Галилео Галилеј (1564-1642), осуђен од инквизиције на доживотни кућни притвор због сукоба науке и религије, а у тренутку изрицања пресуде је рекао ,,ипак се окреће“. Католичка црква, 360 година касније, признала је и прихватила његову тезу и научну истину и на тај начин констатовала да је погрешила прихватајући његов научни допринос.

Велики португалски поморац Фердинанд Магелан (1480-1521), организовао је прво путовање морским путем око света а након што је убијен на Филипинима његов заменик Елкано наставио је путовање са посадом и практично доказао да је Земља округла, а не равна плоча како је дуго година тврдила црква.

ПОСЛЕДИЦЕ ЗАБЛУДА

Дакле: и ови историјски примери практично говоре о заблудама религије и историјској тајни, колико су људских живота кроз цивилизацију костале погрешне активности цркве. Проповедање да је Земља равна плоча, заблуда о постојању загробног живота, теорија да је Бог створио свет и живот на њему за неколико дана – егзактни су примери догми и теорија заблуда посебно у сукобу са Дарвиновом теоријом еволуције као научно доказаној и једино прихватљивој.

Невероватна је инертност науке и савремених теорија на принципима материјализма, метафизике и дијалектике где изостаје адекватан научни приступ у разобличавању злоупотреба религије и вековног процеса обмана и манипулација. Сваки озбиљан и научно утемељен приступ не може прихватити заговарање постојања тзв. загробног живота.

Проповедање религије кроз векове је једним значајним делом засновано на усменом начину преношења идеја и сазнања, углавном се ради о непознатом извору (аутору идеје, догађаја, података) и углавном се не могу проверити а на тај начин потврдити аутентичност. Управо злоупотреба истине и науке доводи до заблуда и манипулација појединцима, верницима и масама.

ОБЛИКОВАЊЕ МАСЕ

Психологија улице, масе, руље постаје и део друштвеног размишљања. Цркви је вековно требала понизност, покорност и потчињеност у стварању ,,нових људи“ и нових религијских обичаја. Историја бележи примере подвала и превара црногорског народа и државе. Како тада тако и сада. Туђа црква, туђе државе у функцији туђих интереса у походу прекрајања славне црногорске историје и сталног атака на историјско и вековно постојање црногорске државе.

На сцени је прихватање само теорије и теза о српској Црној Гори или деловима историје који говоре о случајевима српства у Црној Гори. Не преза се да се и од сахрана, као религијског обреда, стварају митови. Историја ће потврдити да се ради о негаторима, мрзитељима и душманима Црне Горе и свега црногорског. То је проста матрица: прихвата се и велича само српство у Црној Гори, све друго је безведно или – непостојеће.

Заборављају се или игноришу вековне тежње црногорског народа за слободом и одбраном слободе несебичним жртвама о којима говоре велике историјске личности. Слободарски црногорски народ вековима опстаје на овом камену и сви завојевачи су погнуте главе одлазили са ових простора. Божија је казна да су многи окончали овоземаљски живот, јер оноземаљског и нема због свега лошег што су урадили Црној Гори и Црногорцима. Величање срамне и издајничке, такозване Подгорицке скупштине, окупација Црне Горе српским трупама, запаљене и уништене на хиљаде црногорских домова, угашена огњишта, на хиљаде убијених црногорских грађана, спроведени терор…

ЖРТВЕ ОКУПАЦИЈЕ

Жртве и страдања најбоља су слика коју је Црној Гори учинила српска окупаторска чизма након Првог светског рата. Зашто не рећи да су Србији преварама српске дипломатије присајединили Војводину која никада није била Србија и никада није била српска, а територијално припада Србији само посљедњих стотинак година. То су историјски подаци. Као што је историјска истина да је након Великог рата срушен мит о непобедивој српској војсци која је опстала захваљујући црногорском страдању на Мојковцу, а безглавим повлачењем преко Албаније напустила властиту државу остављајући народ и цивилне страдалнике.

Да, историјска је истина да црква без верника и не постоји; од првобитне заједнице кроз племе, народ и друге фазе постојања друштвених заједница управо заједнице стварају цркву као институцију. Дакле, никада и нигде црква нигде није стварала и створила државу већ обрнуто – држава цркву. Стога је неодржива теза да је црква старија од државе, па ни од црногорске коју нам упорно подмећу и подваљују. Црква може бити место на пољани, шуми, планини, под дрветом – где смо сами са Богом и властитом вером; може бити где човек пожели а не тамо где попови желе и како они кажу. У тој ситуацији верски објекти и попови не значе ништа. Веровати у Бога значи веровати у идеале слободе, правде, истине, човекољубља; чинити и служити добрим делима, веровати у себе и сопствене могућности, породицу, друштвено прихватљиве вредности.

И да: веровати у идеале патриотизма, оданости властитој држави а не оно што нам проповедају попови; у њихове заблуде и догме, националистичку острашћеност и мржњу којој сведочимо кроз историју.

,,ОПРОСТ“ ГРЕХОВА ЗА НОВЕ ГРЕХОВЕ

Догме и ширење страха од религије, наводним обичајима, обредима, клетвама и проклетствима изазивају страх који сужава видике, ограничава разум, па верници постају страховерници. Ствара се страх од вере и религије и изазива страхопоштовање због забринутости за породицу и најмилије, а незнање, непросвећеност, необразованост, верска заслепљеност и фанатизам ствара од људи робове религија. Вера постаје сујеверје, отварајући простор злоупотребама а посебно су изражене последице у злоупотреби младих људи кроз искључивост различитости и присуство деце и младих у црногорским народним ношњама у покрету рушења властите државе.

Понизност вери и страх од проклетства прераста у спирање грехова овоземаљског живота. Подсећам на литијашко-мантијашке колоне – у основи антицрногорске и антидржавне, у суштини просрпске, прочетничке и у функцији дестабилизације и подривања институција и државе. Колоне верника, али и грешника, зашто не рећи делом и криминалаца у најезди великосрпског хегемонизма да слуганством, клеронационализмом покушају бацити под ноге све црногорско.

У суштини, богохулници у понашању и наши несрећници прихватају туђу државу као своју и сатанизујући све црногорско. Клетве Светог Петра Цетињског имале су за циљ да мире црногорски народ, а овдашње клетве ударале су у танане нити и биће црногорског човека. Колико је морбидна превара оних који се позивају на петровићевску Црну Гору. Наследници трона Светог Петра Цетињског и славне династије Петровића који су све радили да сачувају сопствену државу и сопствену аутокефалну цркву – у односу на разбијаче свега црногорског.

УПОТРЕБА МИТОВА

Бројни су историјски примери о вазалном положају српског народа када су, на жалост, чак и убијали своје најближе сународнике и своје господаре из ниских побуда и за туђе интересе о чему сведоче бројни примери из историје. То је можда један од разлога и одговор на питање о потреби постојања мита као наводне истине па чак и онда када главни јунаци и актери приче уопште нису постојали.

Робовање култу личности вечитом историјском миту – дакле лажима и неистинама развијају паганство, примитивизам, безличност, а губитак властите личности од људи ствара послушнике. Приметна је располућеност личности вјерника и грешника. Где крајност и екстремизам вере често рађа примитивизам и мржњу. Цркви никада није одговарала нити је подржавала историјску или научну истину јер све што у својој мисији чине подразумева само ,,њихову другу или њихову истину“, онако како актуалним процесима одговара властитим интересима црквене организације. Забележене су „библијско-митске“ сцене бауљања по асфалту приликом верског обреда, бауљања по верским објектима деце и зрелих људи што је облик идолопоклонства незабележен у нашој традицији и не тако често виђен у савременој цивилизацији. То није гест поштовања већ гест полтронства, гест за осуду и социолошко истраживање.

ЕКСТРЕМИЗАМ И РАДИКАЛИЗАМ

Несрећна је модерна држава у којој попови активно воде политику и утичу на носиоце одлука и политичке процесе. Екстремизам у вери увек води у радикализам. Подсећам на историјски пример злочина у логорима смрти у Јасеновцу и широм Европе у функцији религије, али и на сличности злочина српске војске у Сребреници у почињеном геноциду или злочинима масовних гробница такође српске војске и полиције на Косову које се ових дана проналазе широм Србије, о чему ће надлежни дати свој суд.

Извесно, између осталих разлога, у функцији религије. Поређења злочина које свакако треба осудити и у цивилизацијској равни процесуирати, изучавати и памтити.

Безбожничке војске верника и грешника које геноцидом и злочином у функцији религије остварују мрачне циљеве историја и цивилизација памте и осуђују. Вечити бег од истине и историјских чињеница не води суочавању са прошлошћу. Зар није довољан историјски пример аболирање злочиначког и издајничког четничког покрета у суседним државама. Сведочимо током читаве године насртајима на све црногорско споља и изнутра. Насртаји актуелних власти и националистичких и хегемонистичких политика суседних држава.

Наши међународни пријатељи и партнери, државе Европске уније, чланице НАТО, представници Европске комисије и других међународних адреса видели су што се све дешавало, веродостојно су знали каквим притисцима је изложена црногорска држава и грађани, али су све што се дешавало храбро отћутали. Њима на част, али и нашем партнерству и пријатељству.

ЕВРОПСКО ЋУТАЊЕ И НАШ ГЛАС

Дакле, грешници смо ако волимо и поштујемо властиту државу, онда тај грех носимо са собом. За нас је светиња држава и никада нећемо бити оно што нам намећу било они у јагњећој или у вучијој кожи. Постоје и постојаће храбри и одважни Црногорци и Црногорке, али свакако и сви они други, разних националности и вероисповијести, који воле и поштују властиту државу и који су спремни да је бране својим животима од свих који на њу буду атаковали.

Дотакли смо дно, јер ово није европска и модерна Црна Гора.

И није грех пасти, грех је послије пада не устати и наставити даље. Алтернатива не постоји јер ово више није питање било ког појединца већ свих нас и није питање победе или пораза, већ нашег поноса и бескрајне жеље да штитимо државу чије су темељне вредности у опасности.