Салих Селимовић: МУСЛИМАНИ КАО НАША РЕАЛНОСТ И ПИТАЊЕ ЊИХОВЕ ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈЕ (2)
Османлије и Хабзбурговци, мада Османлије мање, и поред бројних међусобних ратова у једном су се потпуно слагали, а то је да не дозволе нашим муслиманима одржавање свести о припадности српском народу, јер је и за једне и за друге јединствен српски национални корпус био велика сметња и препрека у остваривању својих освајачких, економских и политичких циљева. Такав процес је био настављен и касније, јер је било важно од Срба створити што више других нација како би њих било што мање. У новије време у самој Југославији, а не само изван, се могло чути: „Слаба Србија, јака Југославија“. Добро је познато какав је био резултат таквих тежњи почетком 90-тих година 20.века. Срби, који су створили и прву и другу Југославију су унапред проглашени за агресоре због тога што су бранили оно што су крваво створили. Разним пропагандним и идеолошким средствима раздвајани су Срби муслимани од Срба православних и католика. Разуме се то се чинило због тога да би било спречено јединствено наступање у историјски нужном уједињењу српских етничких земаља и јачању српске државности. Још у току првих успеха српске националне и аграрне револуције у првој фази тока Првог српског устанка у борби са Турцима 1804-1807.године Аустрија се забринула могућношћу поновног настанка српске државе јужно од Саве и Дунава.То апсолутно угрозило правац аустроугарског стратешког ширења на Балканско полуострво и даље у источно Средоземље или Левант постепеним потискивањем Турске. Тај империјални програм ће бити касније формулисан као „Drang nach Osten“ (продор на исток) када се појави и уједињена Немачка после 1871.године као нова империјална сила у Европи, али и као фактор на светској политичкој сцени. Аустријски надвојвода Карло Хабзбуршки је у бечком Државном савету 1808. године изјавио да „…по сваку цену треба спречити стварање јаче српске словенске државе…“.[1] Још тада, а посебно после Кримског рата 1853-1856. године Бечки двор је разматрао могућности за окупацију Босне. Још тада су православни и муслимани у Херцеговини увиђали потребу да сарађују и једни друге да подржавају у борбама са Османлијама и све евидентнијим тежњама Аустрије да окупира Босну и Херцеговину. Значајан је пример да је у устанку, тзв.Невесињска пушка, 1875.године постојала једна устаничка јединица састављена од муслимана којом је командовао Сулејман Ребац. Зато су непријатељи и радили на продубљивању неповерења између муслимана и православних Срба сталним и бескрупулозним подгрејавањем верских и других зађевица и супротности како би се сузбила српска национална идеја код наших муслимана која се тада све отворенија исказивала.[2] Та идеја ће добити свој замах баш после аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878.године и њене анексије 1908.године код дела муслиманске интелигенције, па чак и код дела муслиманског племства (аге и бегови). Окупација је свакако утицала на приближавање муслимана и православних и упутила их на сарадњу у борби за просветно-културну аутономију која је у тим тадашњим условима једино и била могућа.
За време владавине аустроугарске овај отпор против туђе силе био је још јачи. У лето 1882. године букнуо је устанак у Херцеговини против Аустроугарске. Вође устанка су били Стојан Ковачевић и Петар Тунгуз, Салих-ага Салко Форта и браћа Хајдарбег и Ибрахимбег Ченгић. Према наводима др Ристе Јеремића међу устаницима било је ”пола православних пола муслимана“. Од тада, па све до данас, видимо заједничке борбе православних и муслимана против њихових угњетача. Нижу се догађаји од историјског значаја који јасно говоре да су босанско-херцеговачки муслимани српског порекла и да су им народни интереси заједнички са интересима Срба православне вере у овим двема српским покрајинама.
Међу те знамените догађаје спада и ’’Уговор између му-
слимана и православних о уређењу Босне и Херцеговине”. Уговор је имао 25 чланова, а потписан је у Славонском Броду 1902.године. Уговор су у име муслимана потписали Али-бег Фирдус и Бакир-бег Тузлић, а у име Срба православних Глигорије Јефтановић и Војислав Шола. У члану 11. Овог Уговора је сасвим јасно утврђено следеће:
’’Народни и службени језик је српски а писмо ћирилица.
He признаје се право завичајности никоме, ко је дошао са оку-
пацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да
су у Босни рођени“.[3]
Овај Уговор је, између осталог, био и одговор аустроугарским окупационим властима на њихово планско и насилно насељавање страног католичком елемента како би се верско-конфесионална структура становништва Босне и Херцеговине променила на штету муслимана и парвославних Срба.
Окупациона власт ће улагати велика средства како би сузбила ту идеју враћања српским коренима и вешто је манипулисала са великим делом анационалне и резигниране муслиманске популације која је боловала и од хипокризије. У томе је Аустроугарскаимала велику подршку Ватикана, Берлина, Лондона. Окупациона власт у Сарајеву је радила здушно на школовању муслиманске омладине на факултетима у Бечу, Пешти, Грацу како би се ти интелектуалци везали за аустроугарску државну идеју као и њене империјалне и економске интересе. Да би се спречиио тај вид однарођавања муслиманске омладине у Сарајеву је 1903.године основано просветно-културно друштво Гајрет које ће доста успешно радити на школовању младог муслиманског света у домаћем, заправо српском националном духу.[4]
На челу покрета за национално и политичко просвећивање
широких муслиманских маса стали су најугледнији босанско-
херцеговачки муслимани. Они су у почетку називани србофилима, а они сами себе отворено називали Србима. Међу њима су били и потомци чувених беговских и аганских кућа, као што су: Бушатлије, Градашчевићи, Сијерчићи, Миралеми, Бишћевићи, Церићи, Тузлићи, Арнаутовићи, Џинићи, Сулејманпашићи, Бичакчићи, Куленовићи, Карабеговићи, Фирдуси, Фадилпашићи и многи други. Као што је већ речено, ови изразити Срби муслиманске вере оснивају 20. фебруара 1903 године ’’Српско муслиманско потпорно ђачко друштво Гајрет.” Рад овог дрштва Аустроуграска је свим средствима покушала да онемогући сејући раздор и међу његовим организаторима и вођама. Тек 1907 године, када је за његовог претседника дошао Мухамедбег Фадилпашић, велепоседник из Сарајева, Гајрет је кренуо пуном паром ка своме циљу националног, политичког и културног просвећивања муслиманских маса у првом реду омладине по средњим и занатским школама.
Аустроугарска је за своју политику у Босни и Херцеговини имала подршку Ватикана и европског Запада. Тако су наши муслимани све више постајали предмет политичко-дипломатских и идеолошких манипулација великих европских сила чији су се геостратешки и економски интереси укрштали на овим просторима.[5] Аустроугарска, Немачка, Велика Британија, Италија желеле су да реше тзв. Источно питање али свака у своју корист, а на штету Србије и Црне Горе, заправо целог српског народа, као и осталих балканских народа. Посебно су биле активне Аустроугарска и Велика Британија у ометању изласка Србије на обале Јадранског мора због бојазни да би она омогућила руској ратној флоти приступ својим лукама чиме би се угрозио поморски и империјални примат Енглеске (тзв.Краљица мора) у Средоземљу и осталом свету. Има се утисак да су и данас актуелни ти и слични планови на Балканском полуострву (Хему) од стране тих истих сила без Аустроугарске из некадашњег тзв.европског концерта али у којем су се по питању геополитике Балкана придружиле Сједињене Америчке Државе.
Због свега изложеног и бескрупулозних манипулација са нашим муслиманима можда је потребно да се мало подсетимо на тај процес конвертизма у нашем народу иако је то све добро познато. У 15. и 16.веку исламизираних је било мало изузев у ретким градовима, варошима, паланкама и трговима, јер није било ни лако ни једноставно мењати своју веру и прихватити веру освајача и окупатора. Тада села још нису била захваћена масовнијом исламизацијом изузев и неким мањим деловима Босанског санџака. Први исламизирани мештани у пописима се често пописују као синови Абдулаха (Абдулах-роб божији, а и Мухамедовом оцу је било име Абдулах) или синови Хамзе (Хамза на турском значи лав) како би прикрили своје хришћанско порекло. Тако се у Старој Рашкој, примера ради, помињу први домаћи исламизирани људи као Сефер, син Абдулаха, Хизр Абдулахов, Мустафа Абдулахов, Хусеин Абдулахов, Јусуф Хамзин, Бајрам Хамзе, Хасан Хамзин и др.
Историчар Ејуп Мушовић тврди да су „синовима Абдулаха или Хамзама означавани конвертити, односно они који су примили ислам. То је најчешће била замјена за хришћанско име родитеља“.[6]
Ипак било је и оних који нису крили своје хришћанско порекло па су се у пописима исказивали као Мехмед, син Рајков, Хамза син Ђурин, Мехмед Радивојев, Балабан, син Степанов, Хасан и Грајан су браћа (један брат исламизиран, а други остао у православљу) и слично мада је у неким деловима Босне у 16.веку било масовније исламизације, али и из посебних узрока.[7] У тој фази окупације радикалније исламизације није било код становништва у Поморављу, Шумадији, Подрињу, Полимљу, а посебно на Сјеничко-пештерској висоравни све до почетка XVIII века, а посебно до друге половине тог века. Веровано се то тако одвијало и због тога што је Пећка патријаршија била обновљена 1557. године, као што ће бити масовније исламизације после укидања те патријаршије 1766. године. У Старој Рашкој, посебно у Сјеничкој котлини, на Пештерској висоравни, затим Бихору, Вранешкој долини (Љубовиђи) и скоро у целом Полимљу ће тада наступити масовнија исламизација која ће се углавном завршити око половине XIX века. У неким деловима тадашње Босне исламизација је имала масовнији карактер током 16.века, посебно у подграђима и новооснованим трговима, паланкама, варошима, касабама и градовима (шехер) и у њиховој околини. Основни и најглавнији узроци конвертизма нашег народа су сигурно економски и социјални. Разуме се да је било и других узрока тог феномена који није био само наша специфичност.
Они који су прелазили на ислам називани су Турцима иако то нису били, али се међу нашим хришћанима сматрало да исламизирање значи „турчење“ зато што су Турци били носиоци исламизације на нашим просторима, мада то није значило ништа у мењању етничких особина (језик, менталитет, многи обичаји, општенародне традиције). Многи муслимански књижевници писали су на свом српском матерњем језику, а било је и оних који су писали и на турском, арапском и персијском језику (позната алхамијадо књижевност). Муслимански песник Хеваји Ускуфи Тузлак 1631. године пише речник босанско-турских речи.[8] За Ускуфија је босански језик био језик територије, а не нације, како се то у последње време жели представити. У то време нације у садашњем смислу нису ни постојале, а истим језиком и писмом се говорило и писало на српским етничким територијама (садашње Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, затим северозападна Македонија, Далмација, Дубровник, некадашња Војна Крајина.[9] Мирољуб Јефтић у једном свом раду каже: „Нико није постајао Турчином актом примања ислама“.[10]
Према томе, наши муслимани никако нису ни могли бити Турци. Сигурно се и претераном и неадекватном употребом имена влах настојало на што већем дистанцирању муслимана од православних као и сталним инсистирањем да су православни Срби „Власи“, а муслимани „Турци“ иако ни једно ни друго нема научно утемељење.[11] Ипак, као што смо видели на неким примерима угледних Срба муслимана, није се баш олако могла променом вере мењати и етничка припадност и поред упорног настојања да се религијом прикрива етничка, односно касније национална свест покорених и исламизираних припадника балканских народа. Такође, и многе хришћанске и општенародне традиције нису се код наших муслимана потпуно изгубиле ни до данашњих дана, мада у некима има и предхришћанских елемената. Део муслиманске феудалне класе ага, бегова, ајана и капетана, трговаца ради очувања својих већ анахроних феудалних привилегија измишљао је неке муслиманске посебности које нису имале никакво друго утемељење осим културно које је проистицало из припадности исламском културном кругу. Они су то чинили не због ислама, како је већ речено, већ из економских, социјалних и политичких разлога како би очували економске, али и привилегије и удобност живота владајућег слоја. Огромна маса пауперизованог и пролетеризованог муслиманског света и поред пристајања да следи такву политику свог естаблишмента није имала скоро никакву свест о некој посебној националној припадности. Једноставно били су само муслимани. У вези с тим карактеристична је констатација социјалдемократа Босне и Херцеговине за време аустроугарске окупације у којој се каже: „Политика ага и бегова бијаше једина политика муслиманског народа, народа који не зна којем народу припада, јер су се и даље називали само муслиманима“.[12]
Да су српски интелектуалци, последња два века, више бриге посвећивали својој нацији, историјска литература би била много богатија и другачија и сигурно кориснија националним интересима. Можда је требало флексибилније и са више љубави и непосредности приступати тој муслиманској анационалној маси. Да су се, рецимо, примера ради, младе генерације муслимана, у деветнаестом и двадесетом столећу, васпитавале на примеру Синан-паше Сијерчића из Горажда или личностима из познате књиге Миленка Вукичевића „Знаменити Срби муслимани“, као и многим поменутим муслиманским интелектуалцима, сигурно је да хрватска и аустроугарска пропаганда не би могла да их придобије да се у замашном броју прикључе фашистичким хрватским и немачким јединицама током Другог светског рата. Синан-паша Сијерчић је још крајем 18. столећа чинио све да муслиманима укаже на њихову припадност српском етносу. Свакако, у то време, био је то опасан корак за муслимана, поготово тако високог турског војног и управног достојанственика. Ипак, Синан-паша се није обазирао на опасности. Штитио је православне Србе од разузданих турских зулумћара, најчешће придошлица из осталих наших окупираних крајева. Помагао је обнављање православне цркве близу Горажда – задужбине Херцега Стефана. Синан-паша је неговао и успомену на своје православне претке. Имао је писмене записе да су били српски племићи Шијеринићи у источном делу средњевековне Босне. Шијеринићи су огранак још познатије племићке породице Лучића. Kад је Синан-паша Сијерчић, као један од команданата у турској војсци, кренуо против српских устаника у Србији, блиским пријатељима је рекао да би желео да Турци буду поражени, па макар и сам главу изгубио. Жеља му је испуњена. Срби су победили на Мишару 1806. године, а Синан-паша Сијерчић је, у тој бици, погинуо. Добро је познат и случај песника Сејид Вехаб Илхамије из Жепче, који је, својим стиховима, нападао турску власт. У једној од својих песма је написао и овај стих: „Кривда правду замела…“
„Турчин нема амела“.
По наређењу босанског везира Џелалудин-паше („крваваог Џелалије“) који је био Туркуша, Турци су Илхамију затворили у травничку тврђаву и удавили 1821. године.[13] Осим ове два још тада национално освештена муслимана старадали су и многи други. И велики део босанског беговата под воћством Хусеин-капетана Градашчевића се супротставио турском султану и тражио аутономију.[14] Војска босанских муслимана, а у њој је било и хришћана, је ишла у борбу против султанове војске на Косову са песмом:
“Ми идемо на Косово равно,
Где нам стари славу изгубише,
Стару нашу славу прађедовску.
И ми ћемо на пољу Косову
Ил’ изгубит вјеру и јунаштво,
Или ћемо, ако Алах даде,
Душманина свога побједити,
И у Босну вратити се славно“.[15]
Ту српску свест код муслиманских устаника, препознао је немачки историчар и писац Леополд Ранке па ће у једној својој књизи навести ове стихове Срба муслимана.[16]
Многи примери нам говоре да не треба заборавити да је било успеха у однарођавању, односно денационализацији. Међутим, обичан муслимански свет је у већини само знао да су муслимани по вери и за њих је то било довољно. Касније ће под утицајем политичара и исполитизованих интелектуалаца прихватити идеју бошњаштва. Имало их је које даље порекло није ни интересовало док су неки други настојали да га забораве или прикрију. Вероватно и због тога су неке муслиманске грађанске странке у Босни и Херцеговини и 1917.године сматрале да „на крају крајева, да муслиманима недостаје национална свест“.[17] И следећи пример је веома илустративан. Многи наши муслимани су у време исељавања у Турску тражили да се иселе баш у ту земљу која по њиховом схватању представља њихову праву домовину без обзира што их је од Турака одвајало порекло, језик, менталитет, многе традиције и територија. Једина спона била је религија. Већ у другој и трећој генерацији ти наши људи били су потпуно денационализовани, јер су морали да се изјашњавају као Турци. Ни у својим презименима нису могли задржати наставке „ић“, „ски“ и „ов“. На свом матерњем језику нису имали школе, никакве медије нити могу штампати књиге и разне друге публикације и поред тога што данас у Турској има 6-7, а по неким подацима и 8- 9 милиона потомака наших и ранијих и каснијих исељеника. Томе су писали бројни аутори као што су Јован Цвијић, Васо Чубриловић, Бранко Бабић, Јован Хаџи Васиљев, Галиб Шљиво, Сулејман Смлатић, Eјуп Мушовић, Сафет Банџовић, Мустаф Мемић и многи други историчари, етнолози, географи).
Наши муслимани као мухаџири у Истамбулу
Извор: Цвијић (Балканско полуострво и јужнословенске земље)
