РТС: Недјеља кад је дошао Додик

Отварање Европског олимпијског фестивала младих у Сарајеву покушај је да се оживе успомене на Сарајево ’84. Ипак, реакције на говор предсједавајућег Председништва БиХ показују да је Сарајево 35 година касније сасвим другачији град, објављено је на порталу РТС-а.

Све је било свечано и током дана који су претходили. Снијега на планинама било је довољно, олимпијска бакља стигла је раније и све је било спремно да се Сарајево и Источно Сарајево покажу као добри домаћини Европског олимпијског фестивала младих.

Кад се на сцени појавио и „Вучко“, а потом и кад је подигнута олимпијска застава, многи су помислили да се Сарајево вратило у ’84.

– Овдје влада нека еуфорија и лијепо је вјеровати да је то реприза ’84, лијепо је радовати се, али је мој утисак да то нема везе са оним Сарајевом, све је другачије – оцјењује историчар и дипломата из Сарајева Слободан Шоја за РТС.

Учесници Европског олимпијског фестивала младих дочекани су бурно, било уз аплауз, или уз звиждук, али ниједна репрезентација није прошла незапажено. Мада су више пажње привукли политичари.

– Ја сам био на стадиону, није био топао аплауз Србији, Хрватска је доживјела нешто већи аплауз, самопроглашено Косово баш велики и по томе се може закључити да је овдје у Сарајеву аплаудирање Косову повезано са ријечју коју је Додик рекао, мада је он Републику Српску поменуо доста суптилно, али тад су кренули звиждуци и то је кључно – каже Шоја.

Звиждуци су кренули и прије него што је Додик отпочео говор, чији су главни акценти били на олимпијском духу, одбрани спортске части, враћању олимпијског духа у Сарајево послије 35 година, наводи РТС.

– То је што бошњачка страна форсира – хоће јединствену БиХ и да Срби партиципирају, а сад, кад имају то, реакција није дошла на оно што је Додик говорио него, априори, чим се попео за говорницу, а у самом говору није било ништа што би провоцирало. Напротив – каже професор политичких наука Ненад Кецмановић.

– Ја сам пажљиво биљежио ријечи које је Додик говорио и видим да је поменуо част седам пута, што је лијепо. Споменуо је народ четири пута, БиХ није споменуо, а мислим да је било прилично да се спомене, Сарајево јесте, али као град који организује… Али, без обзира на те ситне детаље, мислим да је говор био добро конципиран, мудар, плус у мјесту у којем није добродошао, он је пружио руку – каже Шоја.

Кецмановић примећује да су реакције на Додиков говор само аргумент више за његову тезу да се у Сарајеву не осјећа као код своје куће, чак као на неком непијатељском, туђем терену.

– Тешко је схватити бошњачку политику, јер, с једне стране, инсистирају на јединству, а онда дају аутоголове – каже Кецмановић.

Дан по отварању, сам Додик је примјетио да је било и аплауза, а не само звиждања, као и да је звиждање резултат добро познатих локалних анимозитета. Колико онда има смисла говорити о цјеловитој БиХ у којој однос према предсједавајућем зависи од тога ком народу припада? Да ли је илузорно очекивати да је дух заједништва оживи 35 година послије Зимских олимпијских игара сада на надметању младих из Европе?

– Треба узети и реакцију на појављивање друга два члана, аплауз није добио ни Џаферовић него само Комшић, иако је он номинално Хрват, изабран је гласовима Бошњака и он је оно што би Бошњаци хтјели – да имају и Србе и Хрвате који би водили политику која је њима блиска – каже Кецмановић.

– Мислим да је то проблем БиХ, јер је то нешто што је створено – два ентитета. И ако ви звиждите на помен Републике Српске, то је знак да ту нешто није у реду – каже Шоја.

Када је требало да почну Олимпијске игре 1984, цијело Сарајево се тресло да ли ће снијег пасти. На крају, дан уочи такмичења пао је један од највећих снијегова које тај град памти, пише у тексту.

Тако је и сада, дан послије отварања, пао снијег који је буквално затрпао град, чак и одложио такмичења на Фестивалу. Снијег је исти и 35 година касније, а све друго је другачије.