Скандалозно писмо хрватских бискупа српском патријарху: Смета им проглашење деце из логора за свеце

Два месеца од одлуке Светог архијерејског Сабора СПЦ и две седмице од првог обележавања празника Свете деце новомученика јастребарских и сисачких, 13. јула, загребачки надбискупи предвођени Јоспом Бозанићем, негирају да је у Јастребарском и Сиску био логор за децу у Другом светском рату.

Они тврде већ тврде да је то било „прихватилиште“ у којем су наводно лечени и пружана им је помоћ да преживе ратна дешавања.
У веома опширном отвореном писму објављеном на сајту Загребачке надбискупије патријарху српском Порфирију, Сабор СПЦ се оптужује да је овом одлуком и обележавањем, како кажу, прихватио реторику и комунистичку пропаганду која је, тврде, препуна неистина и манипулација којима се наводно недужнима покушава пометнути кривица за „наводна мучења и убијања деце која су у хиљадама, управо љубављу и бригом хрватских католика, спашена од смрти и преживела тешке ратне прилике“.
Свети архијерејски сабор СПЦ је, наиме, на мајском заседању прогласио за свете мученике јастребарске и сисачке, а своје место у календару тада су нашли и свети мученици зворничко-тузлански, са датумом празновања 26. маја, као и свети мученици бачки – чије сећање је 10. јануара.
Одлука Сабора је донета на основу Молбе епископа горњокарловачког Герасима који је скужио литургију 13. јула у саборном храму Светог Оца Николаја Мирликијског у Карловцу, где је ове године године је први пут молитвено прослављен празник Свете деце новомученика јастребарских и сисачких

Отворено писмо Загребачке надбискупије долази само пар дана након што је званични Загреб забранио одлазак председника Србије Александра Вучића у Јасеновац с намером да ода пошту жртвама и својим прецима.
По принципу неких хрватских историчара и писаца који су за Јасеновац, иначе, једини у свету који је у свом систему имао и дечји логор, у којем су убијана српска, јеврејска и ромска деца, говорили да то није био логор, већ одмаралиште, тако и Загребачка надбискупија у свом данас објављеном отвореном писму за логор Јастребарско тврде да је то било „прихватилиште“ у којем су наводно часне сестре лечиле децу.
Загребачка надбискупија тврди да се одлука Сабора СПЦ, како наводе, „темељи на неистинитим чињеницама“, те да тако нешто, кажу, „може озбиљно да наруши међусобно разумевање и заједничко служење истини између Загребачке црквене покрајине и челништва Српске православне Цркве“.
„Дубоко жалимо за умрлом децом, а та се бол повећава када се њихова страдања покушавају искористити на најгрубљи начин“, пише у отвореном писму надбискупа загребачких.
Они сматрају да у погледу недовољно осветљених тема из прошлости односа Хрвата и Срба, католикâ и православних треба да се, „одбаци сваки покушај преузимања и продужавања неистина промовисаних у комунизму, као и њихово прилагођавање неким садашњим идеолошким и политичким циљевима који су супротни Христовом Јеванђељу и ширењу небеског краљевства“.
Ако се, наводи се у писму надбискупа загребачких, вишесложним питањима збрињавања деце у „прихватилиштима у Јастребарском и Сиску приступа некритички, без утемељења на историјским чињеницама и истини, посредно се вређа достојанство понајпре жртава, али и оних који су понижени, због тога што су – што је посве апсурдно – чинили добра дела“.
Загребачки надбискупи сматрају да је реч о клевети која, како кажу, удаљава католике од православних.
Тумачећи Молбу за канонизацију мученика јастребарских и сисачких, бискупима смета навод епископа горњокарловачког Герасима који пише да Епархија горњокарловачка дуже време ради на прикупљању података и то што износи, кажу, тврдњу са закључком да се радило „о страшним и незапамћеним мучењима недужне деце у логору Јастребарски (сиц!) који је био формиран за време Другог светског рата“.
Смета им и што у Молби епископа Герасима пише да је „логор био под управом часних сестара конгрегације Светог Винка Паулског те је тиме директна одговорност за умирање (јасно оквалификирано као усмрћивање) деце приписана и редовницама“.
Наводе и да се у Молби епископа Герасима користи синтагма „приложена сведочанства и историјске чињенице“ с тврдњом да та сведочења, према њиховом тумачењу, са аспекта веродостојности „немају готово никакву вредност“, а оно што се, кажу, назива „историјским чињеницама“ с њима су „заправо у дубоком нескладу“.

Примедба је бискупа и то што се у Молби епископа Герасима спомињу архивски документи и бројне научне студије знаменитих историчара које, како кажу, „наводно поткрепљују тврдњу да су та деца страдала “само зато што су православне вере““, а да притом кажу није наведено на које се документе и научне радове, као и историчаре то односи.
Загребачки бискупи сматрају и да су „часне сестре (у логору Јастребарско) клеветнички приказане као безосећајне и себичне“.
Посебно примећују да је у Молби епископа Герасима на неколико места споменут и надбискуп Алојзије Степинац и то, како тврде, „с тенденциозним описима и негативним призвуцима у тумацењима, као да је и он био учесник неких злодела која су, наводно, поцињена у тим прихватилиштима“.
Иначе је Јастребарско је у историји забележено као дечји концентациони логор, који је јула 1942. организовао усташки режим Независне Државе Хрватске. Логор Јастребарско био је један од неколико дечјих логора у Независној Држави Хрватској. Поред овог логора за децу постојали су и дечији логори у Сиску и Лоборграду. Логор је основан 12. јула 1942. према одлуци поглавника Независне Државе Хрватске Анте Павелића. У логору је према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача НР Хрватске било заточено 3.336 деце, углавном пореклом са подручја Козаре и Кордуна. Према истом извору, у логору је до краја октобра 1942. умрло најмање 449 деце. Према подацима Драгоја Лукића, у логору је умрло 768 деце, пренео је Танјуг.