РТС: Како је БиХ испраћала бомбардере за Србију

Те 1999. године насловна страна сарајевског листа „Дани“ била је „Лепа села лепо горе“. Абдулах Сидран, пјесник и сценариста Kустуричиних филмова, пише пјесму „Савршени круг“. На крају пјесме стихови: „Мало послије, уз кахву, испратим авионе на Србију…“ У Бањалуци те 1999. све је било другачије.

У прољеће 1999, када је НАТО почео бомбардовање Југославије, Босна и Херцеговина била је једна од најважнијих сусједних земаља. Од рата је прошло четири године, у Босни се налазио велики број војника из земаља НАТО-а, авиони су те ’99. летјели преко Босне. Република Српска била је једина у окружењу која је тада о НАТО бомбардовању мислила исто што и људи у Србији. Потпуно другачије, на НАТО нападе се гледало из Сарајева.

Те 1999. године насловна страна сарајевског листа Дани била је „Лепа села лепо горе“. Абдулах Сидран, пјесник и сценариста Kустуричиних филмова, пише пјесму „Савршени круг“. Пјесника је у четири ујутру пробудио ружан сан. На крају пјесме стихови: „Мало послије, уз кахву, испратим авионе на Србију и пушим, на прозору, кô какав сасвим спокојан човек.“

– Ја бих поздравио ваше гледаоце, то је веома важно. И осјећам људску, грађанску дужност да кажем саучешће свим породицама убијених погинулих у бомбардовању 1999. године – почиње разговор за РТС Абдулах Сидран.

Сценариста филмова „Сјећаш ли се Доли Бел“ и „Отац на службеном путу“ каже да све своје пјесме зна напамет. Међутим, пјесму „Савршени круг“ не зна, јер је није понављао. Пјесма је објављена у Љиљану у прољеће ’99. Сидран каже да му је изазвала доста нелагода и да је криво протумачена.

– Основа неспоразума и кривог тумачења, у чему сам ја као пјесник крив, јесте посљедњи стих, у коме се каже спокојан човјек, али људи занемарују рјечицу „као“! То значи да нисам, него личим на спокојног човјека. А овдје је важно рећи сљедеће: да они који су преживели пакао четворогодишње опсаде Сарајева немају мирне снове ни четири-пет година послије опсаде – објашњава Сидран.

Сидран каже да га је због пјесме вербално напао један од представника младомуслимана. Испало је да Авдо, како сви Сидрана у Сарајеву зову, ликује због бомбардовања.

– Волио бих да сам то своје осјећање исказао тако да спријечим криво разумијевање, јер не може се нико радовати туђој несрећи, међутим, ми се морамо питати о сличностима и разликама у бомбардовању Босне од ’92. до ’95. и Сарајева као града и онога што је НАТО бомбардовање Србије – истиче Сидран.

Хаџихафизбеговић: Ако је до тога морало доћи, дошло је касно

У Сарајеву је данас готово неподјељено мишљење да се српска ’99. не може посматрати одвојено од сарајевске ’92.

Глумац Емир Хаџихафизбеговић одговара на питање како се осјећао у марту ’99. године:

– Нисам се добро осјећао, Београд је град у којем сам ја провео најсугестивније дане свог живота, Србија је мјесто и држава коју је необично волим и цијеним, било ми је тешко, јер коме може бити радосна вијест да гину невини људи. Међутим, контекст бомбардовања Београда и града гдје ви радите са мном интервју је потпуно различит – било би добро да се никад није десило ниједно гранатирање, ни Сарајева, ни Београда, ни Србије, али ако се већ, у некој хипотетичној варијанти, морало десити – десило се јако касно – каже Емир Хаџихафизбеговић.

Познати глумац и директор Kамерног театра у Сарајеву је и политички веома активан. Био је министар културе Кантона Сарајево, а прошле године, као кандидат СДА на изборима освојио је велики број гласова. Kаже да су бомбардовање Србије и гранатирање Сарајева повезани истим режимом.

– Ја сам против сваког бомбардовања у коме гину цивили, али бомбардирање војних циљева, фабрикâ оружја које су цјеливане, а од којег су гинула сарајевска дјеца, свакако сам за ту врсту бомбардовања – истиче Хаџихафизбеговић.

„Напокон бомбе на ‘балканског касапина'“

Марта ’99. сарајевски Дневни аваз доноси насловну страну: Напокон бомбе на „балканског касапина“. Аваз ће бити један од медија које је тада опоменуо високи представник у БиХ због хушкачког медијског покривања догађаја на Kосову. На то је Аваз одговорио да су израз „балкански касапин“ први употријебили амерички медији.

Тих дана Аваз Слободана Милошевића назива европским Садамом, пише да је борба против тог режима легитимнија од било које повеље Уједињених нација.

Зоран Ћирјаковић 1999. био је дописник Њузвика из Сарајева. Kаже да је било ликовања, али да то није било доминантно осјећање.

– Ја сам пријатно изненађен, тада сам становао у Џамијској улици, близу Алипашиног, чак сам наилазио на гомилу симпатија, питали су како ми је породица, било је и благог ликовања, било је тог босанског хумора, који мени није био близак, који је више био покварен, са елементима ликовања.

Насловница Слободне Босне била је „Силу којом је Слободан Милошевић десет година плашио читав свијет НАТО савез је понизио за само два сата ваздушних удара“.

– Ја мислим да се мој доживљај, и моје виђење тог 24. марта и те вечери кад је бомабардована Србија не разликује много од 400.000 логораша који су провели рат у Сарајеву, људи који су од априла 92. до „Дејтона“ ’95. живјели у окружењу, јер чињеница је да је то окружење производ те власти и тог режима – каже главни уредник Слободне Босне Сенад Авдић.

Додаје да бомбардовање сматра заслуженом казном, „не за народ, не за људе, него за режим који се без таквог једног удара споља не би никада ни промјенио“.

Слободна Босна преноси свједочења албанских избјеглица из Црне Горе и даје закључак: Без обзира на разарања у СРЈ, Милошевић је већ добио прву рунду рата са Западом. Преносе и текст да је протјеривање Албанаца са Косова „стари план Васе Чубриловића и Иве Андрића“. Преносе интервју са Хавијером Соланом. Али преносе и ријечи београдског муфтије Хамдије Јусуфспахића да су напади НАТО-а антимуслимански пројекат Запада. Лист преноси и ријечи предсједника Хелсиншког комитета за људска права Санџака Шефка Аломеровића – Србија је једина домовина Бошњацима из Санџака, како онда да се радујемо што се она руши.

„Лепа села лепо горе“

Најпозантија сарајевска насловница о бомбардовању била је она из листа Дани – „Лепа села лепо горе“. Уредник листа Сенад Пећанин пише:

– Морам да признам да не дјелим осјећај еуфорије који је захватио моје окружење. Не могу се радовати нечему што касни пуних осам година, током којих је Милошевићу било дозвољено да направи све оно што је учинио у Хрватској и Босни и Херцеговини.

– Господин Пећанин се некако све вријеме борио сам са собом и ту је изашла његова природа, али он није слика те редакције, гдје је било дивних и толерантних људи – каже Зоран Ћирјаковић.

– Ја сам предложио Њузвику текст на ту тему, шокиран садржајем коментара и насловнице, и главни уредник је одлучио да га објави као најпрестижнију колумну у недјељнику. То је и за моје уреднике у Њујорку било јако скандалозно и ружно -каже Ћирјаковић.

Пећанин ће касније због насловнице доћи у сукоб и са Франом Цетинићем, а по Цетинићевом свједочењу и са новинарима листа Време из Београда.

Сам Пећанин ће записати сљедеће:

– Паролу „Лепа села лепо горе“ нису измислили Дани, већ мирољубиви српски умјетници док су горила босанска села, она која је упалио њихов вожд Милошевић. Босанци су с болном тугом примали тај братски цинизам док су гориле њихове куће, а сад кад је цијели модерни свијет мало „припалио“ и у Милошевићевом дворишту, ми смо се само поиграли поетиком већ виђеном у четворогодишњем убијању Босне, вјерујући да се свака злоћа на концу врати своме изумитељу.

Бањалука: „Звијер је поново напољу“ 

Само 190 километара даље, у Бањалуци, све је било другачије. О НАТО-у, који је у рату бомбардовао дијелове Републике Српске, у Бањалуци нико није лијепо мислио. А четири године послије рата, у БиХ је било доста војника из земаља које су ’99. напале СРЈ.

– Они су били нека врста логистике у аргесији, такође, у том тренутку Војска Републике Српске има своју војску као самосталну организацију, због те двије ствари ја мислим да је БиХ била важна, ови људи из мировне мисије су покушавали да потпуно пацификују и ставе под контролу војску – каже новинар Бранислав Божић.

Тих дана у Бањалуци одржавају се протести са паролама „Звијер је поново напољу“, „НАТО фашисти“, „Не дамо вам Србију“. Глумац, редитељ и музичар Никола Пејаковић тада је живио на релацији Београд–Бањалука.

– Ми смо тад сви говорили истим језиком, сви смо били љути, у Бањалуци је горио енглески конзулат, који се никад више није вратио, сад су они љути на нас. Био је исти осјећај да раде нешто антицивилизацијско, што не би требало да раде – каже Никола Пејаковић.

– Бомбардовање је, како се мени чини, један догађај у посљедњем чину наше трагедије. Отимање Kосова, то је као операција на срцу, операција на срцу је кључна – описује Пејаковић.

Позиција Републике Српске

Март 1999. у политици Републике Српске био је буран. Три недјеље прије почетка бомбардовања, високи представник смијенио је предсједника Републике Српске Николу Поплашена. Премијер је тада био Милорад Додик, а влада коју је чинила коалиција Слога била је веома нестабилна.

– Имам осјећај да је усаглашен став тада владе и сада да се дозволе демонстрације у неколико градова, младих људи, да то буде неки испусни вентил, али у основи осим активности појединаца, Република Српска је остала камерно мирна – каже новинар из Бањалуке Бранислав Божић. “

– Мада, сада неки министри из владе тога доба тврде да су мимо јавности, пружали помоћ Србији – истиче Божић.

Никола Пејаковић каже да је српски народ бомбардовањем показао да није спреман да буде дио „ове цивилизације која баш и није добра према земљи и планети“.

– Тај панк положај Србије је опет добар, свака се слобода мора платити, ако ви можете да кажете Америма – не, то се плаћа. Све се плаћа – сматра Пејаковић.

Изетбеговић: Све осим побједе НАТО-а било би опасно

Једна од добрих метафора односа три народа у БиХ према бомбардовању СРЈ било је истраживање Аваза: Да ли подржавате нападе НАТО-а? Према том истраживању Бошњаци и Хрвати га подржавају, Срби су против. У Бихаћу ниједан од анкетираних није против, у Бањалуци ниједан анкетирани није за. Тако се у причи о НАТО-у и Србији, Босна вратила на причу о себи.

– Ја са Сарајевом немам никакве везе, генерално, ми живимо потпуно паралелне животе, зна се шта они мисле, шта ми мислимо, то је тако. Говорим о идеологијама, људи су увијек исти, наравно, али те идеологије, то наше Начертаније и њихово, ако смијем да кажем, потпуно је различито – каже Пејаковић.

Kад је реч о бошњачким политичарима и бомбардовању 1999. године, није било великих разлика. Алија Изетбеговић у априлу каже:

– Акција НАТО-а не смије се завршити нерјешено, све осим побједе НАТО-а било би опасно, не само за Kосово и избјеглице већ и за БиХ, Балкан, па и шире.

Већ послије неколико дана бомбардовања, у Црну Гору, Македонију, Босну почињу да долазе албанске избјеглице са Kосова. Сарајевска штампа пише о масовним масакрима над Албанцима, а јавност судбину Албанаца ’99. повезује са судбином Бошњака у вријеме рата.

– Ми не можемо прихватити да се ствари гледају изоловано, нико, кад говори о бомбардовању, не казује шта му је претходило, шта му је био циљ, преговоре гдје се Милошевић као човјек ненормалне психологије инати са цијелим свијетом, не желећи да повуче војне и полицијске снаге са територије Kосова, на којој је већ обављен егзодус стотина хиљада домицилног становништва – каже Абдулах Сидран.

Посљедице 1999. 

За вријеме рата у Сарајеву 1992. снимљен је спот „Писмо пријатељу“. Пјесма говори о рату, у споту су многи представници сарајевске елите, пјева је Kемал Монтено, поред њега сједи Абдулах Сидран. Пјесма се завршава ријечима – Никоме се не поновило.

– Али ја не могу за вас заузети неку савјетодавну позицију, ви сте своји, али је потребно адресирати кривицу тамо гдје она спада, а она спаде у болесни ум једног човека – каже Абдулах Сидран.

– Неће се никад промјенити историјска истина, а то је да су сва бомбардовања била селективна и да су најављивана – каже Сидран.

Бранислав Божић каже да је Слободан Милошевић био само метафора, и да је намјера била да се сломи дух српског народа „са ове стране Дрине“.

– Да и они кажу – нека, и требало је да их бомбардују, та идеја је била нереална, али је била идеја – каже Божић.

Зоран Ћирјаковић сматра да је за бошњачке националисте бомбардовање било једно велико охрабрење, „да ако Србија или неки српски политичар пређе неке границе које поставља Запад, да ће се лакше реаговати“.

– Ја мислим да се српска политика није опаметила и да је српска политика крива за ту агресију, агресије долазе из цимања озбиљних мангупа, држава и сила за нос, то цимање не престаје – сматра Емир Хаџихафизбеговић.

Никола Пејаковић вјерује да треба да опростимо сви свима.

– Намјерно помињем тај интервју, гдје сам рекао да им се треба мајке… кад се буде могло. Али, опет, то је тук на утук, чак и да можемо, нећемо ми њих бомбардовати, зашто бисмо ми били као они? И на крају, кад би се ми вратили Христовом науку, било би нам боље, треба опростити, у реду, заиграли сте се, урадили су страшне злочине, а страшне злочине су направили, ми можемо само да опростимо – каже Пејаковић.

Четири године након најкрвавијег рата на простору Балкана, Босна као да је била транзитна зона за посљедње ратне трзаје. У јуну ’99. године руски војници из Босне одлазе на Kосово и заузимају аеродром „Слатина“ у Приштини. Тако је Босна, сплетом историјских околности или игром судбине, утицала на драматичне догађаје 1999. године, коју Сарајево и Бањалука никад неће гледати исто. И то је можда једна од слика Босне данас.

Тагови: Абдулах Сидран, НАТО