Само ти ради свој посао: Колико је заправо било жртава у Јасеновцу?

Када је реч о ревизији броја жртава Јасеновца, верујем да је у питању државни пројекат, али не Србије и Српске, него Немачке и Хрватске, каже историчар Милош Ковић за РТ Балкан и наводи да није ревизионизам придржавати се општеприхваћене бројке, већ смањивати број жртава

Око недељу дана након што су председници влада Србије и Републике Српске Ана Брнабић и Радован Вишковић потписали Меморандум о изградњи два меморијална центра посвећена јасеновачким жртвама, у Доњој Градини и Београду, и неколико дана након што су Србија и Српска заједнички обележиле годишњицу хрватске војне акције „Олуја“, а српски председник Александар Вучић тим поводом поручио да „данас поново знамо шта је Јасеновац и шта је ‘Олуја'“, сарајевски медији објавили су „ексклузиву“ стару четири године.

Обраћање владике славонског Јована на трибини Српског привредног друштва „Привредник“ у Загребу у којем он говори да је на делу државни пројекат ревизије историје и преувеличавања броја жртава у Јасеновцу. Нагласивши да је реч о старој изјави, што у тексту на порталу „кликс.ба“, на пример, нигде није наведено, председник Републике Српске Милорад Додик одлучно је одбацио „било какву могућност да је државни пројекат Србије и Републике Српске да се увећа број жртава у Јасеновцу“. Додао је и да га је нарочито погодило што се у тој годинама старој изјави не осуђује умањивање броја жртава у Јасеновцу које се може чути са хрватске стране.

Старе бројке и нове процене

Од својевремене процене ХДЗ-ове комисије да је у једном од најстрашнијих концентрационих логора у Другом светском рату убијено 2.238 људи, преко бројке бившег хрватског председника Фрање Туђмана о тридесетак хиљада страдалих, Хрватска је дошла до поименичног пописа од 83.145 жртава, колико се наводи на званичном сајту Спомен-подручја „Јасеновац“. Уз оцене њихових водећих историчара да је стваран број тек нешто већи: око 100.000 жртава.

У већем делу српске историографије, па и у појединим уџбеницима из историје, наводи се број од око 600.000 страдалих, уз напомену да се ради о процени Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из 1946. године која је проценила да је било између 500.000 и 600.000 јасеновачких жртава.

Стручњаци једине српске државне институције која се бави изучавањем геноцида, превасходно над српским народом, Музеја жртава геноцида, у јавности најчешће помињу процене о око 130.000 страдалих. И они, попут хрватског Спомен-подручја  раде на поименичном попису жртава на којем је до сада око 90.000 имена жртава.

Много тога је искривљено, злоупотребљено, грубо фалсификовано када је реч о броју жртава усташког концентрационог логора Јасеновац у НДХ. И што је најгоре од свега: много тога не знамо о овој теми што је оставило широко поље за спекулације сваке врсте.

Један детаљ око најновијих процена броја жртава, а које говоре о око 100.000-130.000 страдалих наводи на запитаност. Оно што нико не спори јесте да је огроман део архиве јасеновачког логора намерно и свесно уништен како би се прикрили трагови и размере злочина. То није никаква усташка посебност, исто су урадили и нацисти напуштајући своју „фабрику смрти“, злогласни Аушвиц. Како се може прочитати на званичном сајту Меморијала и музеја „Аушвиц-Биркенау“ сачувано је свега око десет одсто архивске грађе настале у самом логору.

И ту долазимо до поименичног списка жртава.

Меморијални центар „Аушвиц-Биркенау“ наводи да има више од 650.000 личних досијеа заснованих на 70 независних колекција оригиналних докумената, да је више од 400.000 затвореника регистровано је у логору, с тим што се имена многих понављају, па се документација проверава и дан-данас. Број логораша у Аушвицу процењује се на око 1,3 милиона и то је бројка око које нема трвења, расправа или, далеко било, изругивања. А све је то случај са бројем јасеновачких жртава.

Дакле, историчари и стручњаци који се баве жртвама Аушвица успели су да направе поименични списак на којем је око трећине жртава и који је доступан онлајн, док су хрватски стручњаци поименично пописали око 80 одсто жртава јасеновачке „фабрике смрти“, а за њима понешто заостају српске колеге.

С обзиром на оригиналну логорашку архиву које нема, и „скромне“ домете њихових колега из највећих светских меморијалних центара посвећених Другом светском рату и Холокаусту, подухват вредан сваког дивљења.

Хрватска тумачења и немачки извори

Српска наука и српска историографија држи се оних процена које су настале непосредно након Другог светског рата када је реч о броју жртава у Јасеновцу, објашњава за РТ Балкан професор Филозофског факултета у Београду, историчар Милош Ковић.

„Ради се о процени државне комисије Републике Хрватске, која се састојала искључиво од Хрвата и Јевреја, и која је ушла у Јасеновац непосредно после ослобођења и утврдила да се број жртава креће између 500.000 и 600.000. Та процена се добрим делом поклапа са проценама из усташких, немачких и партизанских извора, а сада смо добили и оне бугарске“, наглашава проф. др Ковић.

Он истиче да су нарочито релевантни немачки извори.

„Они су интерног карактера, нису били пропагандни и реч је о међусобном обавештавању о томе шта се догађа на територији НДХ“, напомиње Ковић.

Између осталих, сведочења о размерама злочина су у време рата давали генерал Едмунд Глез фон Хорстенау, специјални опуномоћеник Немачког Рајха у НДХ, и Херман Нојбахер, специјални изасланик Јоакима фон Рибентропа и Адолфа Хитлера, дакле високопозиционирани чланови нацистичког режима. Обојица говоре о око 750.000 убијених Срба до краја 1943. године. Наравно, нису све жртве Јасеновца, напротив, већина уморених страдала је на кућном прагу, али је и то број који говори да је вероватније да се радило о „стотинама хиљада“ страдалих у Јасеновцу него о „десетинама тисућа“.

Касније је само једној комисији дозвољено да ископава на тлу јасеновачког концентрационог логора, шездесетих година прошлог века, међутим њен рад је нагло прекинут, прича Милош Ковић и додаје да је та комисија утврдила да се број жртава може кретати чак и до 700.000.

Овај број је неспоран за историчара Института за Холокауст „Шем Олам“ из Израела Гидеона Грајфа, аутора научне монографије „Јасеновац-Аушвиц Балкана“. Он је 2019. године изјавио да ново пронађени аеро-снимци Јасеновца настали 1945. откривају да су постојале много веће масовне гробнице него што се раније мислило и да ће број жртава морати да се повећа.

С друге стране, познати ловац на нацисте Ефраим Зуроф из Центра „Симон Визентал“, такође из Израела, Грајфа, али и државу Србију, је оптужио да преувеличава број жртава Јасеновца.

Међутим, не треба сметнути с ума, да обојица јеврејских стручњака Јасеновац називају истим именом: „Аушвиц Балкана“, и обојица са подједнаким гнушањем говоре о свирепостима којима су били изложени логораши.

„Покушаји смањивања броја жртава Јасеновца који су се појавили у новије време пре свега се заснивају на статистичким прорачунима једног правника, Богољуба Кочовића из осамдесетих година прошлог века и једног хрватског економисте и статистичара Владимира Жерјавића“, истиче Ковић.

За потоњу двојицу, као и за Спомен подручје „Јасеновац“, главни извор је попис жртава рата који је 1964. године радио Савезни завод за статистику СФРЈ, а у којем се број јасеновачких жртава процењује на око 59.000. То је попис у чијем уводу аутори наводе да су пописали 60-65 одсто жртава „обухваћених методологијом пописа“.

Страдање деце

Вратимо се за тренутак, последњи пут у овом тексту, на бројке хрватског Спомен-подручја „Јасеновац“.

Како се наводи, од 83.145 поименично страдалих, 47.627 су Срби (врло близу процене хрватског „повјесничара“ Фрање Туђмана), а 20.101 су – деца до 14 година старости. Према овим подацима, дакле, у монструозном концентрационом логору Јасеновац четвртина жртава су деца. До 14 година старости.

„НДХ је била карактеристична по масовним злочинима над децом и она је једина пронацистичка држава у тадашњој Европи која је имала логоре за децу. И нацисти су систематски уништавали јеврејску децу, као и ромску, али је НДХ била карактеристична по томе. Та деца нису убијана као представници партизанског или равногорског покрета, већ су убијана као Срби“, наглашава Ковић.

Он додаје да је страдао огроман број деце, а многа су скончала без имена.

Државни пројекат и игра бројкама

Професор Милош Ковић слаже се да је на делу државни ревизионизам када је реч о броју жртава Јасеновца.

„Верујем да је у питању државни пројекат, али не државни пројекат Републике Српске или Републике Србије, него оних земаља које су правни настављачи држава које су починиле геноцид у Другом светском рату. Реч је пре свега о Немачкој, али и Хрватској“, каже Ковић.

И наводи да није ревизионизам придржавати се општеприхваћене бројке, већ смањивати броја жртава Јасеновца.

„Порицање геноцида над Србима у Јасеновцу већ је потпуно уобичајена ствар у хрватској пара-науци и хрватском јавном мњењу. Оно што долази из Србије, умногоме се поклапа са оним што се дешава у Хрватској. Зашто геноцид над српским народом нема онај статус који има Холокауст у Израелу или геноцид над Јерменима у Јерменији? Не можемо само да оптужујемо друге за сопствене грешке. Док ти догађаји не буду у Србији и Републици Српској, али и Црној Гори где живи доста српског народа, стекли онај статус који има Холокауст у Израелу нама ће се догађати овакве ствари“, истиче Ковић.

Однос према Јасеновцу у ствари је однос према прошлости једног народа, напомиње историчар са Института за савремену историју Немања Девић.

„Игра бројкама, наметнута са хрватске стране, има за циљ да релативизује злочин који је незапамћен у савременој историји Балкана, чак би се могло рећи и Европе. По методама мучења логораша, Јасеновац је упоредив само са Аушвицом, а смртност Срба у НДХ са Јеврејима из Немачке, и то је тема којом треба да се бавимо“, каже Девић за РТ Балкан.

Он додаје да би уз иницијативу и логистику државе, могао да се формира тим компетентних историчара, који би уколико би им то био примарни задатак, за неколико година могао да још једном критички ишчита старе и истражи нове историјске изворе на ову тему.

„Уз адекватну промоцију науке и стратегију презентације таквих истраживања, могли бисмо да у српско колективно сећање сместимо и питање Јасеновца и многих других делова наше затамњене прошлости. И коначно да креирамо један трезвен и виталан наратив о српском 20. веку“, истиче Девић.

И Ковић наглашава да је лицитирање бројкама недопустиво.

„То истраживање не сме се сводити само на бројеве, а никако се не сме бавити лицитирањем. Морамо да одговоримо на кључно питање о пореклу зла, пореклу геноцида, како је до тога дошло“, напомиње Ковић.

Научна истраживања у Срба

Обојица саговорника констатују и очигледне грешке на српској страни: мањак научних радова на тему Јасеновца, докторских дисертација, озбиљнијих изучавања.

„Јасеновац је у социјалистичкој Југославији, иако се о њему писало и говорило, ипак био контроверзна тема. Историјско знање о њему било је танушно и уклопљено у идеолошко-политичке оквире те државе и владајуће идеологије. Жртве никада нису биле пописане, нити су у потпуности извршене ексхумације из масовних гробница. Нажалост, тај однос се није много променио ни после политичких промена“, каже Девић.

Он додаје да се то види и по чињеници да у докторским дисертацијама на београдском Филозофском факултету преовлађују теме из историје социјалистичке Југославије и њене спољне политике, уместо идентитетске теме које се тичу страдања српског народа у Другом светском рату.

„Јасеновац нажалост остаје тема за политичку употребу, док се чак није разрадила ни методологија истраживања жртава. Рецимо, да ли су сарајевски Срби, депортовани у тај логор, а који су масовно умирали пре доласка, такође жртве Јасеновца? Да ли су и Срби са Козаре који су похапшени и поведени према логору, па убијени успут, а да нису прошли кроз капију Јасеновца, такође његове жртве? Читав је низ тих питања, на које историјска наука још није дала коначне одговоре“, наводи Девић.

Када погледате стручну литературу о Јасеновцу, њу су углавном писали Хрвати, хрватска наука, са изузетком Владимира Дедијера, Милана Булајића и неколико имена попут Србољуба Живановића који је радио на ископавањима жртава Јасеновца, указује Ковић.

„Одговорност за недостатак стручних радова о Јасеновцу и геноциду над српским народом сноси искључиво српска наука. У време Тита то нису биле теме које су добродошле, али у време Тита број жртава Јасеновца није смањиван. Али нема ниједног оправдања за српску науку“, истиче Ковић.