СЈЕЋАЊЕ НА ВИДОВДАНСКЕ ХЕРОЈЕ: У смрт и трајно национално памћење отишли су подигнуте главе

Пресуде Гаврилу Принципу и друговима, због атентата на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда извршеног 28. јуна 1914. године, изречене су тачно четири мјесеца касније, 28. октобра. Судије су тог дана у судницу ушле обучене у црнe oдoре, што је био знак да ће објавити смртне пресуде. Принцип је осуђен на казну тешке тамнице у трајању од 20 година. Петоро лица осуђено је на смрт: Данило Илић, Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић, Неђо Керовић и Јаков Миловић. Посљедња двојица су касније помиловани, а смртна казна им је преиначена у 20 година тешке тамнице за Керовића и доживотну тамницу Миловићу.

Данило Илић је рођен 1890. године у Сарајеву. У родном граду завршио је Учитељску школу. Важио је за тихог, повученог и начитаног младића. Илић је осуђен као главни технички организатор сарајевског атентата, који је aнгажовао Гаврила Принципа, Недељка Чабриновића и Трифка Грабежа, потом Мухамеда Мехмедбашића, а по препоруци Лазара Ђукића још и Васу Чубриловића и Цвјетка Поповића. Ноћ пред атентат Гаврило Принцип провео је управо у кући Данила Илића. Оружје за извршење атентата Илић је преузео од Мишка Јовановића, угледног српског трговца и националног радника, рођеног 1878. године у Тузли. Јовановић је био један од оснивача и вођа српског соколског покрета у Тузли. Био је веома активан у свим српским националним удружењима у Тузли с почетка XX вијека. Био је члан одбора Српске банке, Српске црквене општине и Епархијског савјета. Вељко Чубриловић је рођен 1886. године у угледној српској породици у Босанској Градишци. Учитељску школу завршио је у Сомбору, да би га живот потом одвео у Прибој (Мајевички) у којем се истицао у културно-просвјетном животу тог краја, због чега је уживао велико поштовање и ауторитет међу сународницима. Био је повремени сарадник Српске краљевске академије. Његов најмлађи брат Васо био је један од учесника сарајевског атентата.

Посљедње часове пред извршење казне, тројица осуђених на смрт провели су опраштајући се од најмилијих. У потресном опроштајном писму ћерки Нади, Чубриловић пише: „Чедо моје, твој отац ти ништа није могао оставити до поштена и неокаљана имена. Остао је твој дужник али ти оставља своју велику љубав и неокаљано име. Мајку своју а мога друга у животу љуби и поштуј. Воли народ из чијег си корена и ти поникла. Ето, то је све што ти отац може оставити у аманет а за друго ће се побринути милостиви Бог, који се за све стара и без чије промисли ништа не бива. Ја те, мило јединче, волим и у последњим часовима живота мисли моје су упућене теби и твојој мајци“. Ни ноћ уочи погубљења, Вељко Чубриловић није губио наду у коначну слободу и побједу идеја којима је био приврежен. „Ја верујем у Бога и као што Бог постоји, тако ће и наши јадни и презрени народ у овој земљи доћи до оне правде, слободе и положаја који му у његовој кући припада. Ни најмање ми није жао што ћу сутра погинути, јер знам, да без жртава не може бити успеха. Ја предосећам, да ће народ, из кога сам поникао, бити слободан и срећан“, рекао је Чубриловић свештенику Милану Мратинковићу.

Чубриловића, Јовановића и Илића погубио је државни џелат Алојз Зајфрид, између девет и десет часова ујутру, 3. фебруара 1915. године. На губилиште су их допратили војници са пушкама и бајонетима. Први је објешен Вељко Чубриловић, потом Мишко Јовановић, а посљедњи Данило Илић. Зајфрид се сјећао да су тројица осуђеника пред смрт били сабрани и мирни. „Као Аустријанац, који воли свог владара, кажем да храбријих и мирнијих деликвената у својој пракси нисам имао“, забиљежио је Зајфрид. Посљедње погубљење прије пензионисања, Зајфрид је извршио у Загребу 1922. године када је објесио Алију Алијагића, због атентата на Милорада Драшковића, министра полиције Краљевине СХС. Свештеник Мратинковић је oдмах по извршењу смртних казни напустио војни логор, лутајући по сарајевским улицима без циља, према властитом признању са „великим болом и теретом на души, мислећи непрестано на људе, који беху жртве љубави спрам народа свога и његове слободе“.

У приповјеци „У улици Данила Илића“, Иво Андрић, у знак сјећања на Илића и другове, записао је сљедеће ријечи: „Господе, који си над световима и владаш и знаш, погледај, молимо те, и на ову брдовиту земљу Босну, и на нас који смо из њена тла никли и њен хлеб једемо. Дај нам оно за што те дан и ноћ, свак на свој начин, молимо: усади нам мир у срце и слогу у градове. Не дај да нас туђин више злим задужује. Доста нам је крви и ратничке ватре. Мирног хлеба смо жељни. Погледај нас, Господе, и услишај не ради нас злих и несложних, него ради овог великог праведника и мученика, сарајевског учитеља, Данила Илића“.

У смрт и наше трајно национално памћење отишли су подигнуте главе, хладнокрвни и достојанствени, са посљедњим ријечима: „Живио српски народ и живјела слобода!“ Илић, Јовановић и Чубриловић почивају у заједничкој гробници Младобосанаца на Кошеву у Сарајеву.