Срп и чекић и „За дом спремни“: Шта (баш и ни)је забрањено у Хрватској?

Уз певача „Бијелог дугмета“ Алена Исламовића, „шут карту“ из Хрватске морали би да добију и петокрака, као и сви симболи некадашње СФРЈ – све ово вређа осећања „осамдесет одсто грађана Хрватске“, и како тврде из десничарског, проусташког Домовинског покрета, који је иначе део тамошње владе, „мора бити законом санкционисано“.

Осећања хрватског народа, открило се овог лета, знатно су „тананија“ него што смо мислили – испоставило се да осетљиве и нежне Хрвате вређа не само све што макар и заличи на српско, већ их вређа и сопствена југословенска прошлост.

Увредљивој хрватској држави, тако, сметају петокрака, југословенска тробојка, срп, чекић и наковањ, а нарочито им је болно свако појављивање шајкаче и крајишке песме, па су на листи оних који су повредили и увредили Пургере, Далматинце и остале, у последње време Баја Мали Книнџа, „Јандрино јато“, адвокат Немања Берић…Три прста – нарочит су проблем због кога се диже цела држава.

Санкционишући све што макар и мало подсећа на Србе и Србију, Хрвати својим грађанима српског порекла дају „право“ – да, ако им се не свиђа, оду. То „право“ – да оду да не би били уништени, дато им је и током „Олује“ – акције прогона српског народа. А обавеза је сваког поштеног Хрвата да ту „Олују“ данас слави.

Усташтво је, тако, у овој држави само декларативно забрањено, а у пракси се апсолутно подржава и негује.

Јер, када се карловачка полиција „заиграла“ и казнила са 700 евра возача који је на свом аутомобилу имао истакнуте налепнице с натписом ХОС и усташким поздравом „За дом спремни“, у медијима се подигла бура након које је прекршајни налог повучен. Шта, побогу, може бити спорно у налепницама с именом јединице која је била део Хрватске војске и њиховог, како наводе, ратног поздрава?

Није то исто, као када неко Српче у Каштелу покаже три прста кроз отворен прозор аутомобила. Такве ствари се у корену морају сећи у демократској и „еуропејској“ Хрватској а родитељи се морају експресно научити памети јер су „занемарили надзор над дететом“. Да су били прави родитељи, одгајили би то дете као неутралног Ескима, рецимо, а не као Србина који уз три прста плаши „поштен свет“.

Знамо да није исто ни кад Ален Исламовић запева „Пљуни и запјевај, моја Југославијо“, и кад Томпсон у Имотском ускликује „За дом спремни“. Јер, Југославија је за Хрвате само ружна успомена, а симболи ХОС, усташка шаховница са првим белим пољем и усташки поклич „за дом спремни“, темељне су вредности данашње Хрватске.

Томпсон, наиме, ни мало не вређа осећања Хрвата, док је чињеница да су Хрвати некад били Југословени – за њих и те како болна.

Исто тако, док се на книнској тврђави приликом обележавања 29. годишњице операције „Олуја“ без проблема вијори хрватска застава а уз њу и украјинска флага (што можда и не чуди будући да су украјински колаборациониста Степан Бандера и отац хрватских усташа Анте Павелић били две стране истог новчића), Хрватима су проблем двојезичне табле које, ето, подсећају на оно што би неки од њих волели да забораве – да нису протерали баш све Србе и да су неки, ипак, опстали на том, за њих тако негостољубивом подручју.

Зато такве табле што пре треба ишарати, уништити, или на њих дописати: „За дом спремни“ и тако их прилагодити „осетљивости“ поменутих „80 одсто хрватског народа“.

И не дао Бог да се неко, у месту из кога је протерано више од две трећине Срба, усуди да кад умре буде закопан у гробу на коме му је име исписано ћирилицом. Хрвати ће га и на оном свету прогласити „персоном нон грата“. Шта он мисли? С оног света ће да вређа „осећања“ домобрана и да прође некажњено?

У 80 одсто најосетљивијих Хрвата у највећем броју случајева убрајају чланови ХДЗ-а и Домовинског покрета, а приоритет државе су „осећаји бранитеља“ и свих оних који се тако идентификују.

Нису далеко дани када је Павелићева НДХ доносила декрете попут оног „О заштити аријевске крви и части хрватског народа“, на основу којих су Србима и Јеврејима додељене плаве и жуте траке и одузета сва људска и грађанска права.

Надајмо се само да зарад благостања осећања данашњих новоусташа неком неће пасти да прави неке нове верзије таквог закона. Јер колико је осетљиво ових „80 одсто Хрвата“ – ни такав сценарио, колико год страшан, није сасвим предалеко.