Нову одлуку Алијансе најавио је у среду рано ујутру генерални секретар Северноатлантске организације Јенс Столтенберг. Он је уочи расправе о Западном Балкану на самиту министара спољних послова чланица НАТО-а у Бриселу поручио да ће ова бивша југословенска република добити понуду за чланство у НАТО (МАП).

„Очекујем да ћемо од БиХ затражити израду првог годишњег програма. Сада је на властима да прихвате ову понуду“, изјавио је Столтенберг.

Српски члан Председништва БиХ Милорад Додик најавио је да ће се он придржавати резолуције Народне скупштине Републике Српске о војној неутралности и да неће подржати ништа што се тиче НАТО-а.

„Ми смо јасно исказали свој став о НАТО-у кроз политички консензус свих странака у Републици Српској. Ја немам другу политику осим политике НСРС. Не знам шта је била намера да се сада то нешто убрза, да ли да се искуша БиХ или да се покаже апсурдност ситуације у БиХ. Мене као члана Председништва БиХ обавезује искључиво резолуција НСРС“, рекао је Додик.

И ту настаје први „проблем“. Како званичници НАТО-а очекују да им се БиХ прикључи, ако је скоро пола те државе против чланства? Такође, врло је упитно испуњава ли БиХ стандарде за прикључење Северноатлантској алијанси.

Према речима стручњака за међународне односе из Бањалуке Жељка Будимира, оваква одлука Војне алијансе је очекивана, а сигнали да ће се критеријуми за пријем БиХ у НАТО смањивати, стизали су дуже време.

„Врло је слична ситуација коју смо недавно имали са Црном Гором, која такође није испунила ниједан од ранијих стандарда НАТО-а. Овде више нису у питању стандарди, већ геостратешка игра, што пре укључити БиХ у Северноатлантску алијансу и на томе ће се инсистирати у наредном периоду“, сматра Будимир.

Он очекује, како каже, повећање притисака на политичке актере у БиХ, нарочито на Републику Српску, не би ли се постигао консензус око учлањења у НАТО. Због тога је веома важно за српски ентитет да истраје у својој одлуци, која је потврђена резолуцијом Народне скупштине РС о војној неутралности, да се БиХ не прикључује НАТО-у.

„Република Српска стоји на становишту да у тај савез не треба ићи, да се треба држати војне неутралности, што се наравно рефлектује на читаву БиХ. Из тог разлога, РС ће бити мета притисака да промени страну. РС се држи политике војне неутралности коју заступа и Србија. Видећемо, у наредном периоду могуће је очекивати притиске са свих страна“, закључује наш саговорник.

Да се ради о геостратешкој игри Запада, слаже се и новинар и некадашњи дипломата БиХ у више земаља Златко Диздаревић. НАТО се, према његовим речима, налази у офанзиви према нашем региону. И он помиње Црну Гору, која је према његовом виђењу ствари, у НАТО примљена како би се затворио потенцијални излаз Русије на Јадран.

Такође, сценарио у Македонији са референдумом који није прошао међу грађанима, а НАТО га је признао, смешан је, према Диздаревићевим речима, и не би могао да прође нигде другде у Европи.

Он, како каже, није изненађен чињеницом да је после година преговора и условљавања, када је МАП био прилично далеко од БиХ, оријентација НАТО-а према Балкану убачена у игру, пречицом и у БиХ.

„Да ли је БиХ спремна или није, то је питање које, по мом дубоком уверењу, уопште у политици, у геостратегији и у свему што се дешава у свету, па и на Западном Балкану није мериторно. Ако је потребно да се неко негде увуче, онда ће се заборавити и услови и стандарди и све остало. Сетимо се само уласка Румуније, Бугарске, Мађарске… у тренутку када је то било потребно. Када није потребно, преговара се годинама или месецима. Према томе, затвориће се очи и пред непостојањем свих услова који су се спомињали раније, када је улазак БиХ у НАТО био у питању“, сматра Диздаревић.

Без обзира што је Столтенберг помињао услове, по Диздаревићевом уверењу, ти услови не би били препрека да се улазак БиХ у НАТО реализује.

Принципијелно, нормално и људски гледано, наставља Диздаревић, позив НАТО-а да му се БиХ прикључи још више ће закомпликовати унутарполитичку ситуацију у тој земљи.

Међутим, у БиХ ништа више не функционише принципијелно, нормално и људски, напомиње он:

„То је једна играрија, која се заснива на потпуном непостојању оних државотворних елемената који постоје у свакој другој земљи. По мом мишљењу, БиХ у овом тренутку нема свој заједнички унутрашњи суверенитет. Политика у БиХ се заснива на борби два против један, при чему је један данас овај, а сутра други. На томе се добијају политички поени и обезбеђује се хомогеност три народа, ја их зовем три племена, с обзиром да су у то претворена.“

То што је политичка елита у РС на једним, а политичка елита у Федерацији БиХ на другим позицијама у односу на прикључење БиХ НАТО-у, према Диздаревићевом мишљењу неће имати утицаја у поређењу са оним што се већ догађа у БиХ.

„Република Српска ће се позивати на своју уставну ситуацију која произилази из Дејтона, Федерација ће се позивати на своје, неко ће сутра казати да треба активирати став који постоји у Председништву — ’када се не слажу, не доноси се одлука‘ и то ће остати тако“, наводи Диздаревић.

Много је, према његовим речима, озбиљније питање у којој мери ће НАТО прихватити босанскохерцеговачку реалност. Искуство Македоније му, како каже, говори да неће.

„И у Македонији су затворили очи, ишли су у Парламент, трговали су и куповали посланике… То све скупа води у спиралу заоштравања, погледајте само ситуацију између Београда и Приштине. Према томе, моја преокупација, да не кажем забринутост, јесте да такозвана међународна заједница улази у спиралу заоштравања, која је све гора и гора и којој не видим оптимистични крај“, закључује Диздаревић.

МАП представља програм помоћи, практичне подршке и консултација намењен припремама земаља за чланство у НАТО. Реформе и припреме укључују пет области: политичку и економску, одбрамбену и војну, финансијску, безбедносну и правна питања.

Овај програм је усвојен на самиту НАТО-а у Вашингтону 1999. године (на педесетогодишњицу оснивања организације, усред агресије на СРЈ), са циљем да се помогне земљама које желе чланство у Алијанси.

Све источноевропске државе које су се прикључиле НАТО-у, прошле су кроз овај програм, укључујући и Црну Гору. Међутим, у БиХ је ситуација мало компликованија него у осталим државама, јер је пре осам година постављен „талински услов“, назван по Талину, естонској престоници где је 2010. одржан самит земаља-чланица НАТО-а, на коме је БиХ позвана да се прикључи МАП.

Тај услов се односи на књижење „перспективне“ војне имовине на име централне власти у Сарајеву, што РС не жели да уради, јер би се тиме њена територија смањила са 49 одсто, колико јој припада по Дејтонском споразуму. РС не жели да централним органима у Сарајеву препусти велике површине, као што је некадашња касарна ЈНА у Бања Луци, у којима би НАТО могао да инсталира своје базе.

Ово питање, поред резолуције Народне скупштине РС о војној неутралности, кључна је препрека за чланство БиХ у НАТО. Пошто је питање књижења војне имовине, као што је то почетком године рекао саветник бившег америчког потпредседника Џоа Бајдена Мајкл Карпентер, ставило лисице властима БиХ у погледу НАТО интеграција, све више се говори о укидању овог услова.

Међутим, и ако овај услов буде укинут, остаје резолуција РС.