Слободан Владушић: Одбрамбени модернизам и културна герила у доба Мегалополиса

Један просечан аутошовиниста у Србији – онај коме то није радно место, односно (плаћено) занимање – сматра да живи у земљи подељеној на две групе људи: оне „модерне“ и оне „конзервативне“. Први, „модерни“, којима припада он (или она) јесу „образовани“ и „културни“, дакле „урбани“, и они су на страни „прогреса“; они „конзервативни“ су, по њему, људи „некултурни“, „необразовани“, „заостали у времену“ – нека врста терета којег се свет мора ослободити да би напредовао.

Није срамота ако неко жели да буде модеран, али јесте срамота ако дозволи да буде манипулисан, а подела на „модерне“ и „конзервативне“ јесте управо једно такво оруђе за манипулацију. Та подела је наметнута да би прикрила једну другу, истинску поделу која одређује наше доба, а то је подела на антихуманистички Мегалополис и хуманистичку државу.

Разјашњења

Шта је Мегалополис? У најкраћем, то је тип друштва у који се преобразила цивилизације Запада после пада Берлинског зида 1989. године и то не вољом њених грађана него вољом њене олигархије. Мегалополис није само „велики град“ већ тип организације живота у коме влада економски тоталитаризам. Економски тоталитаризам означава стање у којем економија управља свим другим сферама друштва. Примера ради, у Мегалополису се научници не баве истраживањем истине, већ зарађивањем новца, што значи да су спремни да фалсификују истину, ако тако могу да зараде; у Мегалополису се медицинска нега не добија, већ се купује; медији нису савест државе, већ public relation служба или група за притисак која ради у користи власника или клијената, а то сигурно нису читаоци или гледаоци, а још мање запослени новинари.

Грађанин државе има нека права зато што је грађанин. Насупрот томе, у Мегалополису, грађанин постаје намештеник једне велике Корпорације у којој му ништа није дато здраво за готово. Напротив, она непрекидно проверава његову економску исплативост, будући да корпорације опсесивно верују да постоје трошкови који се могу смањити (тј. радници који се могу отпустити/избацити из Корпорације). То је онтологија профита: да ли ће човек постојати или неће постојати у Мегалополису зависи од тога да ли постоји или не постоји у економским токовима Мегалополиса. Исто као што су нацисти у Хитлеровој Немачкој непрекидно чистили своју „аријевску“ расу, тако Мегалополис непрекидно чисти своје ходнике од свих „сувишних“ људи, који узалуд троше ресурсе љубљене нам зелене планете. Умирање се охрабрује – број умрлих од предозирања опоидима се повећава, олакшава се еутаназија – док се истовремено рађање новог живота обесхрабрује стварањем атмосфере у којој мајчинство постаје увреда за жену.

Некадашњи грађанин државе који је током Хладног рата на Западу још могао да ужива у демократији, социјалној правди и праву на приватност, и који је заузврат веровао својој држави и влади коју је бирао, у Мегалополису постаје биочестица као и сваки други роб у историји: када више није економски рентабилан, он треба да нестане и уступи своје место ономе ко јесте, односно ономе ко је још јефтинији од њега, а то су сада, најчешће, несрећни емигранти којима је Мегалополис уништио државе.

Мегалополис је, дакле, државно уређење у коме олигархијска мањина влада над већином, односно робовима, некадашњим грађанима чија су демократска права сведена на фарсу, а чија је моћ рационалног просуђивања уништена заједно са уништавањем образовања. Мегалополис карактерише велико раслојавање – да употребим термин који је недавно овде употребио Филип Живановић – односно велико осиромашење средње класе и, према томе, њен нестанак. Друга последица је отворени антихуманизам: олигархија, захваљујући свом богатству и политичкој моћи, стиче приступ високим технологијама, чиме жели да себе обоготвори, односно претвори у човеко-богове (homo deus), док би њени робови били сведени на ниво човеко-животиња, односно биочестица. О томе запањујуће отворено говори Харари у свом Homo deusu, манифесту антихуманизма у Мегалополису: „Ниједно истраживање наше божанске будућности не сме да занемари нашу животињску прошлост, нити наше односе према другим животињама – зато што су односи између људи и животиња најбољи модел који имамо за будуће односе између суперљуди и људи.“ Када каже наше, Харари, наравно, мисли на олигархију, а не човечанство у целини, јер да мисли на човечанство у целини, питање односа суперљуди и људи се не би ни постављало.

Бити „модеран“ је пристанак на назадовање
Један други гласник Мегалополиса формулисао је то другачије, обраћајући се свима нама, укључујући ту и просечног српског аутошовинисту с почетка текста. Казао је: „Нећете имати ништа, и бићете срећни“, а хтео је заправо да каже ово: нећете имати ништа, па ни свој живот, јер ћемо ми располагати вашим животом, као што човек располаже животом животиње, а ви ћете на лицу морати да имате 😊, тј. да будете покорни и верни као пси, осим ако не желите да вас пустимо да умрете од глади или неког вештачког вируса.

Бити „модеран“ данас, на језику који нам Мегалополис намеће, значи пристати на ово назадовање у доба робовласништва, било из страха, било из жеље да се у томе нешто индивидуално профитира, као што је и у нацистичкој Немачкој или НДХ било људи који су профитирали од концлогора.

На истом том језику Мегалополиса, свако ко се супротставља овом антихуманистичком типу друштвеног уређења биће именован као „конзервативан“ (а у следећој реченици, наравно, као „фашиста“). Дакле, ваш „конзервативизам“ и „фашизам“ састоји се у томе што не желите да престанете да верујете у хуманитет, односно у концепт човека по коме је он вредан зато што је човек – како то тврди секуларни хуманизам, наслањајући се на хришћанско учење по коме је посебност човека у томе што је он настао по подобју Божјем. То је основно. Да бисмо очували ову сакралну и секуларну хуманистичку свест, потребна нам је заједничка творевина која је довољно моћна да се супротстави Мегалополису, а то је држава. (Намерно је пишем малим словом.) Да би држава постојала, мора да постоји нешто што њене становнике обједињује, нешто што их спаја и супротставља Мегалополису: то може да буде национални идентитет, свест о заједничком језику, култури, историји, заједничкој самосвести, али исто тако и државни патриотизам, који повезује припаднике већинског народа с припадницима других народа који живе у тој држави, а који се развија из осећања правде и праведности, пре свега остварене социјалне правде у тој држави. Социјално праведна држава је хумана држава у којој они који имају мање, имају довољно да живе исто онако достојанствено као и они који имају више, јер достојанство не зависи од богатства већ од људскости. Осећање социјалне правде чини да људи у таквој држави могу да једни друге доживе као ближње, без обзира на све разлике које између њих постоје; међутим, да би се дошло до социјалне правде, потребно је да држава буде у што је већој мери суверена, будући да се социјална правда од Мегалополиса не може очекивати: напротив, Мегалополис тежи да укине социјалну правду и да, као што сам показао, раслоји друштво на мањину која влада и већину која стрепи за свој живот, па зато непрекидно глуми срећу (као они модели на ТВ рекламама).

Као што видимо, бити конзервативан у доба Мегалополиса значи сачувати хумане вредности као што су вредност човека (и сакрална и секуларна), национални идентитет, државни патриотизам, суверенитет, блискост. Није случајно што Мегалополис на све начине покушава да сатре ове вредности: и у сфери науке, и у сфери медија, и у сфери образовања и у сфери политике.

Ово су попришта рата за вредности у коме тренутно учествујемо.

Да би се у том рату победило, потребно је најпре ликвидирати наметнуту поделу на „модерно“ и „конзервативно“.

Мегалополис би највише волео да се сви ми којима је стало до хуманих вредности повучемо из света у пећине и шуме и да са гађењем признамо да, ето, морамо да имамо имејл, а најрадије не бисмо имали ни то. То што сам описао јесте, међутим, само знак анахроности. Тако се може неговати сујета властите лажне величине којој је потребан празан изолован простор без других људи, али се тако не може победити Мегалополис. Не може, јер пристајемо на улогу заосталих „конзервативаца“ коју нам је наменио.

Уместо тога, хумане вредности можемо да бранимо само путем одбрамбеног модернизма. Укратко речено, одбрамбени модернизам је вештина преузимање модерног језика или модерних оруђа које је створио Мегалополис, да би се тај језик и та оруђе употребили за одбрану онога што је Мегалополис тим оруђима желео да уништи. Од одбрамбеног модернизма све зависи: ако нам је ова вештина недоступна, или ако немамо храбрости да је упражњавамо, Мегалополис помоћу модерних слика и прича мења наше стање свести и претвара нас у биочестице, односно робове. Ако пак овладамо овом вештином, те имамо храбрости да је користимо, постајемо културна герила.

Одбрамбени модернизам и културна герила
Најочигледнији пример одбрамбеног модернизма у Србији данас је Београдски синдикат, који је на реп превео Косовски завет. Тиме је практично поновио дело Милана Ракића, који је 1906, у јеку престижа модерне француске поезије у Србији, превео Косовски завет на француски дванаестерац, односно стих од дванаест слогова који је одменио наш епски десетерац. Ракић је посредно сугерисао: стихови се мењају, али Завет остаје. Постоји оно што је непромењиво и оно што је модерно, што одговара духу епохе, језику који та епоха разуме, који сматра модерним, а који ће се у будућности променити; тада ће оно непромењиво и непролазно, што се чува по сваку цену, наћи другачији, али исто тако модеран начин изражавања, дакле, чувања.

И сâм сам на неколико места у својству културног герилца упражњавао вештину одбрамбеног модернизма. На пример, својевремено када сам постао уредник Летописа Матице српске, најстаријег књижевног часописа у Европи. Мегалополис ми се подсмехнуо, шапатом да одавно живимо у цивилизацији слике, а не речи. ОК, помислио сам и ангажовао свог пријатеља Марка Станојевића, дизајнера који се школовао у Милану, а који сада предаје у Хонгконгу, да дизајнира нову насловну страницу Летописа, што је он и учинио у форми своје донације Матици. Тако је Летопис добио ново, модерно паковање: најстарије мора бити модерно, иначе старина постаје анахроност. Онда сам му додао рубрике које одражавају дух епохе: летопис сурфовања (где су представљани сајтови из домена културе), филмска критика и блог, у којима су, јасно, сарађивали млади људи којима су те рубрике биле блиске. Затим сам у то паковање почео да уграђујем субверзивни садржај, као када је Павић, постмодерним језиком Хазарског речника, исприповедао причу о нестанку једног народа – што је тема коју постмодерно мишљење жели да укине. Схватајући да Мегалополис настоји да књижевност сведе само на политичку коректност и да јој сузи домашај само на питања стила и приватне приче, ја сам Летопис уређивао герилски, као прозор у тотални свет, где је књижевност само начин на који свако од нас изражава ту колективну и целовиту слику света. Зато су се у мом концепту Летописа могли наћи, један поред другог, и текст о видео-играма и текст о средњовековној српској књижевности и приказ неког холивудског филма и блог о посети Грачаници и боравку у хотелској соби у албанском хотелу, на самој граници српске енклаве, соби у којој имате на располагању приступ десетинама ТВ канала, од који ниједан није српски. Мегалополис је желео да ме сведе на појединца; ја сам одговарао колективним тоталитетом света у најмодернијем паковању који је Летопис у том тренутку могао да има.

Дакле, наша судбина сада зависи од тога да ли ћемо овладати вештином одбрамбеног модернизма, односно да ли ћемо бити у стању да стварамо модерне приче и слике у којима ћемо неговати хуманистичке вредности и национални идентитет. Ако из било ког разлога не будемо у стању да развијемо тај модерни стваралачки потенцијал у суочавању с Мегалополисом, преостаћемо нам само то да дрхтимо од страха у сиромаштву, са гаћама пуним фекалијама, и императивом да се у том смраду и страху непрекидно смешимо пред господарећом олигархијом – 😊 😊 😊 😊 😊 😊 како никако не би помислила да нисмо суперсрећни и да у свему томе не уживамо као никада у животу.