Само Срба нема: Чак и Јеховини сведоци у дефиницији Холокауста

У резолуцији УН из 2005. године којом је установљен Међународни дан сећања на жртве Холокауста, он се дефинише као „државно спонзорисано систематско убијање шест милиона Јевреја и милиона других од стране нацистичке Немачке и њених сарадника током Другог светског рата“.

Ти „други“ су према енциклопедији Британика политички противници нациста, хомосексуалци, Роми, Синти, деца из веза са „нижим расама“, тешки психофизички инвалиди побијени ради „прочишћења расе“ и Јеховини сведоци. Америчка енциклопедија Колумбијског универзитета јеврејским жртвама додаје Роме и инвалиде наглашавајући да су „све три групе и само оне биле једнаке жртве нацистичког расизма и геноцида“.

Резолуцијом УН „одбацује се свако порицање Холокауста као историјског догађаја, било у потпуности или делимично“, па је оспоравање шест милиона јеврејских жртава у неким земљама постало и законски кажњиво.

Идентичан програм истребљења „нижих раса“, представљају закони НДХ који су цео административни војни, полицијски, просветни, црквени и медијски апарат ангажовали на „тоталном геноциду“ који је уз систематско убијање, протеривање и промену идентитета Срба, подразумевао уништење српског језика, писма, културне баштине и православне вере.

Зашто се онда некажњиво оспорава и број српских жртава и геноцид Срба у НДХ, иако он, по свим тачкама, испуњава критеријуме Конвенције о геноциду коју су 1948. усвојиле Уједињене нације?

Историчар др Горан Милорадовић за „Новости“ каже да је чињеница да геноцид над Србима у НДХ није дело „групе усташа“ како се деценијама тврдило у СФРЈ, већ државни план.

„Ширење националне и верске нетрпељивости и мржње почело је још у Аустроугарској, а убијање Срба је почело у време Бановине Хрватске. Хрватска сељачка странка (ХСС) и њена сеоска и градска заштита прве су започеле сукобе и разоружавање југословенских војника 1941. године, када је капитулирала Југославија“, објаснио је историчар.

Он је додао да су те формације на десном крилу ХСС дале прве усташе, још пре него што са Павелићем дошли они из Италије који су били искусни терористи, обучени у посебним вештинама, међу којима је било и организовање геноцида.

„Будући управници логора, пре свих Макс Лубурић који је креирао Јасеновац, у Немачкој су похађали курс о њиховом организовању. Проблем је што се у време социјализма мало српских историчара бавило овим темама“, наводи Милорадовић.

Темама о НДХ, односима са Италијом, Аустријом и Немачком, како наводи, бавили су се претежно хрватски историчари, који су писали онако како одговара њиховим националним интересима.

Он истиче да је обнова Југославије ставила ад акта питање одговорности Хрватске за геноцид у Другом светском рату, чему је допринео и Хладни рат у ком су многи дојучерашњи злочинци постали сарадници Запада.