Слободан Ерић: Антисрпска балканска потковица
Док је Србија заглављена у политичкој кризи којој се не назире крај, око наше земље се прави потковица војног антисрпског савеза – Хрватска, Албанија, Косово. Да ли би, поред потписаног војног споразума са Мађарском, потенцијално стварање балканске православне алијансе – Србија, Грчка, Северна Македонија, Црна Гора и Румунија – могао бити геополитички одговор на овај савез. Шта Србија може, у односима са великим силама и државама у окружењу, да учини како би побољшала свој сложену и комликовану геополитичку позицију.
Пише: Слободан Ерић
Србија има много проблема али два су, чини се, тренутно највећа. Први проблем је унутрашњи – велика политичка криза у коју је Србија заглављена већ годину дана и којој се не назире крај. Последица ове кризе, која је почела једним трагичним догађајем, је дубока подела у народу која се манифестује посебно кроз погоршане међуљудске односе. Политички актери на јавној сцени, размењују најтеже оптужбе и увреде, преко друштвених мрежа се шири неприкривена мржња, атмосфера на улицама где се одржавају протести и контраокупљања је напета, општа клима у друштву је токсична.
Србија постаје све више простор за одмеравање односа снага и утицаја великих сила и страних обавештајних служби којима присуство и активност олакшавају поделе у нашем друштву.
Једини прави излаз из ове политичке кризе су слободни, поштени и фер избори, као уставом и законом регулисан начин за демократско изражавање воље грађана и као манифестација суверености српског народа и свих грађана Републике Србије да самостално одлучује о својој судбини.
Други проблем је спољнополитички. Хрватска, Албанија и Косово у марту 2025. године потписале су у Тирани Декларацију у области одбране. У суштини реч је о антисрпском војном савезу. Бугарској је упућен позив да се прикључи овом савезу а Словенија је у септембру ове године са Хрватском потписала војни споразум.
Стварање овог савеза, који објективно представља претњу по националну безбедност земље, није пропраћено у нашој јавности адекватном пажњом и аналитиком.
Проблем је што се Србија овде не суочава, само са поменутим балканским државама, него и са утицајним иностраним центрима моћи, који стоје иза њих, и без чије сагласности Хрвати и Албанци нису направили војни савез. Због тога Србија не сме мирно посматрати како се око ње војно стеже балканска потковица једног антисрпског савеза, нити чекати расплет сукоба великих сила. То што је геостратешки положај Србије, која је окружена земљама чланицама НАТО пакта, објективно сложен и компликован, не треба да обесхрабрује. Наша земља би требало, у свом ближем и ширем окружењу, да буде више спољнополитички активна а геополитички иновативна у покушају тражењу партнера који би могли помоћи у политици обуздавања оваквих антисрпских пројеката.
Србија нема право да буде инертна и не сме да заборави трагично искуство из 1941. године када је земља била раскомадана од стране немачког окупатора и суседних држава.
О одговору Србије на антисрпски балкански војни савез више у другом делу текста.
Што се тиче првог проблема, политички и свеукупни односи у друштву, не могу се побољшати ако се не утврде и неотклоне узроци ове дубоке кризе. Потребно је анализирати који је то друштвени проблем или више њих произвео, овако дубок расцеп у народу.
Постоји више узрока ове кризе, и сваки од њих захтева посебну анализу, али један је највећи и суштински – Косово. Зашто?
Зато што Косово није само државно и геополитичко већ и духовно и заветно питање. И свако огрешење о Косово производи духовне последице које се потом манифестују у држави и народу кроз политичке и друге проблеме. Није случајно Његош написао: “О Косово, грдно судилиште”. Косово није обична територија већ и Косовски завет а његов утицај на идентитет и свест српског народа је много дубљи и већи у стварности него што то, рецимо, могу да сугеришу резултати истраживања јавног мњења.
Косово није само питање државних граница, положаја и права Срба који живе у нашој јужној покрајини, имовине и рудних и минералних ресурса које ми тамо имамо – што је све веома важно – него и питање вере, коју ми као колектив, народ, преко Косовског завета остварујемо са Богом, на начин који и нама самима није рационално схватљив.
Основни узрок кризе је политикa актуелне власти према Косову и Метохији а која се пре свега огледала у прихватању бриселских споразума. Актелна власт, Српске напредне странке и коалиције других странака, је кроз потписивање бриселских споразума, уз посредништво Европске уније, велики број надлежности Републике Србије – правосуђе, телекомуникације, електропривреду, језеро Газиводе, аутомобилске таблице и друго – пренела на сепаратистичке власти у Приштини. Тиме је држава Србија, кроз предају надлежности почела, корак по корак, да се повлачи са дела своје територије. И то јесте у суштини капитулација на рате државе пред сепаратистима.
Истине ради, треба рећи да је наша позиција по питању Косова почела да се поткопава још у време претходне власти, када је председник Републике био Борис Тадић и када су преговори о Косову и Метохији измештени из Уједињених нација и пребачени под окриље Европске уније усвајањем резолуције у Генералној скупштини Уједињених нација 9. септембра 2010. године. Генерална скупштина УН усвојила је акламацијом – без гласања, предлог резолуције о Косову који је поднела Србија уз подршку Европске уније у којој се поздравља понуда европског блока да помогне у успостављању дијалога и промоцији сарадње између Београда и Приштине.
Такође, у време власти Демократске странке са коалиционим партнерима шеф преговорачког тима Србије Борко Стефановић је, након преговора са представницима ЕУ и Приштине, потписао у децембру 2011, „Споразум о интегрисаном управљању прелазима“, којим се на прелазима Јариње и Брњак обезбеђује присуство Еулекса. Споразум о интегрисаном управљању прелазима је био нека врста претходнице бриселских споразума. Међу жестоким критичарима потписивања овог споразума, који је био уступак Бриселу и Приштини, били су и тадашњи челници Српске радикалне странке а потоњи оснивачи Српске напредне странке.
Потписивањем бриселских споразума а касније и усменим прихватањем Охридског споразума, положај Срба у покрајини се драстично погоршао. Албанци су преко Куртијевог режима почели да гасе српске институције и тероришу Србе што је довело до тихог исељавања наших сународника а што се у медијима у Србији прећуткује. Ствари помало почињу да подсећају на период између 1878-1912, када су Албанци, под кишобраном Османске власти, вршили страшан терор над Србима на Косову и Метохији а што је доводило до исељавања наших сународника на територију тадашње Краљевине Србије. Албанци су и данас ту, а ту је поново и тадашњи окупатор Турска, која се политички вратила на Косово као савезник Приштине и која обучава и наоружава дроновима “косовске безбедносне снага” и гради фабрику муниције. Иако је до пре неколико месеци иста та Турска и њен председник од стране српских званичника проглашавана за великог пријатеља Србије. Истовремено, протеклих година на страницама званичне штампе, више пута је злурадо најављивано да ће Грчка признати Косово, што се није догодило. Народ које не може да распозна ко му је пријатељ а ко непријатељ треба да буде забринут за своју будућност. Наравно, Србија може и треба да развија економске и друге билатералне односе са Турском, али треба јасно да се направи разлика шта је бизнис а шта су акти којим се угрожава национална безбедност Србије.
Оваква политика државе, чињења низа конкретних уступака албанским сепаратистима из Приштине а да заузврат ништа није добила, чак ни Заједницу српских општина предвиђену бриселским споразумима, произвела је низ озбиљних последица по Србе у целини.
Прва и највеће последице прихватања бриселских споразума је цепање јединства српске нације. Људи могу да се поделе због различитих политичких ставова, партијске припадности али поделе проузроковане Косовом, које се у народној свести вековима доживљава као света српска земља, много су дубље. Те поделе су својеврсне повреде на телу народног бића и теже се зацељују. Бриселски споразуми пре свега су произвели поделе код људи који су патриотско и национално оријентисани, који чине убедљиву већину у земљи и који су данас подељени практично у три блока: први део је уз власт, други су уз студенте и опозицију а трећи су за “трећи пут”, односно суверенистичку опцију која још није јасно политички артикулисана. Само један, изразито мањи део грађана, који је идеолошки прозападно усмерен, показује дозу равнодушности према Косову и доживљава га као неку врсту проблема за Србију на путу ка европским интеграцијама. Треба истаћи да се један број родољуба из појединих националних партија и националних организација као и угледних националних интелектуалаца све време доследно борио против политике власти предаје српских институција Приштини.
Друга велика последица политике прихватања брисeлских споразума је својеврсна деморализација. Дефетистичка политика производи исти такав дух – клонућа, пада енергије и бриге за општи интерес, пре свега у једном значајном делу националног корпуса а што се онда најчешће препознаје кроз малодушне изјаве “да је Косово давно изгубљено”, а што опет представља неку врсту самооправдања за пасивизацију у националној борби. Људи су спремни да зарад одбране неког заједничког, вишег циља, који има верски, митолошки, значај за заједницу, истрпе многе негативне појаве и процесе у једном друштву – корупцију, сиромаштво, велике социјалне разлике, неправду… Када нема тог вишег циља, који заједници и појединцима даје смисао постојања, све се онда претвара у партикуларне и себичне личне интересе.
Сетимо се готово свакодневних борби, које су Срби водили на мосту на Ибру у северном делу Митровице, како би сачували српски део града и север Косова од окупације Албанаца, након НАТО агресије 1999. године. Борба за мост на Ибру – no pasaran – давале је снагу, осећај поноса, не само Србима на Косову и Метохији већ и Србима у свим српским земљама. Српске институције, које су упорно изграђиване и јачане у српским срединама, биле су упоришта српског народа на КиМ и државе Србије у својој јужној покрајини. Не само у Северној Митровици, него и у Штрпцу, Грачаници, Косовском Поморављу, Великој Хочи, и у другим енклавама, постојале су српске школе, болнице, поште, банке, заводи за запошљавање, базне станице за српске телефонске оператере. Истине ради, треба рећи да су тада Срби на Косову и Метохији имали подршку за ову борбу од стране и тадашњег ДОС-а и њихове прве коалиционе владе (која је, за разлику од ове позитивне подршке Србима на КиМ, водила погрешну политику на другим пољима, пре свега на економском кроз пљачкашку приватизацију). Срби на КиМ, пре свега су имали подршку Демократске странке Србије и њеног председника Војислава Коштунице који је био председник Владе од 2004.-2008. Посебну улогу у томе је имао ДСС у Косовској Митровици, где се суштински иницирала и у великој мери осмишљавала национална политике према Косову а која је имала подршку државе Србије. Самопроглашена албанска квази држава у Приштини није имала контролу над српским срединама. У стварности на Косову и Метохији је било двовлашће. И онда западне силе крећу у напад на српске, како су они звали “паралелне институције”, иза леђа косовских Срба, преко званичног Београда. Поред притисака, хапшења Срба од стране режима у Приштини, нови проблем за Србе на Косову и Метохију и за Србију у безбедносном смислу могла би потенцијално да представља одлука Аљбина Куртуја да прими мигранте којима је у Великој Британији одбијен захтев за политички азил.
Стварање православне балканске алијансе одговор на савез Хрвата и Албанаца
Повлачењем са Косова и Метохије геополитичка и геостратешка позиција Србије се мења, све више се помера и измешта са југа и југоистока ка западу. У једном делу политичких кругова у Србији и Републици Српској постојало је мишљење да се са међународном заједницом можда може постићи некакав договор, компензација – Косово за Републику Српску. Да се за губитак Косова Србима дозволи прикључење Републике Српске Србији. Оваква мишљења, не само да су неприхватљива из мноштва разлога, већ су и стратешки погрешна. Видели смо у пракси да се, из одређених кругова у међународној заједници, води политика која истовремено подржава независно Косово и слаби Републику Српску. Србија треба, да буде много више присутна на југу, не само на Косову и Метохији, већ и у долини Вардара, кроз унапређивање билатералних односа, политичких, економских, културних са Северном Македонијом, чији грађани у већини, највећу отвореност и наклоност, у односу на друге своје суседе, показује према Србији. Др Владимир Вучковић, аутор књиге “Стара Србија и Македонија – ослобођење и уређење” у интервју Геополици каже: “Македонци су нам најближи народ, и то по свим особинама”.
Србија треба да буде присутна на југу због духовног и културног наслеђа које има на овим просторима, својих поморских интереса на Егеју – луке Солун, коридора који је преко Северне Македоније повезују са Грчком.
Србију и Северну Македонију упућују једне на другу и претензије према њиховим територијама других балканских актера.
И Србија и Северна Македонија имају разлога за забринутост након што су Албанија, Косово и Хрватска 18. марта 2025. године у Тирани потписали Декларацију у области одбране. У суштини реч је антисрпском војном савезу. То је и потврдио Неџмедин Спахију професор из Приштине које је споразум о сарадњи у области одбране Хрватске, Косова и Албаније окарактерисао као “обруч према Србији”. Овај војни савез је посредно додатно ојачан јер је једна од његових потписница – Хрватска, у септембру 2025. године са Словенијом потписала споразум о војној сарадњи. Позив за прикључење савезу Хрватске, Албаније и Косова упућен је и Бугарској. “Имамо потврду из Бугарске, која је раније разговарала са хрватским министром о могућности да се придружи овом трилатералном споразуму”, изјавио је тада Ејуп Маћедонци на функцији „министра одбране“ у власти у Приштини. Бугарски министар спољних послова Георг Георгијев изјавио је да су нетачне информације да је Бугарска незванично изразила заинтересованост да се придружи војном пакту. Односи између држава Бугарске и Србије и српског и бугарског народа су добри. У бугарском народу нема негативног односа према Србима, чак се осећа наклоност према нашој масовној култури – народној музици, филму, спорту… Ипак политичкој елити у Софији се не може до краја веровати. Историја нас је бар томе научила. Председник Бугарске Румен Радев је на питање новинара о „српском свету“ рекао да је западни Балкан критична тачка за безбедност.
Србија не сме да дозволи да буде увучена у неки нови, како регионални, тако и глобални рат. У том смислу, посебно треба обратити пажњу на могуће провокације које би имале за циљ подизање међунационалних тензија а који би могли да погоршају безбедносну ситуацију у региону. Истовремено, Србија не може дозволити да остане регионално изолована у односу на покушаје креирања нове безбедносне архитектуре на Балкану а која би била усмерена против њених интереса. Наша земља мора да јача своју војску и одбрамбене капацитете као и да ради на успостављању регионалне равнотеже снага која је стварањем војног савеза Хрватске, Косова и Албаније нарушена.
Србија је исправно реаговала на стварање ове балканске војне потковице тиме што је са Мађарском потписала Споразум о стратешкој сарадњи у области одбране. Иако је Србија војно неутрална земља, потпуно је легитимно да на стварање овог антисрпског војног савеза, одговори са предлогом за потписивање одбрамбених споразума са Грчком, Румунијом, Црном Гором и Северном Македонијом. Стварање православне балканске алијансе био би примерен одговор на војни савез Албаније, Хрватске, Косова и адекватан пут ка успостављању регионалне равнотеже снага. У регионалним медијима се стално говори о “Великој Србији” и “Српском свету” а на делу видимо да се ради на реализацији пројекта Велике Албаније.
Стварањем Велике Албаније био би угрожен територијални интегритет четири државе: Србије, Грчке, Северне Македоније и Црне Горе. Председник Владе Албаније Сали Бериша, на прослави 100 година независности Албаније 2012. године је рекао да се „албанске земље“ простиру од Превезе у Грчкој до Прешева у Србији и од Скопља у Северној Македонији до Подгорице у Црној Гори. На основу резултата истраживања Gallup Balkan Monitor из 2010. године идеју Велике Албаније подржава већина Албанаца: У Северној Македонији 53%, у Албанији 63%, на Косову 81%. Стога би стварање балканске православне алијансе, у које би ушле ове четири земље, плус Румунија, као неке врсте превентивног одбрамбеног договора, представљало оправдану реакцију.
Поред Албанаца (Албанија и Косово) на Балкану је геополитички веома амбициозна и Хрватска. Можда планери из Загреба треба да чују упозорење хрватског аналитичара Алекса Краинера које је изговорио на подкасту Радио Мрежница: “Нас су некако увукли у војни савез са Албанијом и са Бугарском. Онда би смо се ми у таквом сукобу нашли опет у непријатељском односу према Србији. У рату можда. А у међувремену су Срби потписали војну сарадњу са Мађарима. У Мађарској политичкој класи постоје претензије на хрватску Славонију и излаз на Јадранско море и на Ријеку. А у исто време Мађари имају све боље односе са Италијанима код којих исто постоје претензије на Јадранско море на Истру. Уколико се ми дамо увући у сукоб на Балкану, који Британци кане покренути, Хрватској би се у коначници могло догодити да јако скупо платимо улазак у рат на погрешној страни повјести. Могли би нам се десети да опет од Хрватске остану остаци остатака као што нам се већ догодило…”.
Србија треба да се труди да не остане изолована, не само на простору бивше Југославије, у ово првом геополитичком прстену, већ и у другом нешто ширем геополичком прстену који је окружује, који обухвата и простор југоистока Европе, Медитерана и Алпа.
Јер за Србију није само проблем овај новоформирани војни савез већ и Турска, која је снажно присутна на Косову и Босни Херцеговини. Турска, не само да има велику и добро наоружану армију већ и јаку војну индустрију. Турска је један од пионира у развоју и производњи дронова, и поседује велике залихе овог оружја, које се показало као ефикасно и доминантно у рату у Украјини. Турска је Косову, пре планираног рока, испоручила 1000 дронова. Анкара, има не само јако војску него и експанзивне геополитичке планове засноване на идејама пантуркизма, које имају за циљ интеграцију туранских народа под вођством Турске и неосманизма са намером обнове утицаја на просторима где је некада владала Османска империја. Турска је политичком и војном подршком пресудно утицала на свргавање режима Башара Асада у Сирији и довођења на власт ребрендиране исламистичке организације Хајат Тахирир ал Шам (ХТС), која је била огранак терористичке Ал Каиде и ратовала под именом Ал Нусра. Званична Анкара је отвореном подршком Бакуу, испорукама оружја, пре свега дронова Барјактар, такође пресудно утицала на исход рата за Нагорни Карабах, чији је победник био Азербејџан. Анкара директно војно помаже снаге владе у Либији, које се боре против генерала Калифа Хафтара, који влада истоком земље, и кога помаже Москва. Скоро све ове интервенције које је спроводила Турска биле су противне интересима Русије. Анкара је слањем великог контигента војника ојачала турски гарнизон на самопроглашеној, међународно непризнатој држави на северном делу острва Кипар, коју једино признаје Турска (Турска Република Северни Кипар). Треба рећи, и то да је Турска као посредник у преговорима у руско-украјинском рату, играла конструктивну улогу. У Истамбулу су одржани преговори делегација зараћених страна – руске и украјинске, на њеној територији извршена је и размена заробљеника.
Антитурски савез Грчке, Кипра и Израела
Једину препреку за веома амбициозну геополитику Турске на Медитерану би могла да представља коалиција три државе – Грчке, Кипра и Израела. Грчка и Израел су склопили 2021. године споразум о оснивању Међународног центра за летачку обуку намењену Ратном ваздухопловству Грчке вредан 1,68 милијарди долара у којем ће израелски инструктори обучавати грчке пилоте. Израелске и грчке оружане снаге одржале су 2022. године заједничку ваздухопловну вежбу, „у јачању спремности за битке у различитим сценаријима“, која “симболизује важну прекретницу у јачању стратешке сарадње између Израела и Грчке”, саопштила је Израелска војска. Грчка преговара са Израелом о куповини 36 модерних артиљеријских система ПУЛС, чији је произвођач израелска компанија Елбит, који ће бити распоређени за заштиту источних граница према Турској, као и о куповини модерних ракетних система за планирану куполу противваздушне одбране Ахилов штит, пренео је ових дана Ројтерс.
Израел је у септембру испоручио Кипру напредни систем противваздушне одбране Barak MX. Противваздушни систем Barak MX, поседује престретаче коју могу да неутралишу непријатељске пројектиле у даљини до 150 километара а захваљујући 3Д радару, систем може да врши надзор и прикупља обавештајне податке у домету до 460 километара. Грчка, Кипар и Израел, поред војног, имају заједничке интересе и у области енергетике, експлатације и транспорта гаса у Средоземном мору. Овом антитурском блоку земаља на Медитерану, преко споразума са Атином, на неки начин припада и Француска.
Грчка и Француска су 2021. године потписале грчко-француски споразум који, поред осталог, предвиђа обострану обавезу пружања помоћи у случају оружаног напада на једну од страна, као и продубљивање војне, индустријске и технолошке сарадње. Грчка је – поред авиона Мираж 2000, које је Атина набавила од Париза пре неколико деценија – од Француске купила још и 24 ловца Рафал, као и три брода фрегате “Белхара”. У септембру ове године одобрена је куповина и четврте фрегате која ће бити наоружана балистичким ракетама.
Грчка је са Француском потписала споразум о куповини противбродских ракета Екзосет Блок III чиме ће ојачати своју обалску одбрану. Реч је о оружју које долазе из породице ракета које су носили аргентински авиони у Фокландском рату и којима је потопљено неколико британских бродова. Војна сарадња између Атине и Грчке има за циљ и енергетску безбедност, где ће француске фрегате бити гарант безбедности за економску зону, гасоводе и терминале за течни гас у грчким територијалним водама.
Занимљиво је да Србију као могућег савезника са поменутим државама Медитерана доводи Грегори Копли, познати амерички политиколог, спољнополитички и војни аналитичар. Копли је у фебруару 2025. године, изјавио да нови шеф Беле куће Доналд Трамп прави неку врсту тројног савеза Србије, Грчке и Израела. Како објашњава Копли идеја је да ове три земље, укључујући и Кипар, обезбеде стабилну линију Балкан – источни Медитеран.
У оквиру овог другог геополитичког прстена који окружује Србију а где спадају и поменуте земље на Медитерану, Србији je од посебног значаја Италија, која је један од највећих привредних партнера наше земље. Председници тадашњих влада Србије и Италије, Силвио Берлускони и Мирко Цветковић, 2009. године потписали су Декларацију о стратешком партнерству две земље. Србија се није, у мери која то заслужује, захвалила Италији за евакуацију српске војске са албанских обала у Италију у другој половини децембра 1915. у Великом рату, као и за помоћ коју је Италијанска војска пружила српским цивилима спасавајући их од усташког терора у Другом светском рату. Треба подсетити на ову импресивну поморску операцију Краљевске Италијанске морнарице у којој је евакуисано 260.895 српских војника и избеглица, за шта је употребљено 250 бродова, превезено је 300 000 тона хране и материјала на још 100 бродова. На сигурно је пребачено још 24 000 српских заробљеника, 10 153 коња и 68 топова, све време уз пратњу италијанских разарача, који су штитили конвоје од напада аустроугарских подморница. Ова велика поморска операција може да се упореди са оном у Денкерку на северу Француске, када је, од 25. маја до 3. јуна 1941, евакуисано 300 000 британских војника. За поморску операцију у Денкерку знао цео свет а за заборав поморске операције евакуације Срба са албанских обала заслужни смо и ми Срби. Два пута, после два светска рата, Срби су се сукобљавали са Италијом, због Југославије, а у суштини су бранили геополитичке интересе Хрватске на Јадрану.
Главне препреке за односе Србије и Италије – Југославије – више нема, те са оптимизмом треба гледати на даље унапређење односа Београда и Рима. Матео Салвини, председник партије Лига и вицепремијер у Влади Италије, на чијем је челу харизматична председница Ђорђа Мелони, велики је пријатељ Срба.
Иако су односи са Аустријом били веома тешки у 20. веку, у Бечу се данас на Србију гледа другачије, поред осталог и као на партнера у покушају да се ограничи долазак миграната на стари континент. Поред великог броја наших људи, који живе и раде у овој земљи, као моста у односима две земље, у Аустрији у одређеним политичким круговима, међу којима је Слободарска партија, постоји јасна историјска свест о заједничкој борби против Турака и великој улози Срба у Војној Крајини.
Војна неутралност Србије и стратешки споразуми са Русијом, Кином и Америком
Спољна и унутрашња политика Србије, генерално треба да за основ има Светосавље. Свети Сава је нас Србе духовно определио за византијско-православну цивилизацију. У оквиру православља ми чувамо своју посебност кроз Светосавље као српско православље или православље са српским стилом. Православље и српски идентитет су недодирљиви и неприкосновени. Али на другим нивоима – политичким, економским, културним – Србија треба да буде отворена за сарадњу са другим народима и цивилизацијама, што је чинила и средњевековна Србија и Србија која се обнављала у доба династија Карођорђевића и Обреновића.
Србија мора истрајати на концепту војне неутралности како би сачувала биолошку супстанцу нације и како не би дозволила да буде увучена у неки велики глобални ратни сукоб, који је могућ, јер све војне фабрике у свету раде у три смене. Срби су имали огроман број жртава у оба светска рата, и морамо одолети зову сирена новог светског рата: “Хвала, овај пут без нас”. Војна неутралност је претпоставка за вођење независне политике државе као најцелисходнијег начина да сачува земљу и становништво, не само од рата, него и од разних других пројеката и експеримената глобалних власти у области здравствене политике, фармације, хране и човекове околине.
Србија, упркос притисцима са Запада, који ће се вероватно повећавати, треба да сачува стратешке и пријатељске односе са Русијом – не уведе санкцији Москви, и да дефинитивно не доставља више оружје и муницију Украјини. Вековно пријатељство два народа потврђено је Декларацијом о стратешком партнерству, коју су у Сочију 2013. Године, потписали председник Руске Федерације Владимир Путин и тадашњи председник Србије Томислав Николић.
Суштина је да, у условима све веће конфронтација Запада и Русије, због рата у Украјини, и упркос даљим могућим притисцима на Београд, Србија не дозволи да буде увучена у НАТО пакт. То је за Русију од посебне важности, као наравно и за Србију.
Србија и Русија треба да сачувају своје стратешке односе, без обзира на све изазове који се могу појавити на том путу због све сложеније ситуације у Србији, Европи и свету. Коначно, основ тих вишевековних односа чини пријатељство српског и руског народа а не само односи владара и власти.
Односи са Народном Републиком Кином су такође стратешког карактера. Председник Србије Александар Вучић и председник Кине Си Ђипинг су 2024, у Пекингу потписали Заједничку изјаву о продубљивању и подизању свеобухватног стратешког партнерства Републике Србије и Народне Републике Кине. Пекинг, као и Москва, доследно брани позицију Србије око Косова. Суштина односа Србије и Кине је у сфери економске сарадње.
Са Америком Србија такође треба да тражи и гради стратешки договор. Посебно, када су Сједињене Америчке Државе суспендовале стратешки дијалог са Косовом, због забринутости са поступцима актуелне Владе, како је саопштила у септембру амбасада САД у Приштини. Док се у Европи, преко рата у Украјини, одвија велики геополитички сукоб између Запада и Русије, истовремено унутар западне цивилизације одвија се велики идеолошки сукоб између глобалиста на једној, и хришћанско-националних снага на другој страни, коју предводи Америка Доналда Трампа а који је светској јавности постао јасно видљив после убиства Чарлија Кирка. Председник Доналд Трамп је једини председник у свету који је отворено стао у заштиту хришћана. У свету се годинама, срачунато и срамно, прећуткују терор над хришћанима – убиства, прогони и етничко чишћење следбеника Христове вере, на Блиском Истоку – Ираку, Сирији, посебно од 2014, у време грађанског рата, затим у Авганистану, Пакистану, Сомалији, Либији, Јемену, Еритреји, Северној Кореји, а највише у Нигерији. Председник Трамп се обратио Влади у Нигерији: “Ако нигеријска влада настави да дозвољава убијање хришћана Сједињене Државе ће одмах обуставити сву помоћ Нигерији и врло лако би могле да уђу у ту осрамоћену земљу”. Према хришћанској организацији «Отворена врата» хришћани су најпрогоњенија вера на планети, са преко 360 милиона који трпе прогон, углавном у исламским земљама. Политика мира, коју води Доналд Трамп, противречи политици перманентих ратова, из којих глобалне управљачке структура излазе политички све утицајније а економски све богатије. Доналд Трамп се бори против илегалних миграција и противи се глобалистичком пројекту замене становништва. Председник Трамп је за државног секретара за здравство и људске ресурсе поставио Роберта Ф. Кенедија млађег, противника вакцина и Светске здравствене организације и тако је Америку и све нас вероватно сачувао од још једне пландемије. У политици на Блиском Истоку и на другим кризним жариштима, Америка је показала да самостално политички и војно делује, а не као пре са европским савезницима и у оквиру НАТО пакта. 1999. године, током НАТО агресије, против Србије је била концентрисана сва војна, политичка и медијска моћ Запада. Данас су евидентне разлике између САД и ЕУ, самостално политичко, економско и војно деловање Америке, отвара маневарски простор за Србију.
Па када ће онда Србија да унапређује односе и прави стратешки договор са Америком него сада, када је на челу администрације у Вашингтону један председник као што је Доналд Трамп, који у оба мандата, за разлику од неких својих претходника, није пројавио никакав негативан став према српском народу. И који је у рату са глобалистима који су, посебно деведесетих, подржавали антисрпску политику Запада. Поред тога, Америка је један од најважнијих твораца и гарант Дејтонског споразума, који је важан за опстанак Републике Српске а на територији Косова и Метохије налази се војна база САД – Бондстил.
Суштина је да у стратешком дијалогу са Вашингтоном српска страна тражи неку врсту гаранције, обезбеђења, да Сједињене Америчке Државе и Србија, поводом Косова, неке друге регионалне кризе или проблема у билатералним односима, неће користити оружану силу, односно да нећемо ратовати једни против других, већ да ће евентуалне спорове решавати мирно, политичким средствима. Америци треба представити да Србија, као држава која заузима централни геостратешки положај на Балкану, и Срби као државотворан народ, имају капацитет да буду фактор стабилности у овом делу Европе.
Србија и САД потписале су споразум о стратешкој сарадњи у области енергетике 2024. године. Иако ове идеје, односно пројекције, некоме могу изгледати преамбициозно, треба их, дипломатски модификоване, представити америчкој страни.
С друге стране, треба бити опрезан у односу са Вашингтоном, јер председник Трамп, као амерички патриота у први план ставља националне интересе САД, а да би реализовао, пре свега, економске интересе и донео користи за своју земљу, показао је спремност да подиже царине, намеће протекционистичке мере, уводи санкције другима и при том не респектујући много руководства држава које су много веће и богатије од Србије.
Што се тиче односа са Европском унијом суштина је да Србија званичном Бриселу, треба више да прилази заобилазно, преко престоница других европских држава, кроз директне разговоре са руководствима тих земаља, у којима Србија може наићи на веће разумевање за своје позиције о Косову и другим питањима него у престоници ЕУ.
Генерално, у односу на деведесете године, поглед на Србију у јавном мњењу европских земаља, ипак се у значајној мери променио. Медијска кампања против Срба, у време распада СФРЈ у Европи и свету, је била толико негативна, да су уз нас били само ретки интелектуалци и политичари који су разумели позадину кампање против Срба, као и неке маргионалне и особене друштвене групе. Међу њима и навијачи неких фудбалских клубова попут Лација, Манчестер Јунајтеда и још неких који су, у ствари, поверовали у те медијске лажи о страшним и опасним Србима и због тога су нас готовили. Најбољи израз таквог поимања Срба је песма, коју су навијачи Манчестер јунајтеда скоро редовно певали, а која је посвећена нашем фудбалеру Немањи Видићу, који се као одличан играч, штопер, мушки борио за боје овог енглеског клуба: “Немања ооо, Немања ооо, он је из Србије и све ће да вас побије”. Становници европских држава су, у међувремену боље могли да упознају Србе у својим земљама, где наши сународници живе и раде нормално, као и други грађани или док су као туристи обилазили Београд и Србију. Довољно да схвате да Срби нису никакви зли и опасни људи, како су их представљали западни медији, већ да за њихова друштва и заједнице главни проблем и опасност представља понашање миграната из исламских земаља, који не само да одбијају да се интегришу него чак и у неким квартовима покушавају да наметну своју културу и обичаје староседеоцима. То што се поглед обичних људи у Европи умногоме изменио према Србима не значи да су се промениле предрасуде и геополитички планови према Србији владајућих кругова. Ипак, наша земља треба да се труди да у спољној политици користи промену мишљења у јавном мњењу и антимигрантско расположење, које све више захвата западну Европу. На Србију се данас, поред пријатељских земаља Грчке, Румуније, Мађарске, са много више разумевања гледа на Медитерану – у Мелонијевој Италија, у Шпанији и Португалији – у државама западних Словена – Словачка, Чешка, Пољска, у неким политичким круговима у Аустрији, у Француској. У утицајним политичким партијима Лига (Италија), Слободарска партија (Аустрија), Национално окупљање (Француска), Алтернатива за Немачку (Немачка), Србија има генерално разумевање за своју позицију, а посебно према Косову и Метохији.
Уместо закључка
Постизање стратешких договора са великим и утицајним државама ојачало би позицију Србије у међународним односима. Али Србији је потребан стратешки дијалог и на унутрашњем плану – са самом собом. Односно потребан је дијалог о најважнијим националним и друштвеним питањима у којима би учествовале и власт и опозиција, представници студената, националних и других друштвених организација, националних институција – Српска православна црква, САНУ, Матица српска… Једна од тема националног дијалога свакако би могла бити, радни наслов “Косово – осмишљавање дугорочне политике Србије према КиМ у светлу геополитичких промена у свету”, а друга “Осмишљавање начина разрешења конфликата и креирање механизама изласка из политичких и других криза у Србији”. Учесницима у националном дијалогу и политичком животу земље не смеју се ограничавати политичка права и слободе, нити приступ медијима а њихово јавно деловање треба да буде конструктивно и национално одговорно. Време и развој догађаја су показали да постојећу политику према Косову и Метохији треба редефинисати. У нашој јужној покрајини, не само да се погоршава положај Срба, него Косово постаје све више територија за појачано присуство страних инструктора и постављање војних инсталација којима се може угрозити остали део територије Републике Србије, посебно геополитички и етнички осетљива Прешевска долина. Овде није реч о критици само ради критике, јер Косово јесте важна тема и тежак проблем, и уместо што је повод за политичке поделе, може да буде извор политичке саборности Срба јер у себи садржи велику сакралну интегративну снагу. Поред геополитичких и унутрашњих политичких разлога, Србија треба да преиспита себе и своју политику према Косову и Метохији и из најважнијег разлога – духовног. Јер Косово је наш линк са Небом, наша духовна вертикала са Богом, а без Бога, Божијег благослова и Божије помоћи, не можемо опстати и напредовати ни као народ ни као држава. Наши преци су знали да Бог учествује у колективној судбини српског народа, а што најбоље изражавају стихови наше химне: “Боже правде Ти што спасе од пропасти до сад нас, чуј и од сад наше гласе и од сад нам буди Спас”
Слободан Ерић је оснивач и уредник у магазину Геополитика и аутор књиге Српски план.
