Овако геополитичар Срђан Перишић коментарише почетак војних вежби „Ер дифендер 23“, које су најављене као највеће ваздушне вежбе у историји НАТО:
„Највећи проблем САД је што не виде да су у покушају изолације Русије, изоловале саме себе“, каже наш саговорник.
Десет дана, између 12. и 23. јуна, 10.000 војника из двадесет земаља чланица НАТО, уз учешће Јапана и Шведске, као и више од 250 авиона демонстрираће силу на тлу и небу Немачке у највећој вежби у историји Северноатлантске алијансе.
Вежбе – пуцањ у празно
Према Перишићевим речима, ова војна вежба заправо, Вашингтону само може да помогне да успоставе јачу контролу над учесницима јер „показивање мишића“ према Русији и неутралним земљама, као и према онима који нису заинтересовани за сарадњу са Алијансом није делотворно.
„САД овим вежбама, највећим које су до сада одржане у Европи, желе да остваре и додатну хомогенизацију земаља и марионетских држава којима управљају, а с друге стране да застраше друге државе, као што су Србија и Република Српска, које се опиру чланству у НАТО. Али не могу да успеју у томе, јер они јесу хомогенизовали западни свет, али самим тим су се и изоловали од остатка света. Не само од Русије, него и од осталих земаља ван западног света, а то су наменили Русији“, каже Перишић.
То се види по томе што Русија има богатију и садржајнију сарадњу са државама латинске Америке и Африке од избијања украјинске кризе, него пре ње. Тако се испоставља да су, ма коликог обима биле, НАТО вежбе, како наш саговорник каже, пуцањ у празно.
„Ер дифендер 23“ ослања се на вежбе копнених снага НАТО-а које су под називом „Дифендер Јуроп 2023“ почеле 20. априла и завршавају се на исти дан као и ове у Немачкој, 23. јуна, подсећа Перишић.
Проверавање различитих сценарија
Према речима генерала у пензији и професора на Војној академији Митра Ковача, војне вежбе служе за разраду сценарија у случају оружаног сукоба.
Украјинска криза улази у виши ниво, док Вашингтон не зна на који начин да се извуче из проблема јер није спреман да поднесе пораз украјинских снага у такозваној контраофанзиви и војну и политичку победу Русије, напомиње он.
„Америка је спремна да шири сценарио кризе и сукоба кроз нове донације оружја и финансијских средстава, као и кроз укључивање европских савезника, али све до нивоа да она не буде непосредно укључена са својим војницима. Ове НАТО вежбе и ширење зоне сукоба јесу један од могућих сценарија“, констатује Ковач.
Тај сценарио је, како додаје, везан за војни пораз Украјине. У случају пуцања украјинских фронтова, постоји могућност да се део „вољних“ чланица НАТО директно укључе у сукоб. Њихово укључивање изузело би НАТО од одговорности, али, према Ковачевим речима, оне би уживале подршку, логистичку, обавештајну и, вероватно у кључним моментима и ваздухопловну, од САД и Велике Британије, каже Ковач.
„Нико не искључује могућност да се и НАТО као целина, по Члану 5, након укључивања, на пример, пољских оружаних снага, њиховог страдања и неуспеха, укључи и већина европских држава. Тај сценарио могао би у нуклеарни амбис повући цео НАТО. То је екстремна варијанта коју САД не желе и трудиће се да га на сваки начин избегне. Трудиће се да овај сукоб локализује кроз острашћене вољне чланице које би учествовале у рату“, истиче Ковач.
Међутим, ни „коалиција вољних“ не би остала без нуклеарног одговора, сматра наш саговорник. Јер уколико фронтови у Украјини буду пробијени, и уколико би се поједине чланице НАТО-а укључиле у сукоб, Русија се не би либила да употреби тактичко нуклеарно наоружање, сматра Ковач уз напомену да је Москва то у неколико наврата и истицала.
„Питање је само озбиљности, да ли неко чује или не чује упозорења. Као што нису чули упозорења пре овог рата, плашим се да и сада Запад неодговорно односи према тим упозорењима и да ризикује употребу тактичких нуклеарних пројектила са којима би се отрезнила било која чланица НАТО која би непосредно узела учешће у сукобу у Украјини“, објашњава наш саговорник.
И Ковач сматра да вежбе служе дисциплиновању европских чланица – оне, иако су већ сада амерички послушници, постају још већи послушници када виде да у Европу стижу нови и нови контигенти америчке армије, без обзира да ли се ради о нуклеарним снагама, пешадији или противракетној одбрани.
