Скандалозан напад из Сарајева: Дописују „Дејтон“ да би оцрнили Србију као агресора

фото: AP Photo / Amel Emric

У Дејтонском мировном споразуму нема ниједног слова о томе ко је био агресор, а ко је нападнута страна, каже за Спутњик професор права Радомир Лукић, најмлађи члан делегације Републике Српске на преговорима у Дејтону, коментаришући изјаву Жељка Комшића и Шефика Џаферовића да је „Србија потписница Дејтонског споразума као — агресорска страна“.

Ако је у БиХ било агресора, онда су то били муслимани и Хрвати који су извршили агресију на уставно уређење БиХ и уставно уређење ондашње Југославије, додаје професор Лукић, сматрајући при том да је из више углова изјава Комшића и Џаферовића на лош начин — интересантна.

У Дејтонској споразуму нема агресора

„Одговарајући на заиста неутемељену и ничим образложену тврдњу, могу само да кажем да се Дејтонски мировни споразум није бавио тиме ко је агресор, ако агресора уопште има, а ко је нападнута страна“, објашњава Лукић

Дејтонски мировни споразум је, додаје он, пошао од чињенице да су постојале три зараћене стране у бившој Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини и да оне између себе треба да закључе мир.

„Пре тога су успели да помире муслимане и Хрвате и у Вашингтону, споразумом између њих створили Федерацију БиХ која је била преговарач у закључивању анекса мировног споразума у Дејтону“, каже Лукић.

Један од учесника у закључивању овог мировног споразума била је и Република Српска, наглашава саговорник Спутњика, а у Дејтонском споразуму нема ниједног слова о томе како је почео грађански рат, него се наводи само начин на који се грађански рат завршава и начин на који БиХ улази у мирну фазу свог даљег развоја.

Срби нису напали сами себе у БиХ

„На, рекао бих егзотичну тврдњу Џаферовића и Комшића, која и приличи њиховом политичком неталенту и политичкој неодговорности, навешћу пример да су генерације Лукића, дакле моје фамилије, рођене у СР БиХ и да ми сигурно нисмо извршили агресију сами на себе. Ако је у БиХ била нека агресија, онда је то била агресија муслимана и Хрвата од 1990—1992. године на уставно уређење БиХ и уставно уређење ондашње Југославије“, напомиње он.

Они су, наиме, то уставно уређење погазили на најгрубљи могући начин и то је једина врста могуће употребе речи агресија у овом случају.

„Њихова подсвест која би хтела да каже да су агресију на БиХ извршили Срби из БиХ и Србије је неоснована. Јер, није Србија имала било кога са ове стране Дрине од својих формација, а ако су Комшић и Џаферовић мислили да ће Срби да клекну пред њима и да их моле да са њима живе и да их поштеде, онда су се преварили. Ми смо се борили за своје голе животе, за своје индивидуално људско достојанство и национално и људско достојанство и да као народ опстанемо на политичкој сцени БиХ“, закључује Лукић.
Егзотичне изјаве Комшића и Џаферовића

Комшић и Џаферовић су због хапшења приликом уласка у Србију држављанина БиХ Едина Врања, за којим постоји расписана потерница да је починио ратни злочин, оптужили власт у Србији да „злоупотребљава принцип универзалне надлежности у процесирању ратних злочина“, као и да хапшење Врања „представља нови у низу срачунатих прогона над грађанима Босне и Херцеговине“.

Џаферовић и Комшић тврде да је „циљ српских власти да „ревидирањем истине о рату у Босни и Херцеговини изједначе зараћене стране када је реч о почињеним злочинима, додајући да је „Србија потписала Дејтонски споразум као агресорска страна“.

rs.sputniknews.com
?>