СЕЋАЊЕ НА ВИДОВДАН 1914: Дан када је пуцањ Гаврила Принципа отворио пут слободи

На данашњи дан прије 105 година Гаврило Принцип је пуцао на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, што је Бечу послужио као изговор за војну инвазију на Србију, што је био повод за Први свјетски рат, који се, поред осталог, окончао нестанком Аустро-угарског царства.

Принцип је рођен је у јулу 1894. године у околини Грахова. Његово здравље од најранијег детињства било је нарушено. У Сарајеву је похађао Трговачку школу, а потом и гимназију из које је избачен пошто је откривено да је члан једне антиаустријске организације.

Због атентата на Франца Фердинанда пред суд је 12. октобра 1914. године изведено 25 младих људи.

Од шест атентатора пет је било млађих од 21 године, што их је, према тадашњем закону, чинило малољетним. Осуђени су 29. октобра на дугогодишње затворске казне и смрт вјешањем. Гаврило, који је био малољетан, осуђен је на 20 година затвора.

У затвору у тврђави Терезијан, у данашњој Чешкој, одсјечене руке, мучен поодмаклом туберкулозом, умро је 28. априла 1918. године Гаврило Принцип.

Гаврило Принцип је умро седам мјесеци и три дана прије него што је могао да види како се његов сан остварио – како се 1. децембра 1918. године створила земља за коју је и узео и жртвовао живот: Југославија.

На зиду ћелије у Терезину Принцип је написао: „Наше ће сјене лутати по Бечу, ходати по двору, плашити господу…“.

Борац за слободу

Државне власти Краљевине СХС пренијеле су 1921. године тијела 25 осуђених у Сарајево, гдје су сахрањени у заједничку гробницу, капелу видовданских хероја.

Мост у Сарајеву, недалеко од мјеста атентата, добио је 1918. године спомен- плочу и назив по Гаврилу Принципу. Власти Федерације БиХ, које овај чин не сматрају историјским, промијениле су назив моста у Латинска ћуприја, а плочу уклониле.

Родна кућа Гаврила Принципа, запаљена је у Другом свјетском рату, а обновљена 1964. године као музеј који је чувао успомену на јунака са Тромеђе, све до рата 1992-95. године, када је поново запаљена.

Живот Гаврила Принципа требало би да нас подсјети да је слобода врховна и једина незаменљива вриједност.

Ерик Хобсбаум, вјероватно најзначајнији историчар прошлог вијека, написао је у књизи „Скраћена историја 20. вијека, од Првог свјетског рата до хладног рата“ да је то вријеме „протекло у знаку Гаврила Принципа.

На Принциповом примеру историја се показала као сила која своје остварење проналази тамо гдје је савременици не препознају, а и не траже.

Гаврило Принцип, баш као ни народ коме припада, није изазвао Први свјетски рат, баш као што ни успомена на Принципа, баш као што ни народ коме Принцип припада, нијесу изазвали ратове у СФРЈ или бомбардовање НАТО-а.

Убијени надвојвода Франц Фердинанд, познат по својој изразито антисрпској и антијужнословенској политици, одгајивач ружа и страствени ловац, а по мишљењу његовог оца, цара Фрање Јосифа, „сасвим неспособан и без икаквих државничких вриједности“, није био ни изблиза толико важан да би се због њега свијет нашао у рату.

Атентат није био ни повод ни узрок рата, а још мање је био нешто нечувено, нешто страшно и сасвим неразумљиво. У то вријеме Европа је навикла на атентате. Сав континент је већ неколико деценија буктао од немира, стријепње и чежње за ускраћеном и скоро доживљеном промјеном.

У Европи тог времена, Европи која зна да хоће да сруши себе саму, да измијени своју слику, патетично окамењену царствима и феудалним односима који су постали препрека и терет неком другом свету, атентат је био природно, скоро па и легитимно средство борбе.

Ревизију историје прво су почели њемачки војници који су 1941. године уклонили спомен-плочу Гаврилу Принципу и понијели је на дар Адолфу Хитлеру. Спомен плочу поново су 1992. године уклониле власти у Сарајеву.

Нажалост, ревизији историје и ставовима Хитлера и Алије Изетбеговића придружила се и званична Црна Гора у лику премијера Мила Ђукановића, који је Гаврила Принципа сврстао у „терористе“.