САРАЈЕВО: Има ли правде за мученике „Силоса“ послије 21 године!?
Фото: РТРС
Данас се навршила 21 година од распуштања злогласног логора за Србе „Силос“ у Тарчину код Сарајева. Сјећање на дан када је након четворогодишњег тамновања ослобођена и посљедња група, 44 од више од 600 српских цивила жена, дјеце, стараца увијек намеће исто питање: Гдје је правда?
Увјерени да је за српске жртве правда недостижна, преживјели логораши, а више од стотину умрло их је од посљедица тортура, не очекују ни да ће се судски поступак који се против 8 лица води пред Судом БиХ окончати праведним пресудама. Колико се бх. правосуђе посветило процесуирању злочина над жртвама српске националности показује податак да се 8 оптужених за злочине у „Силосу“ брани са слободе, а судски поступак траје још од 2012. године.
Више од 600 Срба из Тарчина, Пазарића, Брадине прошло је тортуре, убијена су 24 логораша, више од 100 умрло од посљедица мучења…
Славко Јовичић, логораш из „Силоса“ (архив емисије „Печат“ 2012.) рекао је да то што су преживљавали људски ум и цивилизација не могу да схвате. Навео је да је провео једно истраживање и утврдио да су били мучени на 167 начина.
Логораш Спасоје Ковачевић, (архив РТРС) рекао је да је међу заточенима била жена у седмом мјесецу трудноће, док је најмлађи логораш био 14-годишњи дјечак, а најстарији је имао 82 године и умро је у логору.
Милости ни за дјецу, старце. жене… Радојка Пандуревић у „Силосу“ је провела 1.339 дана дана. Узалуд се каже бори са аветима сјећања… У овом логору било је утамничено 13 жена.
– Највише бих вољела да о томе уопште не причам, али ме на то тјера 24 погинула. Они су ме обавезали да морам да причам – рекла је Радојка Пандуревић (архив РТРС).
Како заточенике Силоса и иних српских мучилишта увјерити да ће дочекати правду бх. правосуђа, кад докази о њиховим мукама нису били достатна ни Хашком суду, па и упркос чињеници да је логор распуштен два мјесеца након рата и то на датум ослобађања Аушвица 1945. године.
Предсједник Савеза логораша РС Бранислав Дукић каже да је „Силос“ други Аушвиц за Србе, кроз који је прошло много дјеце, жена, стараца, те да показују да ни Хашки, а поготово Суд БиХ нису процесуирали било кога.
Ништа ни од очекивања да ће оптужница бити проширана именима налогодаваца, па и поред истина спорадичних, али панчних оглашавања из Сарајева. Да ли из страха због властите одговорности, бивши командант Првог корпуса тзв. Армије БиХ Вахид Каравелић оптужује чланове ратног Предсједништва и Владе тзв. Републике БиХ да су искључиви кривци за постојање злогласног „Силоса“. Али, бх. правосуђе и даље његује бошњачки култ једине жртве …
Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање рата ратних злочина и тражење несталих, каже да је потпуно јасно због чега су те институције успостављене.
– Ради покушаја да се ствара искривљена слика о карактеру рата, са намјером да се на основу нетачне историјске чињенице српски народ протјера са ових простора – истиче Којић.
Осим команданта Првог сарајевског корпуса Вахида Каравелића, који је наређивао да се логораши изводе на копање ровова, за логор је знао и актуелни начелник сарајевске општине Центар Неџад Ајнаџић, ратни начелник Војне безбједности Првог сарајевског корпуса, који је према свједочењима логораша, посјетио сваку ћелију овог логора. Јединим кривцима за убиства и патње у „Силосу“, осморочланој групи политичких, војних и полицијских команданата из Хаџића, предвођеном првооптуженим, Мустафом Ђелиловићем, предсједником Ратног предсједништва општине Хаџићи суди се дуже од 4 године, а на ријетка рочишта долазе са слободе.
