НА територији данашњих градова суседа, Сарајева и Источног Сарајева, 1992. године живело је укупно око 185.000 Срба, људи православне вероисповести.
Према попису из 2013. на територији садашњег Града Сарајева (Кантона Сарајево) недостаје око 120.000 Срба, а број припадника српског народа на територији Источног Сарајева повећао за око 17.000 (има их око 60.000). Зато треба тражити одговор на питање: шта се догодило са око 120.000 грађана српског порекла који су 1992. боравили на територији града на Миљацки.
Овако наводну „сарајевску мултикултуралност и толеранцију“ коментарише Душан Шеховац, социолог и филозоф српских корена, један од истраживача на које се позива Међународна експертска група и њен Извештај о страдању Срба у граду на Миљацки, коју води Израелац Рафаел Израели.
На 1.250 страна Извештаја међународних експерата о страдању Срба у Сарајеву и прикривању злочина налази се и детаљан Шеховчев прилог о егзодусима Срба од 1992. године.
– Први егзодус наших сународника догађао се од јануара до маја 1992. у предвечерје рата, када је око 30.000 Срба из Сарајева добровољно или присилно напустило град. У великом другом егзодусу од 1992. до 2013. око 128.000 Срба из Сарајева (100.000 Срба и 28.000 Југословена српских етничких корена) је отишло. Најстрашнији део тог другог изгона Срба је био када је од јануара до марта 1995. у тужним колонама отишло још 60.000 људи. Данас званично у федералном делу живи око 10.000 људи са нашим коренима, док је реалан број између пет и шест хиљада.
Шеховац додаје да је он, за разлику од многих, остао на Илиџи где му је одувек био породични дом. Током рата био је капетан ВРС и командир чете Илиџанске бригаде која је одбила последњу велику офанзиву деблокаде Сарајева коју је водио Расим Делић. Остао је и после Дејтона, са једним бројем Срба који су одлучили да не иду. Пошто су им након „међународног мониторинга“ Бошњаци на Илиџи укинули школу, језик, радио, други људи су углавном продали све и напустили. Он, не.
На питање како данас оцењује положај Срба у кантоналном делу Сарајева, Шеховац каже:
– У Београду сам због тога. Имам састанак у Канцеларији за дијаспору Владе Србије, да замолимо да учествују у набавци фото и видео-опреме, да макар снимимо остатке српских трагова, богомоља, споменика, гробова пре него нестану. Идеја долази из дијаспоре. Расељене Сарајлије молиле су да им сликамо како изгледа некадашњи њихов кућни праг, црква или логор где су били заточени током рата и да то сведочанство оставимо.
Наглашава и да је ситуација „црна, да црња не може бити“ а као драстичан пример наводи ситуацију на сарајевским гробљима.
– Тамо је остало нешто више од 13.000 српских надгробних споменика. На више од 6.500 су жуте ознаке које најављују прекопавање. На снази је комунални закон који подразумева да ко не плаћа гробно место, оно му се трајно одузима. То значи да је реално очекивати да се гробови прекопају.
Са горчином каже да Србина у Бакиревом Сарајеву највише боле лажи о њиховом учешћу у рату:
– Бројке и лажи из године у годину расту. Ове, 2021, поводом обележавања дана почетка лажне блокаде града, из градоначелниковог кабинета је читано да је „опсада Сарајева трајала 1.525 дана, рањено 50.000 људи, убијено 11.541 становник, 1.601 дете…“. Истина је да је убијено око 5.500 грађана Сарајева, а у оба данашња града страдало око 530 деце.
На питање чему то када у Сарајеву готово да и нема Срба, Шеховац наглашава да је суштина да представници српског народа никако не смеју да се прикажу као жртве.
– Не постоји ниједан споменик масовног злочина над Србима где пише од чије су руке страдали. А на свим спомен-плочама које су посвећене бошњачким жртвама, које и данас ничу као печурке после кише, пише, на пример: „На овом месту су српски злочинци убили двоје деце опкољеног Сарајева“; „Четници су учинили зло вама и нама“;… – објашњава Шеховац. – Ниједан Бошњак није осуђен за ратни злочин над Србима. У петнаест процеса осуђивани су за „окрутно убиство“, „нарочито окрутно убиство, саучесништво“. Али, не и за ратни злочин.
КО ЈЕ КРИВ ЗА ЕГЗОДУС
ШЕХОВАЦ објашњава да постоји више верзија о разлозима егзодуса наших сународника после потписивања Дејтонског споразума.
– Неорганизовани, неозбиљни и неефикасни органи међународне заједнице Србима из Сарајева нису понудили никакве ефикасне и ефективне гаранције да ће бити равноправни и безбедни грађани града Сарајева од 1996. – каже Шеховац. – Тешко је поверовати да је најбројнија и најскупља међународна хуманитарна мисија стварно била толико неорганизована, пре ће бити да се неки други разлози крију иза тога.
ОВО ЈЕ САМО ПРВИ КОРАК
СТУДИЈА тима професора Израелија о Сарајеву изазвала је велику пажњу у региону, а Шеховац додаје да је његовим прилозима отворено поглавље пете научне студије „Страдање Срба у граду“:
– Комплетан пројекат ће бити успешан само ако се настави и ако документ од 1.250 страна остане „отворена књига“ коју би научни тимови периодично ажурирали новим чињеницама о ратним злочинима и страдањима Срба у Сарајеву.
АРАПИ
НА Илиџи сада живи велики број дошљака Арапа.
– Званична верзија је да су богати људи са Блиског истока дошли у Сарајево да инвестирају у некретнине и са њима они који су се заљубили у лепоте Босне. Незванично, у питању је новац опљачкан од хуманитарне помоћи за Бошњаке који је уместо код народа завршио на рачунима породица попут Изетбеговићеве – истиче наш саговорник.