Срамота „државног значаја“: Црна Гора сахрањује Његоше без опела

Црна Гора је одлучила да се потомци династије Петровић Његош сахране на новом гробљу у Цетињу, и то без опела, а митрополит црногорско-приморски Амфилохије поручује да би сахрањивање потомака династије Петровића мимо гробнице у Цетињском манастиру било — срамота.

Влада Црне Горе задужила је посебну Организациону комисију да се пренос посмртних остатака три сина краља Николе — Данила, Мирка и Петра — сахрањених у Аустрији и Италији, те његовог унука Михаила, сахрањеног у Француској, који је наслиједио круну Петровића 1921, обави почетком 2020. године.

То стоји у Информацији усвојеној на последњој сједници Владе, при чему је одлучено да посмртни остаци потомака династије Петровић Његош буду сабрани и похрањени у Дворском гробљу у оквиру новог гробља на Цетињу, и то без опела и вјерских обреда, при чему ће читавој церемонији бити дат „државни значај“.

Овакву одлуку посебно је критиковао митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који је подсјетио да је за ту намјену краљ Никола основао нарочиту гробницу, која је у манастиру Светог Петра Цетињског припремљена још 1989 године.

Црна Гора злоупотребљава династију Петровић Његош

Историчар проф. др Александар Стаматовић сматра да идеја Владе Црне Горе, која се постепено конкретизује, о преносу посмртних остатака синова краља Николе и његовог унука Михаила Петровића у стручно-историјском смислу представља „још један егзибиционистички перформанс актуелног црногорског режима“.

Поред тога, и овај догађај се злоупотребљава у сврху утврђивања новоцрногорског односно дукљанског идентитета, који је потпуни антипод историјској улози Црне Горе, па и саме династије Петровић Његош.

„Основни смисао је направити отклон од свега српског и традиционално црквеног у једном ширем контексту, у намјери да се утврди нови, како национални тако и црквени идентитет. Међутим, утврђивање тог идентитета и поред сталних подстицаја личи на прављење и одржавање куле у пијеску. По ко зна који пут се злоупотребљава династија Петровић Његош“, тврди Стаматовић за Спутњик.

Отклон од Митрополије

„Намјером да се синови краља Николе и његов унук сахране на дијелу новог гробља на Цетињу на тзв. Дворском гробљу, а не на гробљанском додатку поред Цетињског манастира, гдје су сахрањивани раније преминули припадници ове династије, црногорска влада и антисрпски режим желе јасно да поруче да праве отклон од Митрополије црногорско-приморске, која суштински баштини и одржава не само духовни континуитет династије Петровић Његош већ и суштински идентитет петровићевске Црне Горе“, додаје др Стаматовић.

Због свега, тај историчар наглашава да потпуно подржава изјаву митрополита Амфилохија, који је казао да би свако сахрањивање припадника династије Петровић Његош ван гробљанског додатка Цетињског манастира било „срамотно“, али напомиње и да генерално није против преношења посмртних остатака, уз услов да нема „извитоперивања историје“.

Историјска улога синова краља Николе
Са друге стране, говорећи језиком струке и историје као науке која је за 100 година дала оцјену о историјској улози синова краља Николе, наш саговорник је категоричан у суду да се ради о „историјски потпуно маргиналним особама, чак често врло интригантних личних и политичких поступака“ које ће, додаје он, „историја памтити и помињати само зато што су Петровићи“.

„Ако идемо неким генералним подацима, најстарији син и престолонаследник Данило, као командант Зетског одреда у Балканском рату 1912/13. године значајно је крив за војну катастрофу и бројне погибије Црногораца око Скадра. На почетку Првог свјетског рата, он је напустио Црну Гору и отишао најприје у Швајцарску, желећи да покаже да се не слаже са уласком Црне Горе у рат на страни Србије и сила Антанте, а био је и отворено аустрофилски настројен човјек“, реферише Стаматовић.

Следећи — Мирко — био је, по оцјени овог историчара, „човјек врло интригантних потеза, који се у неким детаљима могу подвести чак и под психичку неурачунљивост“, док је „најмлађи син Петар као командант Ловћенског одреда у Првом свјетском рату имао је врло негативну улогу приликом окупације Будве и дијела Боке од стране Црне Горе“.

„Године 1915. водио је потпуно капитулантску политику и пустио аустроугарске трупе да олако пређу од Котора преко Ловћена до Цетиња, што је оставило врло мучан утисак у Црној Гори“, каже Стаматовић, уз опаску да се „може слободно казати да је краљ Никола у последњим годинама своје владавине пораст своје непопуларности у народу значајно дуговао интригантним потезима својих синова“.

Принц Михаило свијетла тачка

Са друге стране, како закључује, краљев унук принц Михаило, син принца Мирка, био је истински херој свог времена и поука будућим генерацијама у Црној Гори. Само једним својим чином из 1941. године (када је одбио фашистичку круну тзв. независне Црне Горе, понуђену од Краљевине Италије), он је показао да је антипод и потпуна негација данашње антисрпске и дукљанске Црне Горе.