ШКОЛУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ЂЕВРСКАМА ПОХАЂА 36 МАЛИШАНА: Чувају искру српства

ДЕЧЈА граја, игра, смех и раздраганост, дочекали су нас минуле суботе у Ђеврскама код Кистања у Далмацији. У школи српског језика, где наши најмлађи сународници из овог краја, уче своју ћирилицу, језик, историју, културу, традицију… Поглед на њих био је отелотворење речи да не постоји ништа што доноси веће задовољство од срећног и насмејаног детета.

Али, гледање у њихова лица, радознале окице, помало стидљиве осмехе, понеку плетеницу и писањем заузете ручице, носило је и нешто више од задовољства због дечје среће. Имало је позитивну „тежину“ изниклу из још тежег осећања које је до не тако давно изједало срце. Измамило је осећај као кад је најрођенији брат имао децу па их изненада у великој трагедији изгубио, а потом када се више нико надао није, када је најлакше било избегавати га да којим случајем не отварате ране и његове и своје, тај брат поново добио децу. Баш то је био поглед на малишане из Ђеврсака – осећај да се братско огњиште није затрло… Да чувају искру српства.

Јован, Давид, Ангелина, Ирина, Матеа, Ирис, Бојан, Михаел… Само су нека од имена тридесет шесторо малених Срба који од 2021. године, сваке суботе са радошћу долазе у своју школицу српског језика. Најмлађа међу њима, Ирина Рончевић, има само пет година, а најстарија Матеа Петровић пуних седамнаест. Долазе и из Кистања, Колашца, Нунића, Варивода, Мацура, Брибира, чак и из 25 километара удаљеног Скрадина. По неке од њих одлази мини-бус који су добили на поклон од људи из Србије.

– Долазим редовно од почетка, од првог часа који смо имали пре две године – каже нам петнаестогодишња Ирис Драгаш. – Много нам је лепо. Дружимо се, учимо ћирилицу, српски књижевност, историју, традицију… Често припремамо и презентације о српским песницима и писцима. Мени је важно да то све знам, да што више научим о култури свог народа.

– Јеси ли тек у овој школи научила ћирилицу? – питамо је.

– Не. Учила сам је у нижим разредима основне школе у Кистањама, где сам од 1. до 4. разреда ишла на часове српског језика који ми је био изборни предмет. Сада у средњој школи исто тако похађам веронауку, али ми ова школа у Ђеврскама значи јер је све креативније, све анализирамо и радимо много опширније – објашњава нам Ирис.

За суседним столом су најмлађа Ирина и њен друг седмогодишњи Јован Грубић. Упијају наш разговор са њиховим старијим другарима.

– А, зашто вас двоје долазите овде на часове – нисмо изневерили њихову видљиву наду да ћемо и њих „мрвице“ питати нешто „за интервју“.

– Па, да учимо ћирилицу, да цртамо и да играмо фудбал напољу – јасан је Јован.

– А, највише волимо кад припремамо приредбу за Дан Светог Саве – „преузима“ реч Ирина. – Тада научимо много песмица. Ове године на Светосавској приредби сам рецитовала песмицу „Завет“.

– Сећаш ли се и сада стихова?

– На дан овај Светог Саве/ кад га Срби свуда славе/ да Господу завет дамо… – у даху рецитује Ирина.

Наш аплауз био је од срца, а потом смо ми одговарали на безброј питања: одакле смо тачно из Србије? Шта је најлепше у Београду? Је ли велики зоолошки врт? Је ли Скупштина баш, баш у центру Београда? Да ли је Храм Светог Саве нааааајвећи на целом свету?

За сву ову радост и лепоту коју смо доживели у Ђевраскама, „одговоран“ је Сава Војновић (32), председник Удружења „Наша кућа“ у Ђеврскама, на чију иницијативу је и основана Креативна школа српског језика.

– Хтели смо да је отворимо само за децу из Ђеврсака, којих је тринаесторо – прича нам Сава. – Распитали смо се и за децу из других места и када смо схватили да их има још 23 и да сви хоће да иду у нашу школу били смо пресрећни. Почели смо у мојој кући, у једној соби, четири са четири метра. Како је више деце долазило, постајало је све тесније па смо се сетили да у Парохном дому, где на спрату живи свештеник са породицом има недовршено приземље. Он се сложио са предлогом да тај простор средимо, а добили смо и благослов владике далматинског Никодима. Уз помоћ донација и добрих људи, убрзо смо, од фебруара до маја прошле године све довели у функционално стање. Од тада часове имамо овде, сваке суботе.

Деца се, каже наш саговорник, лако здруже и брже уче. Желе да знају што више о својој историји и култури.

– Ми им управо то дајемо: српски језик и књижевност, географију, историју, учимо их обичајима, традицији. Да знају да су део српског националног корпуса. Не да Србују, него да буду поносни што су Срби исто као што су то наши сународници било где у свету, поштујући законе државе у којој живимо – каже Сава.

Колико су ови дивни малишани постали и добра екипа, показали су и на недавно одржаним Видовданским играма, где су међу осам екипа били победници.

– Види се колико рад са децом учини да буду тим. Они се међусобно и много воле, па и добар резултат на такмичењу није изостао – поносно говори Сава.

Саме Ђеврске данас имају око 200 становника, са околнином око 400 и готово сви су Срби, а пре грађанског рата деведесетих било их је четири пута више. Неки од оних који су се после прогона током злогласне „Олује“ 1995, вратили на своја огњишта раде у једном погону браварије, 17 жена су геронтодомаћице, неки одлазе на посао у Книн, Кистање…, али највише се баве пољопривредом. Познати су и узорни виноградари и маслинари. На својој земљи, своји на своме, гледају у будућност и чистих руку стрпљиво је граде, за живот, за своју децу…