Руски утицај на Балкану не шире медији већ историјска свест Срба

Када данас говоримо о нашим односима са Русијом, морамо да имамо у виду да православља на Балкану готово да не би било да није било велике Руске империје која је штитила православне народе на Балкану, каже у интервјуу за Спутњик историчар и бивши амбасадор Србије у Русији др Славенко Терзић.

Пропаганда је да руска мека сила има малигни утицај, јер нажалост, Русија врло мало ради на Балкану, готово да ништа не ради, а главна мека моћ Русије је историјска свест Срба и других хришћана.

Дакле, оно што је Русија чинила за Србе и друге балканске хришћане током векова – све те књиге, новчана помоћ, иконе, сасуде, одежде, војничка подршка ослободилачким покретима – то је оно што живи у свести ових народа до данас и то је руска мека сила, а не било какав организовани утицај руске државе.

– Руси су вековима били више присутни у Србији и на Балкану него што су данас. Почели су да долазе почетком 13. века, а могуће и раније, јер знамо да је Свети Сава – тада Растко Немањић – имао прве контакте са руским монасима и да је после тих сусрета одлучио да оде на Свету Гору, где је у руском Манастиру Панталејмону био замонашен. Одласком грофа Саве Владиславића у Русију почињу живљи односи – и политички, и војни и друштвени. Сава Владиславић је био десна рука Петра Великог. Формално, он је био саветник за питања православног Истока и захваљујући његовој способности, утицају и окретности, Срби масовно долазе у Русију – 1752. године формира се Нова Србија на челу са генералом Хорватом, а 1753. године и Славеносрбија која је добрим делом на територији данашњег Луганска и једним делом Доњецка.

Током 19. века већ имамо долазак Руса на Балкан. У време Првог српског устанка први пут долази до директне војне сарадње. Десно крило руске Дунавске армије сарађује у низу битака са Карађорђем…

Каква су била руска знања о нама у то време?

-Драгоцене податке оставио је руски конзул Иван Степанович Јастребов. Био је и у Скадру, једно време и у Мостару и Солуну, али дуго у Призрену. Он је написао неколико књига о нама и дао је драгоцене прилоге о црквеним приликама на простору централног Балкана. У књизи „Стара Србија и Албанија“ он даје низ врло драгоцених података о обичајима, нарочито на Косову и Метохији. Први пише о арнауташима тј. Србима који су примили ислам живећи у несносним околностима на КиМ, а који су почели да носе арбанашку одећу, да говоре арбаншаки и који су прешли у Арбанасе. Он каже да су они, нажалост, често радикалнији од правих Албанаца који су дошли из Албаније…

Постоје и две занимљиве приче везане за Јастребова…

-Он је био врло храбар човек, висок, носио је званичну униформу руских дипломата. Једном приликом су Арбанаси отели неку српску девојку – отимања су била редовна појава, исламизација насилна, убиства, пљачке. Ја сам недавно објавио књигу „На капијама Констатинопоља“, где сам детаљно на основу руских извора описао све те прилике. Дакле, отета је девојка, а Срби и њена родбина нису смели да је врате, па је он у униформи са пиштољем отишао у албанску кућу, што је било врло ризично, узео девојку и вратио је кући. И други пример, књиге које су из Београда слате у Призренску богословију, отворену 1871. године, нису смеле директно да се шаљу, него су ишле преко руског конзултата. Турска полиција је дознала да су књиге стигле у Богословију и хтела је да их одузме тј. да направи инспекцију. Јастребов, пошто је одлично знао и арпаски и турски и многе друге европске језике, написао је на турском језику и оставио на вратима Призренске богословије натпис: „У име руског цара забрањујем улазак“ и турска војска је одступила. То је био један невероватан човек који је толико много задужио српску културу, српску науку и Србе у целини да смо му 1996. године подигли споменик у Призрену на месту где је била зграда руског конзултата. Међутим, 1999. године, терористи тзв. ОВК су срушили тај споменик…

Како је Русија помагала нашој земљи за време Српско-турског рата?

-Српско-турски рат почиње 1876. године. Србија и Црна Гора ратују против Турске и скоро 5.000 руских добровољаца стиже на Балкан, највећи број у Србију и делимично у Црну Гору, а такође и око 300 лекара и медицинских сестара. Ми смо то заборавили… У Србију стиже и 2.300 војника и око 600-700 официра на челу са генералом Черњајевим који учествују у ослобођењу Србије. Овде долази и чувени сликар Поленов и низ других руских аристроката, племића који учествују у борбама за ослобођење Србије, а долази и пуковник Николај Рајевски, наводно гроф Вронски код Толстоја, који овде, после двадесетак дана, гине у једној борби. На том месту је подигнута црква у Адровцу… Мајка је после месец дана дошла и његово тело пренела у Русију. Велико опело је одржано у Саборној цркви у Београду, коме је присуствовао и кнез Милан Обреновић и митрополит Михаило и практично цела српска влада. Тако је настала легенда о грофу Вронском, пуковнику Рајевском, која каже да је срце грофа Вронског остало у Србији.

Kако време одмиче, до Првог светског рата све више Руса долази – слависта, научника, развија се научна и културна сарадња. Чајковски 1876. пише онај чувени „Руско-српски марш“ поводом Српско-турског рата у коме учествује велики број Руса. Наравно, одзив је велики у руском јавном мњењу – Достојевски пише о томе, сви руски писци, филозофи и многи други. Како су и комуникације већ биле боље – писци, слависти, историчари долазе у Србију… Постоји и одређени економски, али доста слаб интерес… У то време, Аустроугарска је, пошто је окупирала БиХ, имала амбициозне планове на Балкану, пре свега да контролише цео Балкан и да потпуно потисне Русе као што то данас чине НАТО и Запад.