СРБИ, ХРВАТИ И КУЛТУРА СЕЋАЊА: РАЗГОВОР СА ИСТОРИЧАРЕМ БРАНИСЛАВОМ СТАНКОВИЋЕМ

 

Бранислав Станковић рођен је 1967. у Шапцу. Од 2001. до 2004. године руководио је етно-парком Совљак у Мачви који је у том периоду ревитализован. Од 2005. до 2014. године био је директор Народног музеја у Шапцу. Као виши кустос данас ради у Народном музеју у Шапцу.

Аутор је књига: Мачва у Другом српском устанку; Срби у Другом светском рату; Suffering of Šabac and Mačva in the Great war; Звонари слободе; Изгубљено наслеђе – дубровачки Срби; Слика једног града, Невиђени Београд у објективу Ристе Марјановића.

Приредио је критичко издање мемоарске грађе: Луја Л. Томсона Повлачење из Србије и Дневник др Ружице Војић.

Аутор је шеснаест изложби од којих наводимо: Јанко Веселиновић – живот и дело (поводом стогодишњице смрти писца), Немачки пропагандни плакат у Србији 1941–1945, Мали велики Париз – утицај француске културе на друштвени и културни живот Шапца од XIX века до почетка Другог светског рата, Немојте нас заборавити, Српски санитет 1914–1918, Звонари слободе – Михаило Пупин и Свети владика Николај, О једној младости…Снимио је документарни филм Јанко, друго име Мачве. Поводом стогодишњице обележавања завршетка Великог рата 2018. у Паризу је представио пројекат Немојте нас заборавити. Добитник је награде „Михаило Валтровић”.

 

Да кренемо од симболичне чињенице страхотног дејства. Аутор хрватске химне је Јосиф Руњанин, Србин, а химна је, у 19. веку, први пут изведена у српској православној цркви у Глини, где је 1941. године усташка хорда извршила покољ православних Срба. Ту, на месту храма, сада стоји „Хрватски дом“. Како је све то постало могуће?

 

У другој половини XIX века поклопили су се интереси бечког двора, хрватских шовиниста предвођених Антом Старчевићем, вођом Хрватске странке права, и Ватикана који још од пре раскола 1054. године, имао претензије да се шири на Исток. Те претензије нису, као што видимо, престале до данас. На првој линији фронта, насупрот амбиција Беча и Ватикана, стајали су су Срби, који су од стране својих непријатеља дефинисани као реметилачки фактор. Хрватски филолог Томо Маретић једном приликом је изјавио:“Старчевић је пакленом мржњом мрзео Србе и ту мржњу уливао је три деценије у велики број Хрвата“. То је омогућило да се од једног дела Хрвата начини оружје, којим ће се велике силе попут Ватикана и Беча, а касније и Коминтерне, обрачуанти са Србима. Када имате тако моћне менторе, могуће је да своју србофобију развијате неометано и некажњено чак и за тако ужасан злочин који се догодио у глинској цркви. Ту су Срби, тако рећи, ритуално убијани по сведочењу Хилмије Берберовића, једног од усташких кољача, и Љубана Једнака, јединог који је преживео покољ. Храм  је спаљен убрзо после тог злочина и никада на том месту није обновљен. Напротив, данас се на његовом месту налази зграда „Хрватског дома“ подигнута након Другог светског рата, у доба комунизма. На основу ових чињеница могли бисмо извући закључак, да између хрватских усташа и хрватских комуниста у односу према српском народу нема скоро никакве разлике, осим у начину и интензитету спровођења једне те исте политике затирања Срба на замишљеном простору хрватског државног права. Њихови најбољи и  највернији сарадници на том послу су, од конгреса КПЈ у Дрездену  па до данас, српски комунисти и титоисти, који су омогућило да се дешавају оваква  и слична непочинства, а да до сада српске жртве буду непребројане, што је широм отворило врата за разне манипулације на том пољу.

У комунизму, све је чињено да се заборави да су постојали Срби римокатоличке вере, нарочито Дубровчани, и да се њихов спомен затре. Иако спев „Осман“ Ивана Гундулића подробно описује судбину старца Љубдрага, потомка деспота Ђурђа Бранковића, и његове кћери Сунчанице, Гундулић, који нема никакве везе са Хрватима, проглашен је Хрватом. О чему је ту реч?

Да је Џиво Гундулић српски песник, то су Дубровчани и знали и осећали. Иницијативу за подизање његовог споменика, у Дубровнику је покренула Српака дубровачка омладина 1880. године. Новац за подизање споменика скупљан је по свим српским земљама, па и у мом Шапцу. Највећи новчни прилог дао је Александар Обреновић. Старо дубровачко племство у свакој прилици сведочило је своју припадност српском националном корпусу. Дубровник је био упориште Срба католика, којих је било у целој Далмацији; Дубровнику, Цавтату, Шибенику, Задру, Сплиту…  Међу којима су се истицали Медо Пуцић, Луко Зоре, Марко Мурат, Иво и Лујо Војиновић, Антун Фабрис, Валтазaр Богишић, Иван Станојевић, Матија Бан, Милан Решетар… и многи други. Аустроугарски пописи из 1890. и 1900. године сведоче да се 87% становништва Дубровника и околине изјаснило да говори српским језиком, остали су говорили: италијанским, немачким, руским, чешким… и ниједaн једини човек није се изјаснио да  говори хрватски. Могли бисмо себи, поводом ових пописа, поставити питање како смо ситигли до тачке да се данас у Дубровнику нико не изјашњава да говори српски већ хрватски, иако је реч о истом језику којим су Дубровчани говорили и у време поменутог пописа. Верујем да су темељи расрбљавања Срба католика ударени на „Првом хрватском католичком конгресу“ одржаном почетком септембра 1900. године Загребу. На коме је поред осталог закључено да ширење римокатоличанства треба спровести кроз јачање хрватства, што је између осталог значило и да сви католици морају бити Хрвати. Цела прича је добила неслућене размере у обе Југославије, нарочито у другој. О томе сведочи случај једне књиге професора Павла Поповића. Наиме, Поповићева књига Преглед српске књижевности из 1912. године  уврштена је 1967. године у универзитетску литературу, што је било довољно за идеолошку хајку. Књига је проглашена шовинистичком јер дубровачку књижевност сматра делом српске књижевности. Читава полемика вођена је на страницама тадашњег листа Борба. Поред Поповићеве књиге, у универзитетску литературу била је уврштена и књига Миховила Комбола Povijest hrvatske književnosti, коју је у НДХ тадашње министарство просвете препоручило као уџбеник. Сетимо се да је министар просвете НДХ био и Миле Будак, чије је решење српског питања у Хрватској гласило: трећину побити, трећину покатоличити, а трећину протерати. Дакле, књига која је у НДХ била уџбеник уз благослов Мила Будака и њему сличних, у комунистичкој Југославији није била спорна, док је то била књига Павла Поповића. Цео случај је завршен тако што је у мају 1968. године ЦК Србије обавестио Мирка Тепавца да је донета одлука према којој се дубровачка књижевност „обрађује као део хрватске књижевности“. После свега, данас  можемо само са сетом да се сећамо речи које је поводом сукоба који су избили између Срба и Хрвата приликом откривања споменика песнику Османа 1893. године, гроф Франо Гундулић, тадашњи челник Дубровника и потомак славног песника изјавио: ,,Колико ја знам, у кућама наших старих никада се није причало о хрватству у Дубровнику већ о српствуˮ.

Нарочити злочин је хрватско присвајање Николе Тесле, сина српског православног свештеника и сестрића српског православног владике, оног Тесле који је, у Њујорк Тајмсу, 1934. године писао: Хрвати и Словенци нису никад били у могућности да се боре за своју слободу. Срби су били битке за слободу и цена ослобођења плаћена је српском крвљу. Сви прави Хрвати и Словенци признају то са захвалношћу…До када ћемо трпети „десрбизацију“ Тесле? Хрвати га стављају на “свој“ евро, и у ЕУ „структурама“ причају прича о Тесли као Хрвату?

Ове године, почетком јуна, навршило се 130 година од посете Николе Тесле Београду. Том прилииком, обраћајући се студентиима Више школе, Тесла им је поред осталог, рекао:“У вама гледам ја младо Српство, које има да ради на општем задатку свију Срба. Ви сте будућност Српства. Ја сам – као што видите и чујете – остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви, и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету.“ Овде је свакако вредно помена и писма Теслине рођене сестре Марице Косановић, које му је упутила 25. јуна 1894. године:“ …Читала сам онај твој чланак о Змају преведен у Србобрану, а Бог ти дао кад си га онако лијепо елегантно написао! Оно више вриједи за Српство него пуно великијех дела. За ово неколико година од како га ти прослави, поскочило је Српство у цијени пред странијем народима, а и Хрвати морају увлачити роге у се. Свакако не смију ти рећи више да си Хрват, него свуда веле, „наш дични, наш велики земљак…“ Оваквих и сличних доказа да је Тесла био не само Србин већ Србенда, има на сваком кораку, само ако неко хоће да их види. Ти докази су сабрани и системтизовани у књизи „Хрватима с љубављу“ чији смо аутори колегиница Александра Нинковић Ташић и ја, а коју је објавила издавчке куће „Васкрсење“. Ова књига, писана хладне главе, чистог срца и мирне савести, требала би за сваког добронамерног човека, да стави тачку на распрву ком националном и духовном корпусу припада Никола Тесла.

У контексту ове приче, не треба заборавити и увек треба изнова понављати, да су хрватске усташе почетком августа 1941. године, готово истовремено када су обављале клање Срба у глинској цркви, у Смиљану и околини убиле више од 500 Срба, само зато што су били Срби. Међу  њима и десетак њих из фамилије Тесла. Да се којим случајем тог дана затекао у Смиљану сигурно не би боље прошао ни сам Никола. Његов споменик у Госпићу су срушиле хрватске неоусташе почетком деведесетих година прошлг века и скинуле натпис са заједничке гробнице Смиљанчана побијених у Другом светском рату који до данас није враћен. Иако су Теслина кућа и црква обновљени, гробница је и даље безимена, па туристи који због Тесле обилазе Смиљан не знају да су у гробници мученичке кости његових сродника и сународника.

Верујем да би поред других чињења, за одбрану Теслиног српства, благотворно било да се његова урна коначно похрани у храм Светог Саве, јер Тесла је као што знате сахрањен по свим православним обичајима уз мелодију једне од најлепших српских песама, „Тамо далеко“.

 

 

 

Иво Андрић, чија сте национална изјашњавања као Србина, документовали фотографијама, своје српско опредељење, везана за Вука и Његоша, никад није мењао. Како је могуће да се и поједини Срби одричу Андрића, па га „југословенизију“ и „кроатизују“. Откуда толико духа самопорицања код нас?

Оног дана када смо створили Југославију добили смо карцином као народ, који је, након Другог светског рата, и доласка комуниста на власт у Србију, метастазирао. Његов утицај на растакње националног и духовног бића нашег народа је несагледив, и Бог свети зна до када ће се његове последице осећати, ако икада прођу. Само под тим и таквим условима, тачније речено окупацијом, могуће су овакве теме и разговори, у којима доказујемо шта је неко, за кога са сигурношћу знамо да је бистрог ума и чисте памети, као Иво Андрић, који је сам себе одредио и у више докумената уписао као Србина. Он се током Другог светског рата, поред тога што се у личну карту уписао као Србин, уписао и као атеиста, иако се до тада уписивао као римокатолик, јер, по његовим речима, због злочина који су извршени над Србима у НДХ он није желео да припада истој цркви којој припада Алојзије Степинац који ништа није учинио да заштити Србе. Увидом у његове аутографе видећете да је своја дела писао ћирилицом, а једина ствар коју је са собом понео на доделу Нобелове награде била је плоча „Марш на Дрину“.

Нажалост, за један део овдашње културне јавности, искорењене из бића сопственог народа,  нема довољно јаког аргумента да одбрани било шта што нагиње ка српству и српском становишту. Њихов аутошовинизам је обрнуто сразмеран њиховој кроатофилији.

Како другачије објаснити  чињеницу да двестота годишњица рођења највећег српског песника Петра Петровића Његоша, о коме је један од најбољих есеја написао управо Иво Андрић, готово да у Србији није ни обележена. А иако јесте, било је више него скромно за тако важан догађај у српској култури.

Исте те године у Београду је организован вишемесечни Фестивал писца посвећен Мирославу Крлежи, провереном србомрсцу, заштитнику Савића Марковића Штедимлије,  црногорског усташе и идејног творца Хрватске православне цркве у НДХ.

Бавили сте крвавим злочинима хазбуршке солдатеске према цивилима Шапца и околине у Првом светском рату. Међу најревноснијим убицама Срба тада су били Хрвати у служби Беча. У Другом светском рату, усташе, с бефелом Немаца, опет упадају у Шабац, и убијају Србе у „крвавом маршу“. Памтимо ли то, или смо и даље под опсеном „братства и јединства“?

У Шапцу и Мачви отпочео је геноцид над српским народом у ХХ веку. Шабац  је у Великом рату изгубио половину свог становништва и готово је сравњен са земљом. Постао је симбол страдање и од предратног Малог Париза претворио се у српски Верден. Те злочине су углавном починили Хрвати у аустроугарској војсци. Након рата, у знак помирења  српског и хрватског народа, у Шапцу је подигнут римокатолички храм Свете Ане. Ништа мање Шабац и Подриње нису страдали од Краљева и Крагујевца у Другом светском рату. Довољно је да  поменемо јадарска села Дргинац и Цикоте. У Драгинцу, у октобру 1941., убијено је око 3000 цивила, најмлађе дете било је старо два дана, а у Цикотама је у  једном дану убијено 150 деце млађе од 15 година,  што је јединствен пример у току целог Другог светског рата.

На Ваше питање, да ли све ово памтимо или смо и даље под опсеном „братства јединства“, најречитији одговор да ће нам пример малог и страдалног, у оба рата, градића Крупња, који се налази недалеко од Шапца. Наиме, његова главна улица и данас носи име Маршала Тита, аустроугарског каплара, који је управо на том простору ратовао и убијао наше претке. У тој улици, која је пре доласка комуниста носила име почасног грађанина Крупња Арчибалда Рајса, налази се црква спомен-костурница Вазнесења Господњег, у којој су похрањене кости јунака са Мачковог камена, удаљеног 10 километара ваздушном линијим од те улице. Полијелеј у цркви направљен је од од српског оружја. На ову улицу наставља се улица распопа Владе Зечевића, Брозовог министра, који је потписао указ о забрани повратка на Косово и Метохији Србима које су током рата протерали албански балисти. Једном приликом када сам у Крупњу скренуо пажњу на овај неразум, један од локалних комуниста ми је рекао: „Изместите цркву“.

Хоће ли држава Србија икада институционализовати сећања на све оно што смо доживели од бивше браће? Када ће већ једном престати својатање српских великана од стране оних који су настојали и настоје да Срба у Хрватској нема?

До институционализације истине о геноциду и трагедији коју смо као народ доживели доћи ће када се Србија врати себи, а када ће то бити зависи од нас. Данас када се Југославија распала не постоји ниједан разлог да се не дозовемо памети и не рашчистимо са свим заблудама из прошлости. Нажалост, имам осећај да се тај процес преспоро одвија, и да озбиљног преумљења нема ни на видику. Оно што обесхрабрује сваког добронамерног и за ову тему заинтересованог човека, јесте чињеница да се на челу Музеја жртава геноцида налазе људи који смањују број жртава страдалих у Јасеновцу. На ово је пажњу скренула и група академика али одзива и смене од стране надлежних било није. Напротив, Музеј жртава геноцида је одликован. Са друге стране један од професора са катедре за историју Филозофског факултета у Београду тврди да ћирилицу пишу само лудаци и да су Срби биолошки отпад. А САНУ још увек издаје Речник српскохрватског књижевног и народног језика.

Све док таква клима буде међу нама Хрвати никада неће престати да својатају српску културну баштину. Када већ  нисмо ваљано институционализовали бригу о нашем страдању и нашем духовном и културном простору, обавеза је свакога од нас да је брани и чува. У тој борби, наше речи нека буду благе, а аргументи јаки.

РАЗГОВАРАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

Објављено у „Печату“ 1. јула 2022.