СЛОВО МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА У МОЈКОВЦУ, НА СТОГОДИШЊИЦУ МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ: Има друкчијих Срба, ми смо они од Косова, што пјевају несреће српске!

(Слово Матије Бећковића у Мојковцу, на стогодишњицу Мојковачке битке 9. јануара 2016.)

Сви смо ми војници мојковачке битке

Христос се роди!

И Мојковац се роди!

И Христос и Мојковац рођени су на Божић и зато нема Божића без Мојковца ни Мојковца без Божића.

Славимо 2016. рођендан Исуса Христоса и стогодишњицу Мојковачке битке, а не бисмо погрешили ни ако бисмо рекли да су Христос и Мојковац врсници ни кад бисмо додали да је Мојковачка битка почела стотинама година раније ни да је наставњена стотину година касније и води се до данашњега дана, у рату и миру. Има ли икога на овом свечаном скупу да нема некога ко у тој бици није учествовао или да у њој дан-данас не учествује. И пре сто година овде су се ложили бадњаци, певало, мирбожало и разговор водио – ми гинемо Христос се родио! Али песник не каже да се разговор водио већ да мирбожа и разговор води и да се гине – Христос да се роди!

Мојковачка битка је део Косовскога боја који траје и трајаће до последњег времена. Као што се за Косовску неће до краја знати да ли смо је добили или изгубили, тако се ни за Мојковачку још не зна јесмо ли поражени или победници, да ли је била велика или мала. У тој бици смењују се противници и одмењују империје, само српски народ остаје онај један те исти и једини.

Ко није стигао да погине на Косову, чекао је Карађорђеву буну, ко није погинуо на Мишару и Чегру, гинуо је на Церу и Сувобору, а ко је остао жив хитао је ка Мојковцу. Ту су гинули последњи од оних „што се не шће у ланце везат“.

Речи Данила Бањског, косовског савремника: “Умримо да вечно живи будемо!“ добиле су свог наследника у речима песника и учесника Мојковачке битке.

Као и на Косову и на Мојковцу су се појавили Милош и Јанко, само што се овај пут Милош презивао Меденица, а Јанко – Вукотић. Онај Јанко што је закаснио на Видовдан 1389. стигао је у прави час на Мојковац, на Божић 1916. године, али су и њега питали „што га брани кад га не одбрани?“

Лаб и Ситницу заменили су Тара и Лепенац, а Бојна њива – Газиместан. Мојковачки ратник био је косовац, а Мојковац – мостовац и ослонац српске војске која је преко Албаније одступала ка небу.

Сердар Јанко је ложио бадњак и ноћивао у кући Гавра Раденовића у Подбишћу, а Гавров унук (Милован Ђилас, прим. новинара) га је описао као „последњег витеза класичне Црне Горе“, и „неначетог црногорског ратника, који је окренуо најлепшу страницу црногорске ратне историје“.

У истом роману из којег су ове реченице, командир народне војске изговара и ове речи: “Србин сам Црногорац. Србин сам јер сам Црногорац. Не велим да другдје и друкчијих Срба нема – зло нас је расуло на све стране, ама ја сам такав. Нијесам Црногорац што сам Србин, него Србин што сам Црногорац. Ми Црногорци ми смо со Српства. Није овдје Српству сва снага, али јесте душа. Можеш ме убити, сасјећи, смрвити и у прах стуцати, али што је српско то остаје, док и трунке има. И мисао моја српска траје док иједан дамар куца. Има друкчијих Срба, ми смо они од Косова, што свећају и пјевају несреће српске. Затри Косово у памети, у души српској – па ни нас нема. Срба нема.“

Ни на Косову ни на Мојковцу нису брањени само Косово ни само Мојковац. То је једна те иста ванвремена битка за ванвремене вредности. Битка за „нешто важније од сваке земње и судбоносније од иједне битке“. Што се збратило на Косову пре седам векова није се никад разбратило већ се и пре једног века очитовало на Мојковцу. Није било ни први ни последњи пут да су Срби били „народ на који сви пуцају“ са свих страна и из свих оружја, и то као по правилу, на највеће православне празнике. На Видовдан, на Божић, на Васкрс, на Светог Илију, Велики петак и Огњену Марију.

И Косово и Мојковац су више у надлежности поезије него историје. На Косову су се појавили и изгинули јунаци за које историја не зна, али поезија зна и како су се звали и одакле су били, и како су изгледали и како су били обучени и где су и како погинули. На Мојковцу су се сјатили они стварни, које сви знамо и познајемо. Највећи косовски јунак је највећи српски песник Свети Петар други. Ловћенски тајновидац. Памћење не умире,а оно што поезија врати у свест то заувек постоји. У свести народа не постоје сви векови ни сви бојеви ни сви хероји. Али у онима који постоје сабрани су и они за које нам се чини да су заборављени све док се не роди песник да их оживи. Зар се и на Мојковачке витезове не односе стихови:“Гледах доње бојеве/ И изабрах горње почасти/Гледах мачеве/А помишљах на горње венце/Очекивах смрт/А на бесмртност помишљах.“

Као и исход Косовске и исход Мојковачке битке био је унапред познат, а ни једна до данас није завршена нити ће икад бити изгубљена. Јуначка иако залудна, задушна а никад бесмислена. За образ отаџбине, више за њену част него за њену корист. Отпор је безуслован, земља поробљена али није побеђена ни осрамоћена.

Већ је Живојин Мишић, тај риђи сељчки син, како га зове Владимир Ћоровић, својом вером надахнуо своју војску, потукао и осрамотио најјачу армију света, а Краљ Петар са прве линије фронта „пође у цркву и паде на колена пред олтаром, да захвали Господу на победи“. Савезници Аустрије су са свих страна завојштили на Србију, придружиле им се вашке и болештине, одустало се од Мишићеве идеје да се одсудна битка опет поведе на Косову, макар сви изгинули. У Пећи и Призрену спаљено је и поломљено све што би могло послужити непријатељу. Србија је одлазила и з Србије, а „Краљ Петар пешке на опанке крену с војском про Србије мајке!“

Трећа аустроугарска армија са три стране насртала је на Црну Гору, а црногорска војска Сердара Јанка која се херојски борила долином Дрине и Таре хитала је к Мојковцу да задржи непријатељско надирање и заштити српску одступницу. Ако је истина да је српска војска већ била пасала тиме би се Мојковачка битка још више онебесала!

“Ловћен и Цетиње симболи историје и отпора, пали су готово без боја. “Срушена је капела на Ловћену а Митрополиту Митрофану Бану наређено да тело Владичино уклони с Ловћена и то ноћу. Митрополит је одговорио да су нам непријатељи одузели оружје, али да на Ловћену има доста камења, па ће камењем бранити Владику. Окупаторске новине које су излазиле у Београду су писале:“Ни пробијање руског фронта, ни пад руске тврђаве, ни потпуно уништење владавине Петра Карађорђевића није нас тако задовољило као пад Ловћена. “Лист „Црвена Хрватска“ обавештава да је завршен натјечај за споменик на Ловћену, висок 16 пута 32 метра, који ће представљати генија победе и славе коме су руке прекрижене на мачу на чијем су врху иницијали Ф.Ј. И и датум 11.1.1916. Да ли да вас подсећам да је оно што није срушио цар Фрања Јосиф пола века касније довршио, лажни цар, који није Фрања него Фрањин војник и Фрањин син и није звао Јосиф него Јосип и тиме крунисао Фрањино и своје дело.

Беч је тражио безусловну капитулацију и предају свих српских трупа које су прелазиле Црну Гору. Влада је прихватила све захтеве сем последњег.
Србија и Црна Гора су нераздвојиви!

Ропство и Црна Гора су неспојиви.

Данас се чини да смо угроженији изнутра него споља. Постоји спољашње и унутрашње Косово и спољашњи и унутрашњи Мојковац. На оном спољашњем Косову је основана прва НАТО држава, коју је признао Монтенегро, а никад неће Црна Гора! Оно унутрашње, је „онамо намо“ и свуда где има Срба.

Јуда је назван благајник издаје. Тих благајника се данас намножило, а његових тридесет сребрењака нарасло је на милионе златника.

Али и поред свих промена, никаквих промена у погледу моралности нема.

Мојковачка битка је мала у историји ратова, али у историји братске слоге и љубави, чојства и јунаштва, части и образа спада у највеће коју је водило људско семе, а највећа и најславнија коју је водила Црна Гора.

Слава Мојковачким јунацима!

Срећан празник!

Црногорски Термопили

Црногорска Санџачка војска је 5. јануара 1916. на положајима од Мојковца и дуж обала реке Таре добила „термопилски“ задатак да „до последњег војника“ спречи аустроугарске трупе у надирању и омогући извлачење српске војске и државног апарата преко Црне Горе и Албаније. У најтежој зими прошлог века, измучени и изгладнели, са парчетом хлеба у џепу после тромесечних борби, црногорски војници су испунили задатак, тукући се са надмоћним непријатељем од 6. до 7. јануара. Њих 6.500 против 20. 000 војника аустроугарске солдатеске. Пушке „московке“ у рукама Црногораца против аустријских „маузерки“. Сердар Јанко Вукотић против генерала Рајнера, Понграца и Калзера. Осамнестогодишњаци Дробњачког батаљона су голим рукама избацивали Астроугаре из ровова на Бојиној њиви. Многи од њих су на на њој пали, али њива није. Њива на којој је узорана једна од највећих бразди црногорског чојства и јунаштва.

Свечана академија у Сава Центру

Свечана академија „100 година од Мојковачке битке“ одржаће се вечерас (понедељак 18.1) у Сава Центру у 20 часова. Осмишљена је као осврт на једну од значајнијих битака за ток српске историје. Свечано обележавање организује Одбор за прославу Стогодишњице Мојковачке битке са благословом Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, а говориће патријарх Иринеј и митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије. Председник Србије Томислав Николић присутнима ће се обратити путем видео поруке.

Помен сердару Јанку Вукотићу

Кључна фигура Мојковачке битке био је сердар Јанко Вукотић (Чево 1866 – Београд 1927.); на почетку Првог светског рата начелник црногорске Врховне команде, потом командант Херцеговачког одреда и Санџачке војске, генерал-ађутант краља Николе, потом и краља Александра Карађорђевића и члан његовог Војног савета. Војничку каријеру је завршио као армијски генерал југословенске војске (1926), а сахрањен је на посебној парцели београдског Новог гробља где су му данас, уз присуство његовог унука који је по њему добио име и неколико поштовалаца, одржали опело његово преосвештенство митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.

Тагови: Косово и Метохија, Матија Бећковић, Мојковац, Мојковачка битка