РТ: Улога САД у крвавом распаду Југославије често је заборављени пролог америчке империје

Улога Вашингтона у крвавом распаду СФР Југославије деведесетих година је често заборављени пролог у савременој историји америчке империје. Иако је председник Доналд Трамп обећао да ће вратити америчку републику, његова администрација се брзо враћа у империјалну форму.

Петог августа је обележена 22. годишњица хрватске офанзиве (операција Олуја) која је збрисала дуговековну српску заједницу која је живела на територији познатој као Српска Крајина. Срби западне Славоније су протерани или убијени те 1995. године.

Две такве операције су предузете са тихим одобрењем Вашингтона, након што су хрватске снаге биле наоружане и обучене од стране САД и то директним кршењем ембарга Уједињених нација на увоз оружја.

У ствари, амерички дипломата Ричард Холбрук се присетио у својим мемоарима (Да се ​​заврши рат, први пут објављени 1998. године) како су он и његове колеге координисале хрватске нападе док су службеници и Пентагон званично говорили против њих. Холбрук је такође представио учешће САД-а у рату Хрватској и Босни – што је резултирало Дејтонском мировним споразумом из 1995. године – као тријумфално поновно успостављање америчке моћи у Европи после завршетка Хладног рата, а што је довело да неки поново размишљају о потреби доминације САД.

Иако је било да ће се Холбрук опростити од самосталне службе 1998. године, само годину дана касније НАТО је започео свој „Drang nach Osten“ (продор на исток), примајући прве чланове источне Европе чак и када је покренуо агресивни рат против остатака Југославије. Последњи за сада део бивше федерације који се придружио алијанси је Црна Гора.

У циљу довођења свих „рушевина“ Југославије у савез, 2003. године Вашингтон је спонзорисао тзв. Јадранску повељу, неку врсту „Јуниор НАТО“ клуба под вођством Хрватске и Албаније.

Иако су обе ушле у НАТО 2009. године, сврха организације још није завршена, рекао је амерички потпредседник Мајк Пенс на састанку лидера у Подгорици 2. августа.

„Већ 15 година Сједињене Државе помажу вашим земљама како да идете путем мира у кући, јединству Европе и помаже савезницима у заједничкој одбрани“, рекао је Пенс.

„Искористите ову прилику, кроз своје акције, да се приближите једни другима и Западу – довршите недовршени посао Западног Балкана и довршите путовање које смо започели заједно пре много година“, рекао је Пенс.

И сам Холбрук је могао да саопшти Пенсовове речи у Подгорици да није 2010. године умро. Такође, могао је то и бивши државни секретар Џон Кери или Хилари Клинтон. Наравно, Пенс је упутио неколико референци на реторику кампање председника Трампа, те их је поставио као сталну посвећеност НАТО-а, а не преиспитивању америчког покушаја владања светом војном снагом, а како је гласио Трампов главни говор о спољној политици у 2016. години.

У Пенсовом ораторијуму било је неколико циничних несугласица. На пример, он је похвалио допринос балканских земаља у борби против ИСИС-а и „радикалног исламског тероризма“ иако су многи фанатични борци ИСИС-а муслимани из Босне и Херцеговине, окупиране српске покрајине Косово, па и Албаније – сви режими под контролом САД. Заправо, у 2007. години, водећи амерички конгресмен (Том Лантос, демократа из Калифорније) заговарао је проглашење независности Косова рекавши да ће послати поруку „џихадистима свих боја и раса“ да САД нису анти-муслиманске.

„Сједињене Америчке Државе одбацују сваки покушај употребе силе, претњи или застрашивања у овом региону и шире“, рекао је Пенс.

„Западни Балкан има право да одлучи о својој будућности и то је ваше право“, додао је он.

Ове речи су упућене након што су САД провеле 25 година бомбардујући и окупирајући делове региона, рушећи владе које им се не свиђају „обојеним револуцијама“, док се њихови амбасадори понашају као колонијални гувернери, а не дипломате.

Пенс је такође похвалио „слободне и поштене националне изборе“ у земљама „Западног Балкана“, „уз учешће свих политичких партија, као резултат који одражава вољу народа“.

Ипак, у Албанији опозиција је морала да бојкотује изборе које су назвали непоштеним, а у Македонији је амбасадор САД снажно подржавао мањинску коалицију која укључује блок албанских странака дижући обрве некима у америчком Сенату.

Иако је НАТО тај који је окупирао Косово 1999. године и Вашингтон који је водио напоре да се Косово прогласи независном државом 2008. године, Пенс је оптужио Русију да „жели да мења међународне границе силом“ и да ради на „дестабилизацији региона, поткопавајући вашу демократију и раздвајајући вас једне од других од остатка Европе“.

Кажите поново? Да ли је то била Русија која је прогласила распад Југославије 1991. године или Бадинтерова комисија Европске заједнице? Да ли је то била Москва која је избацила Југославију из УН-а, иако је била оснивач, те је инсистирала да Србија и Црна Гора поново не буду чланице или Вашингтон? Да ли је то била Русија која је тврдила да су границе комунистичких југословенских република биле срамотне (изузев кад је у питању Србија) или САД и НАТО?

У превладавању ове лажне историје „руске агресије“, Пенс звучи баш као и империјално-љубазни вашингтонски естаблишмент. Поставља се питање који је био циљ овог говора, увек послушним клијентским режимима „Западног Балкана“ којима се обратио, или је говор био за мочвару у Вашингтону у којој траже одговарајућу замену за председника којег мрзе?

Али чекајте, има још. У једном тренутку Пенс је цитирао речи познате пословице – „На муци се познају јунаци“. То сугерише да је ко год написао његов говор, макар покушао да размотри историју земље.

Међутим, реч je о пословици која се тиче идентитета Срба у Црној Гори и борбе против Отоманског царства почетком 1700-тих година. Садашњи режим у Црној Гори напорно ради на одвојању и отвореном антисрпском националном идентитету државе, док је Турска у сваком случају главни савезник Сједињених Држава у НАТО-у.

Најзад, али не и најмање важно, сама фраза „Западни Балкан“ је покушај да се избрише историја, култура, традиција и разноликост региона, а коју је Пенс бескрајно пута поменуо у свом обраћању. То је географски појам без икаквог значења, празан шаблон, за САД и НАТО да би пројектовали своје фантазије, док је стварно име за регион – Југославија – чини се протерано у меморијску рупицу, да би њена сенка пореметила сан оних који су од ње учинили пустињу и то назвали миром.