Сисак: Помен на страдање српске дјеце са Козаре

На дјечијем гробљу у парку Диане Будисављевић у Сиску, одржан је помен на страдање српске дјеце са Козаре у дјечијем логору у Сиску током Другог свјетског рата. Овај логор био је један од неколико дјечијих логора у НДХ-а, што је јединствен случај у људској историји. И данас је са овог мјеста поручено да се овакав злочин не смије никада заборавити, као и да се треба супротставити ревизији историје у Хрватској која је и те како присутна.

Безбрижно дјетињство и одрастање, дјечије играрије за Добрилу и њене другаре, били су само недосањани сан.

У љето 1942. године, преживјела је голготу дјечијег логора у Сиску, а ожиљци у њеном сјећању не блиједе ни након 77 година.

– Боли ме то, јер смо овдје оставили браћу, сестре… Кад сам отишла у логор имала сам десет година, прошла све голготе и страхоте – прича Добрила Кукољ.

Ово стратиште, искључиво за српску дјецу, настало је 3. августа 1942. године, а већина дјеце у логор је стигла са Козаре.

Тачан број страдалих никада није био утврђен, а према појединим подацима у питању је и до 3.000 дјеце.

Логор за српску дјецу у Сиску је био највећи логор за дјецу у Независној Држави Хрватској и уз остале логоре у НДХ, једино мјесто на свијету у коме су улогорена и убијана искључиво дјеца.

Из овог дјечијег логора, хумани и храбри људи успјели су да извуку око 2.200 козарске дјеце и пребаце их у Загреб и Сисак.

Једна од тих породица била је и породица Бараћ, која је 1974. године и иницирала да се у помен на страдалу српску дјецу направи споменик.

– И у мојој кући је била цурица, звала се Коса Шврака. Моја мама ју је узела јер је имала име птица, а била је лијепа, црна, из Поткозарја – описује Лепосава Бараћ Куленовић, иницијаторка градње споменика у Сиску.

Нажалост, у Хрватској данас има много оних који на било који начин желе да обнове идеологију и режиме смрти и страдања, тврдећи да дјечији логори нису постојали, кажу у Српском народном вијећу.

– Ми имамо моралну обавезу да на наше потомке преносиме све и да их учимо шта се овдје догодило. Увијек су постојали неки облици ревизионизма, али им се треба оштро и јасно супротставити – нагласила је Драгана Јецков, посланик у сабору Хрватске, Српско народно вијеће.

У спомен-парку Диана Будисављевић, названом по чувеној хуманитарки која је спасавала дјецу из усташких логора, ни ове године, као ни претходних, није било ни предсједнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић, а ни њених изасланика, што јасно говори о покушају да се умањи значај страдања српске дјеце, али и самог обиљежавања.