Српска деца као „ратна штета“: Још једна страшна срамота Хрватске на Петровачкој цести

Хрватски суд убијену српску децу на Петровачкој цести назива „ратном штетом“ и не налази за нормално да њиховим родитељима исплати накнаду штете. Хрвати сматрају, и то је званичан државни став, да су они водили одбрамбени рат у коме је Србија била агресор на Хрватску, те да нико не може да суди њиховим бранитељима.

Хрвати су још 2011. донели закон о ништавности свих војних и цивилних одлука судова од СФРЈ, преко СРЈ, па до данашње Србије које на било који начин третирају њихову војску и полицију, објашњава за Спутњик Саво Штрбац, некадашњи судија и председник Документационо-информативног центра „Веритас“.

Он истиче да није ни било реално очекивати да ће Хрватска осудити или другом суду изручити своје ратне ветеране. Такође је истакао да треба правити разлику између грађанских и кривичних парница, које се воде поводом случаја убиства на Петровачкој цести.

Правда за невине цивиле

Хрватски суд је одбио случај породице Рајић, где родитељи захтевају правду и траже одговоре за убиство њихове деце – дечака од осам и девојчице од једанаест година које је хрватска војска убила на Петровачкој цести августа 1995. године.

Хрватска војска, заједно са Петим муслиманским корпусом Армије РБиХ и НАТО авијацијом 4. августа 1995. године започела је злочиначку агресију „Олуја”, на простору Книнске крајине, када је са својих огњишта, кућа, станова, протерано четврт милиона српских цивила. Хрватски ратни авион надлетео је изнад избегличке колоне и иако су пилоти јасно могли да виде да се ради о цивилима, а не о војсци, испалили су неколико пројектила директно на њих. Међу убијенима је било деце, младих, старих, а многа деца су и рањена.

Паралелно са случајем породице Рајић, почетком августа је веће одељења за ратне злочине у Београду донело одлуку да се пилотима који су бомбардовали цивиле у повлачењу, суди у одсуству. Ова одлука је морала бити донесена јер Хрватска не само да неће да изручи своје пилоте, већ не признаје ни оптужницу за њих. Јасно су ставили до знања српском правосуђу да на том предмету неће сарађивати уопште.

Случај породице Рајић грађански суд је одбио, а радило се о тужбеном захтеву једне породице којој су на Петровачкој цести убили двоје деце. Они су тражили накнаду штете и загребачки суд који је водио ту парницу, одбио је њихов захтев. Са друге стране, београдски суд по оптужници нашег тужилаштва за ратне злочине води кривични поступак против четворице хрватских официра пилота, по командној одговорности, рекао је Штрбац за Спутњик.

Хрватска, традиционално, не сарађује

Није било за очекивати да ће Хрвати изручити свог бранитеља било коме, а камоли Србији. Они чак неће ни да преузму на себе суђење својим бранитељима, што се, објашњава наш саговорник, видело на примеру молбе из Сарајева.

Сарајево им је, управо због Петровачке цесте и злочиначке агресије „Бљесак“ у којој је хрватска војска гранатирала и бомбардовала подручја Републике Српске, убијајући топовима људе преко Саве, упутила судску молбу. Као што су и у злочиначкој акцији „Олуја“ њихови авиони залазили дубоко на територију БиХ и РС, то су исто радили и овде.

Сарајево је хрватском судству доставило пре две године молбу да они преузму предмете везане за ове злочине и наставе поступак против својих команданата и одговорних лица за све шта је учињено Србима и у тим колонама и на другим местима у Српској. Хрвати су тада на седници Владе донели политичку одлуку да ту молбу врате назад у Сарајево, истичући да су се њихови команданти држали Женевске конвенције.

Уколико би преузели такве поступке, навели су Хрвати, па макар их и ослободили или обуставили истрагу, самим тим би довели у сумњу њихов кредибилитет, објаснио је Штрбац који сарађује са адвокатском канцеларијом која води случај породице Рајић.

Јасно је, каже наш саговорник, да ће Хрвати све предузети да не дође ни до каквог суђења њиховим војницима, као и да ће учинити све да ниједног свог војника не изруче другој држави, поготово Србији.

Нема ваљаних разлога за одбијање тужбе

Штрбац наводи да је хрватски суд дао два образложења за одбијање тужбе породице Рајић, али да ниједно „не пије воду“. Први разлог је тај што се ради о ратној штети, а по њиховим законима држава не одговара за ратну штету у коју спада све што је настало на подручју и у време извођења борбених дејстава између њихове и непријатељске војске. Суд, ипак, није успео да образложи какво је то тачно борбено дејство између хрватског МИГ-а и дечака од осам година.

Они не дају никаква објашњења сем што цитирају законске одредбе након чега изводе закључак, иако не знам на основу чега.

Други основ за одбијање била је застарелост, а застарелост потраживања по хрватским законима, објашњава Штрбац, настаје за 3 до 5 година од настанка штете и од сазнања ко је починилац. Ипак, ово не важи уколико је штета почињена кривичним делом, јер тада рок застарелости траје колико и рок за кривично гоњење. Будући да нема рока застаревања за ратне злочине, онда, јасан је наш саговорник, нема ни рока застаревања за накнаду штете.

Сада нема стајања

Штрбац се нада да ће коначно кренути и суђење починиоцима у Србији, будући да је почетком августа донесено коначно решење да се суди у њиховом одсуству. Он очекује да ће апелациони суд потврдити одлуку првостепеног суда одељења за ратне злочине, те да би ускоро и коначно требало да почне суђење хрватским пилотима у Београду. Нема поенте, каже он, љутити се на суд у Загребу, када ни наш сопствени суд не улаже потребне напоре да се правда задовољи.

Када је реч о случају породице Рајић, Штрбац каже да ће се, уколико треба, ићи и пред Европски суд за људска права.

Када је донесена већ пресуда у случају породице Рајић, она је првостепена и неправоснажна. Даљи корак је жалба. И очекивали смо да ће тужба бити одбијена. Сада ће о жалби одлучивати жупанијски суд. Ако и жупанијски суд потврди ову првостепену пресуду, онда се иде на врховни суд и тражи се ревизија. Ако се одбије и ревизија, мора се ићи тужбом пред уставни суд. Кад се одбије и уставна тужба, онда се иде до краја. Наравно да ћемо ићи даље јер више нема избора, сада не смемо стати. Морамо ићи даље, све до Стразбура ако буде требало, одлучан је Саво Штрбац.