СЈЕЋАЊЕ НА КРВАВИ ТРИФУНДАН: По команди Влада Шегрта комунисти стријељали 19 младих Невесињки

„Било је можда превише стријељања… Ја то из садашње перспективе размишљам, али из ондашње можда и није, но је требало још више“, дио је срамне изјаве Влада Шегрта на тзв. Требињском савјетовању.

Земљорадник, у рату комесар Ластванске партизанске чете, командант батаљона Лука Вукаловић, командант злогласног Првог херцеговачко – црногорског ударног батаљона. Овај батаљон формиран је на Баљцима (Билећа) 28.01.1942. То је била јединица посебне намјене, састављена од најспремнијих идеолошки мотивисаних бораца са простора никшићког, требињског и билећког среза. Судећи по ријечима Трипа Шаренца, члана Окружног комитета KПЈ за сјеверну Херцеговину, борба против четника, „била је првенствени и искључиви задатак“ Првог ударног батаљона. Ова јединица починила је бројне злочине над српским народом Херцеговине, а посебно на простору Гацка и Невесиња.

„Kада су осуђенике поставили уза зид, Вуле Окиљевић је почео да се крсти. То је видио Владо Шегрт, па је цептећи од бијеса викнуо: Удри тога што се крсти, кучка му Бога јебем!“ Послије овог стријељања око мртвих људи ухватило се коло, у које су морали да уђу и блиски сродници жртава. (М. Окиљевић о стријељању Срба у селу Јасеник, 03.04.1942.)

Владо Шегрт је упамћен по томе да је цивиле убијао и лично, из близине, као нпр. када је убио Обрена Глоговца у невесињском крају. Владо Шегрт је починио злочин и у миру, 1945. године, када је наредио да се 13 Срба одведе из затвора у Требињу и убије. Они су бачени у јаму Чекалица код Вучијег Дола.

У том периоду, од укупног броја од партизана убијених недужних херцеговачких Срба било је 38 жена и дјевојака.

Почетком фебруара 1942. године Владо Шегрт долази из Баљака (Билећа) у село Братач – општина Невесиње.

Оно што је Владо Шегрт радио у Невесињу фебруара и марта 1942. године, настављено је и пред сам крај рата, 14. фебруара 1945. године. Његова Десета херцеговачка „ударна“ бригада стријељала је 19 младих дјевојака – Невесињки, на основу лажних оптужби и спискова које је једна партизанска „обавјештајка“ доставила шефу ОЗН-е Десете херцеговачке „ударне“ бригаде.

Тада је убијена и малољетна (седамнаестогодишња) кћерка Јеле Мучибабић – Рајка. „Ударници“ су тада стријељали и сљедеће дјевојке: Зору Kовачевић, Наталију Гутић, Драгицу Васиљевић, Љепосаву Граховац, Загорку Kолак, Смиљу Гудељ, Зору Чоловић, Драгу Вукотић, Милицу Бјелицу, Јованку Бурлицу, Рајку Банашевић, Борику Тешановић, Милицу Вучинић, Десанку Милошевић.

Према накнадним сазнањима (Изјава Гојка Тепурића за Вечерње новости 2010. године) тада су још убијене и: Јованка Иванишевић, Десанка Васиљевић, Душанка Гутић и Јованка Самарџић.

По свирепом убиству, све дјевојке су сахрањене у порти цркве Вазнесења Господњег у Невесињу.

Извор: ИСТОK
ЂАВОЉИ ШЕГРТ
Пробуди варош у славско јутро
Ударни одред Херцег-бригаде,
Аду је трајне пртине утро –
Затирућ’ страхом вјеру и наде.
Деветн’ест вила, најљепших цура,
Дршће пред стројем расколних звјери.
Небеса ћуте. Судња је ура –
Сваки се уздах вјечношћу мјери.
Цвили под чизмом злогласног вода
У тупи вапај згрушано иње
За том љепотом што тек се ода –
О, авај, куку, јôј, Невесиње!
Кроз нишан гледа анђелска лица
„Ударник“ један, именом Вуле.
Страх му се у дну разума гица –
Тром кô минути са Сахат куле.
Зар његов куршум да вјенча мраком
Неиспрошену младост док пупи?!
Осјени себе крснијем знаком –
Владо га мучки кундаком лупи.
„Коме се крстиш, кучка ти бога…?“
Исука ватру шегрт ђавољи,
„Или ћеш у строј, ил’ пред строј… Стога
У срцу своме бога закољи!“
О, гдје си данас Трифуне Свети?!
Анђели, гдје сте?! Јоване, Петре…
Невин је вазда прерано мријети –
У часу овом, оне су сестре.
Загорка, Љепа, Десанка, Рајка…
Данас се сутра њихово стријеља,
Коме, сем болу, да буде мајка
Што кида груди старог Гудеља –
Смиља? И Зора, Јованка, Драга…
Невјесте коме да буду вјерне?
„Нишани!“ „Пали!“ Поданик врага –
Викну, а оне, блажене, смјерне,
Клонуше дахом једна до друге.
Засија суза у оку Смиље,
Јача од смрти, петкраке куге –
Никада љепше и никад живље!
У њино срце, вавијек младо,
Отрован плодом с јалове њиве,
Олово хладно сасô је Владо –
Ђавољи шегрт. Ал’ оне живе!
И докле „коло крваво“ тутњи
Над дјевојачким распетим снима,
Џелат је вјечност далек од слутњи
Ко их сад свете у Царство прима.
Руку под руку Христово стадо
Замаче Небу. Крај Рајских двери
Стајаше Трифун, Слављеник, радо –
И здушно рече: „Уђите, кћери!“

ОГЊЕН КАНДИЋ