„Силос“: Заточеници били изложени стравичном мучењу

Један од преживјелих заточеника логора за Србе „Силос“ у Тарчину Винко Лале рекао је за Срну да су сви логораши у том злогласном логору били изложени стравичном мучењу и психо-физичком злостављању од припадника муслиманских снага.

Лале је испричао да су га припадници муслиманске војске заробили 1992. године у породичној кући његове супруге у Хаџићима под изговором да треба да да изјаву у полицијској станици.

– Нажалост, моје испитивање је трајало више од годину дана, јер сам одмах из полицијске станице одведен у „Силос“ гдје су ме у једној просторији у централном дијелу логора наставили да испитују и туку – прича Лале.

Један од стражара у логору ударио га је кундаком пушке у ребра уз псовање четничке мајке, јер му није дао цигарете које је имао у џепу.

– Тадашњи инспектор МУП-а тзв. Републике БиХ Салко Госто рекао ми је приликом испитивања да ће БиХ бити турска земља, да ће 30 одсто Срба у „Силосу“ бити убијено, 30 одсто послато на доживотну робију у Зеницу, а мање од 30 одсто пуштено кућама да би њихова дјеца знала како су изгледали четници – присјећа се Лале.

Лале наводи да му је најстрашније било и да су га психички убијале ријечи једног високог муслиманског функционера који је рекао да ће им силовати кћерке, супруге и мајке.

– При том је нагласио да ће све то радити на наше очи, док им ми будемо прали ноге да видимо како је било у турско вријеме и како су живјели турски вазали, говорећи да ће то вријеме поново доћи – напомиње Лале.

Он подсјећа да је у ћелији у „Силосу“ био заточен заједно са 36 људи на простору од 50 квадрата, да су сједили и лежали на бетону и да су јели и вршили нужду.

– У ћелију су, углавном ноћу, упадали стражари, припадници муслиманске војне полиције и војске, и тукли нас чиме су стигли. Било је пребијених ногу, руку, разбијених лобања, поломљених костију, отворених рана. Поред тога, били смо изложени патњи жеђи и глађу – свједочи Лале, наводећи да су његовог друга Ђорђа Видића, који је био с њим у истој ћелији, тукли до бесвијести без икаквог разлога.

Према његовим ријечима, 1992. године многи муслимански војни и политички званичници долазили су у овај логор, а међу њима је било и странаца.

– Према свједочењу затвореника, и Алија Изетбеговић је долазио пред „Силос“, јер су логораши преко пута логора направили хелиодром за спуштање хеликоптера којег је користио Изетбеговић – каже Лале.

Он додаје да су представници Међународног комитета Црвеног крста на почетку рата знали за „Силос“, али у њега нису могли да уђу без писменог одобрења Алије Изетбеговића.

Ни локална власт, напомиње, није могла никоме дати дозволу за посјету „Силосу“ и логору у Пазарићу без личног одобрења Алије Изетбеговића.

Лале је навео да Удружења логораша регије Бирач располаже подацима да је у логору „Силос“ укупно убијено 28 Срба, јер је четворо заточеника преминуло непосредно након пуштања на слободу усљед посљедица мучења.

Он очекује максималне казне затвора у другостепеном поступку пред Судом БиХ за осморицу оптужених да су одговорни за овај злочин над српским лограшима.

– Нама више није битна висина казни, већ да је Суд БиХ пресудио да је „Силос“ био логор за Србе. Удружење логораша регије Бирач покренуло је неколико судских поступака пред кантоналним судовима за убиства људи који су пуштени из „Силоса“ на лијечење, а убијени су на кућном прагу или у болници – рекао је Лале.

Историчар Горан Латиновић рекао је да је логор „Силос“ у Тарчину код Сарајева био један у низу злогласних логора за Србе током грађанског рата у бившој БиХ.

– Чињенице о муслиманским логорима за Србе разбијају стереотипну и једнострану представу о рату, створену превасходно медијском сатанизацијом Срба – изјавио је Латиновић Срни.

Он је навео да су у логору „Силос“ били утамничени Срби из околних села са подручја општине Хаџићи – Биоча, До, Раштелица, Оџак, Корча и Чешће, као и да је било заточеника из Сарајева.

Латиновић је додао да је најстарија жртва мучења у овом логору рођена 1908. године, а најмлађа 1970.

Предсједник Савеза логораша Републике Српске Анђелко Носовић рекао је Срни да је у „Силосу“ од 1992. до 1996. године било заточено око 600 српских логораша од којих њих 24 није преживјело.

Према његовим ријечима, шест логораша стријељано је на Игману приликом копања ровова, а остали су убијени или су умрли у логору од посљедица мучења, злостављања, болести и неадекватног лијечења.

– Од затварања логора до данас око 200 Срба је умрло од посљедица мучења, психофизичког злостављања и исцрпљености рекао је Носовић – наглашавајући да је чак фашистички логор „Аушвиц“ из Другог свјетског рата у неким сегментима био хуманији од „Силоса“.

Предсједник Борачке организације Републике Српске Миломир Савчић рекао је да је логор „Силос“ један од сурових подсјећања на протекли ратни сукоб на простору БиХ.

– Тај логор био је једини примјер логора у протеклом рату који је предуго трајао, а поготово што је у њему било мијешано мушко и женско становништво. Жене сигурно нису биле припадници војске, паравојске нити било чега другог – истакао је Савчић.

Он сматра да је протекли грађански рат у БиХ горка опомена да увијек треба да постоји добра воља и намјера да се сва питања која су тешка и која у датом тренутку представљају проблем – рјешавају за столом и да се живи у миру.

– Ако живимо у миру, имамо шансе и наде за напредак, али ако се стално враћамо на прошлост и поготово ако ту прошлост приказујемо на различите начине онда немамо будућности – рекао је Савчић.

Злогласни логор за Србе „Силос“ у Тарчину остаће упамћен као један од 126 казамата на подручју ратног Сарајева, у којем је више од 600 српских цивила прошло кроз најстрашније тортуре, физичка и психичка злостављања, пребијања и мучења глађу, а 24 их није преживјело.

Већина логораша, који су дочекали слободу, данас углавном живе у прекоокеанским земљама, далеко од мјеста злочина и злогласног логора који је затворен на Светог Саву, 27. јануара 1996. године и то два мјесеца од парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.

Ранија свједочења српских логораша потврђују да је логор „Силос“, којег су муслиманске власти основале 11. маја 1992. у објекту у којем се прије рата чувала пшеница, имао све елементе злогласног логора Аушвиц из Другог свјетског рата.

У њему су углавном били затворени цивили са подручја Тарчина, Пазарића и других околних мјеста, мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих је једна била у шестом месецу трудноће, те 11 резервних војника, заробљених на борбеној линији у Хаџићима.

Најмлађи међу њима био је четрнаестогодишњи Лео Капетановић, а најстарији осамдесетпетогодишњи Васо Шаренац који је умро у „Силосу“ на температури која је увек била за десет степени нижа у односу на спољну.