САРАЈЕВСКА ПРАВДА: Док је свједок набрајао имена масакрираних Срба, у судници узвикивано „машалах“

У Суду БиХ настављено је суђење командантима и припадницима Територијалне одбране и полиције тзв. Републике БиХ, због ратног злочина у селу Чемерно, надомак Илијаша. Њих 12 оптужени су да су у удруженом злочиначком подухвату 1992. године убили више од 30 Срба, а имовину у селу, спалили и уништили.

Гдје се изгубе врсни бх. правници, правосудни постулати, адвокатска етика, владини и невладини посматрачи, ОЕБС-ови „монитори“…. када почне судско рочиште у предмету „Чемерно“, јер су свједоци тужилаштва, готово без изузетка, изложени вербалним насртајима и малтретирању одбране оптужених, а малобројни медијски представници, монструозним коментарима многобројних пријатеља и симпатизера оптужених ратних злочинаца. Тако је било и овај пут.

Из Средњег, гдје је у локалној чети као аутомеханичар, био ангажован на одржавању војних возила, Драгислав Мијановић кренуо је пут Чемерна чим је стигла вијест о покољу. Да неколицини српских бораца који су позвани да помогну у спашавању преживјелих и по разруђеном селу, сакупљању тијела убијених, пут покаже. Терен је познавао – супруга му рођена у сусједном Куносићу, а родбина јој у Чемерну живјела. Затекао је хаос! Док су куће и помоћни објекти горјели, налазио је до непрепознатљивости измасакриране и унакажене сроднике.

– Наишао сам на велике жртве. Женину ближу фамилију нисам могао препознати, главе су биле разбијане, тијела изобличена… – свједочи Мијановић.

Тијело Гојка Ђурђића једва је препознао и његов брат Срето, који је са Мијановићем на Чемерно стигао. Здраво Дамјановић, очију није имао, уши одсјечене, вилица разваљена, поред трупла – у неприродном положају изломљене руке. Мало даље тијело младића Лазендића „до пола“ изгорјело. Изнад куће Трифковића двије дјевојке – сестре од двадесетак година – Ранка и Радинка или Јадранка како су је још звали, полуголе. Који метар од њих убијена им и мајка! Куће у пламену и непријатан мирис спаљене стоке.

И док је Мијановић набрајао имена на Чемерну масакрираних Срба и српских бораца који су у испомоћ с њим из Средњег стигли, а касније погинули, умјесто бар цивилизованог пијетета према жртвама, у публици се чуло монструозно „машалах“!

Препричавао је свједок и сазнања о злочинцима. Дан или два након покоља, о томе му је говорио Петар Рашевић, очевидац иживљавања над мајком и сестрама Трифковић. Након масакра, од туге и суза прво обневидио, Рашевић није дочекао да и у судници свједочи. Но, остало је и снимљено и записано да је међу злочинцима препознао Теуфика Турудића Туфу, полицајца Енеса Дурака, Нусрета и Мирзета Бешлију, презимењака им – „шумара“ – Мирсада…

– Мирсад је прије рата био ловац, виђали смо се у лову. Отац му се звао Дервиш, радио је у Жељезари, а стриц Мујо у Путевима. Обојица су код мене долазили. И њихова мајка, а Мирсадова нана, долазила је код моје мајке – наводи Мујановић у исказу.

Но, онда су на сцену безобразно ступили адвокати оптужених злочинаца. Са енормно повишеним децибелима у гласу, и десетинама километара удаљени од стратишта, боље од свједока „знали“ су све. На самопројектованој мантри како је Чемерно било јако војно упориште, сви убијени мушкарци па и старине – српски војници, а старице и дјевојке – војно ангажоване бар као куварице, „убјеђивали“ су свједока да није видио оно о чему је свједочио. Да је рекао и оно што није! Или да није био аутомеханичар, већ до зуба наоружан припадник неког интервентног вода.

Умјесто истине о злочину над Србима Чемерна, инсистирали на, свједоку непознатим, именима починилаца злочина над муслиманима, па и из километрима удаљених сарајевских насеља. Потцјењивачки покољ квалификовали као „тамо се нешто десило“. Као да је за препознавање разбијене лобање, извађених Здравкових очију, и угљенисаног тијела Љубише Лазендића, потребна докторска дисертација, дрско свједока питали и какве то он квалификације има да би могао да „утврди“ степен повреда на жртвама.

„Мултитолерантни“ предсједавајући Судског вијећа Халил Лагумџија, реаговао је тек када је адвокат Ифет Ферагет, мимо свих законксих норми, оптужио свједока!

– Кад свједоци лажу, морам овако испитивати – подвриснуо је Ферагет чак и на судију.

Одлуку Мијановића да свједочење прекине, промијенио је молбом судија Лагумџија. Но, опет су се дрско огласили адвокати. Сметала им је овај пут чак и Лагумџијина молба да задржи свједока у судници.

– Начин на који ћу коминицирати са свједоком, бирам ја, а не ви и немојте да се дерете на свједока. Нећемо ваљда овдје ратовати – рекао је Лагумџија.

Вербални рат 12 адвоката и аутентично, срамотно малтретирање свједока поново су остали само унутар правосудног мучилишта јер је савјетник у прес служби Суда БиХ, Ирхан Билић, у овом предмету – да ли случајно – увео до сада непознату праксу да умјесто траженог снимка цијелог рочишта достави тек 10-оминутну секвенцу, брижљиво бирану како јавност, ваљда, не би чула све бестијалности из суднице и како не би видјела оптужене злочинце у клупама.