Рељић: Висока кинеска школа за одбрану српских вредности

Пише: Слободан РЕЉИЋ

НА СЦЕНЕ из цртаних филмова – кад се миш испрси и прети мачки, кад јој он дође – личио је пут немачког канцелара Олафа Шолца прошле недеље у Пекинг.

Опасни Олаф је пред пут објавио ауторски текст (то је данас знак да си „одлучио“ да мислиш, па макар и одлучно глупо) у коме је „оштро“, као што приличи канцелару који је наследник Бизмарка, сасуо Кинезима у лице: „Немачка и Кина ће сарађивати, али…“

То је оно страшно „али“ због кога Си Ђинпинг није могао да заспи, кад су му јавили за немачку поруку o стању ствари. Заценуо се од смеха.

„Али“ Шолц, дакле, неће „занемарити ни контраверзе“.

Наравно, контраверза над контраверзама је – Русија. Да Кинези, кад им Шолц каже, схвате и – затегну омчу Русима око врата. Иако су западни медији јављали како се у Пекингу говори и понавља „да њихово пријатељство са Русијом ‘нема граница’“. Иако је, управо завршени XX конгрес КП Кине био догађај којим је таква политика према савременом свету потврђена.

У Шолцовом „ауторском тексту“, који је пре свега писан за узнемирене Немце, све је изведено до јасности која нема везе са стварношћу.

Дакле, „руска агресија на Украјину брутално угрожава међународни мир и безбедност. Руски председник Владимир Путин не оклева ни да прети нуклеарним оружјем, што би био прелазак преко црвене линије коју је човечанство исцртало. Почетком ове године, Кина је у заједничкој изјави са другим сталним чланицама СБ УН јасно истакла да се противи тој идеји, чак и претњама да би нуклеарно оружје могло да буде употребљено. Као стални члан тог тела, Кина има посебну одговорност. Јасне речи које су из Пекинга упућене Москви су важне да би се осигурало поштовање Повеље УН.“

Шолц који, до половине фебрура ове године, није знао – док му Путин у Кремљу а на очиглед света – није рекао да је у Европи било рата од 1945, сад је опет извикао да „ти принципи укључују поштовање суверенитета и територијалног интегритета свих држава и да ниједна земља није ‘двориште’ друге, уз напомену“, сад ће читалац да види да је Шолц овај пут ставио прст на чело – дакле, „уз напомену да то важи за Европу у погледу Украјине“, а онда је опет пустио руку – и „за Азију, Африку и Латинску Америку.“

У погледу Србије и Срба и даље не важи.

Шолц брзо учи, али још брже „заборавља“. И као типични владар некадашње колонијалне силе (иако је Немачка ту била другоразредни играч по освајању, иако не по бруталном понашању) заборавља да је западно уређивање света „у мирном периоду“, које је предводила Америка а саслуживао НАТО, однело бар 20 милиона живота, углавном на тим континентима.

После те велике лекције која ће у Азији, Африци и Јужној Америци бити слушана, ако до неког дође, као покварена плоча – бескомпромисни Олаф Шолц се није се упуштао у „тајванске принципе“ које поставља Америка, а на које су Кинези алергични. Јер, премијер је такве суверене земље да се не сме упупштати у све суверенитете. Зна он да ће му амерички амбасадор извући уши, ако би се машио мантре принципа „Једна Кина“. Али, Кинези су разумни људи. Неће човеку стајати на муку. Нек’ прича шта сме.

Па је на састанку са Си Ђинпингом Шолц „затражио“ од Пекинга да искористи свој „утицај“ на Москву „да се повуче из Украјине и заустави нападе под којима свакодневно пати цивилно становништво“. Си се насмешио.

Кинези се увек смеше.

Од свих страшних „контроверзи“ којима је претио, Кинези су климнули главом за – употребу нуклеарног оружја. Да, стварно не би ваљало да се то користи. Али, има ли већег успеха! Нема. Само што то није ни било спорно. Не би било спорно ни у Кремљу! Међутим, Немци су морали да прогутају још једну велику жабу:

„Зато што смо кинеска влада, председник и ја, могли да изјавимо да се у овом рату не сме користити нуклеарно оружје, само то је цело путовање учинило вредним”, рекао је Шолц на скупу његове Социјалдемократске партије. И, ваљда је уследио френетичан аплауз.

Свака глупост мора да се одмах маскира, објашњавају мајстори манипулисања јавног мњења својим клијентима.

Тема, нуклеарно оружје у Украјини – настала је, ако се сећате, кад је Њујорк тајмс бавећи се Владимиром Путином (пошто се није разболео како су они навијали тих недеља) дошли до мисли да је он православац и да – као такав неће бити бескрупулозан као они, те да је искључено да ће се упуштати у тако мрачне ствари. Путин је одговорио, да је тачно, и да они гледају да чине што мање сурових ствари, али ако буду нападнути… Нека њихов непријатељ зна да ће се бранити свим средствима. И то није блеф, рекао је.

Шолц се ничега не сећа. Али Си Ђинпинг је, како је пренела државна кинеска телевизија, нагласио да у „временима промена“ Немачка и Кина, две велике земље које имају утицај, треба више да сарађују због светског мира.

Шолц није био смешан само Кинезима. Ноа Баркин, експерт за немачко-кинеске односе у америчкој истраживачкој фирми Родијум групп, објасни да је „одлука да Шолц путује с привредном делегацијом је проблематична“. „Кад су ‘тешке теме’ на столу – попут Русије и Украјине, Тајвана, ујгурске мањине и људских права – не могу у суседној соби директори компанија разговарати о улагањима и сарадњи“, подсети Баркин у Гардијану.

Али, то није крај Шолцовог „цртаћа“.

Кинеске компаније су на корак да купе „значајан удео луке Хамбург“. Да, да. Онај Хамбург. Понос Немачке. И јесу Немци – кад су се пре неког времена Кинези појавили са идејом да купе акције Мерцедеса – скочили. Одлучно: не! То је део немачког идентитета. Откуд то? Зар нису баш Немци инсистирали на „слободном протоку људи, капитала и идеја“. Свега што њих занима да купе, по повољним ценама.

Кинези? Неће моћи.

Сад се опет Шолцова влада заљуљала. „Не мање од шест владиних министара је бурно реаговало. Споразум би, како су тврдили, дао Кини значајан утицај на виталну немачку инфраструктуру.“ Немачким министрима, наравно, „виталну немачку инфраструктуру“, не угрожавају десетине хиљада америчких војника у базама широм земље.

Међутим, дошло доба да се Кинезима мора дозвољавати да купују. Паре не знају за националност, још је једна од досетки мислилаца из „међународне заједнице“ (како је себе волео да зове Запад) док су они куповали и пљачкали. И, Шолц се при продаји луке Хамбург дао на обећања да је «ограничио величину и утицај кинеског удела, смањивши га на 24,9 одсто“. Шолц, бивши градоначелник Хамбурга није могао да се појави у Пекингу без „поклона за Сија“.

Није прошло ни недељу дана а да Кинези, на отврању Међународне трговинске изложбе увозне робе и услуга у Шангају, нису „дозволили видео-обраћање председника Европског савета Шарла Мишела, јер је садржало критику специјалне операције руске војске у Украјини и позив да се смањи трговинска зависност од Кине“.

Ето, знало се да увек морате да пазите шта ћете да говорите кад долазите у Брисел, Вашингтон, Берлин, али се подразумевало да кад они долазе негде – сматрају нормалношћу да „држе лекције“ домаћину. И, дошло доба да се равноправност проба: ми нећемо да вас учимо шта треба да радите, али одбијамо да слушамо ваше паметне савете које нисмо тражили.

Ако се сетите бизарног лица које је под тим именом недавно долазило у Београд, разумећете да се Кинезима нема шта приговорити. Напротив!

Хвала им за чин који би требало да послужи као основа за правило – за нови светски поредак који настаје.

Лица као Шарл Мишел, расту у европским политичким пољима као коров. И шире се без „стида и срама“. Инсистирајући да се њихове бедастоће узимају као наредбе.

Дакле, ако вам се чинило да прича о посети миша Олафа кинеској мачки [која од Денга Сјаопинга (1978-1992) учи и научила је лекцију: „Није важно да ли је мачка црна или бела, важно је да лови мишеве.“]) нема везе с нама – знајте да греште. Јер има. И те како.

То што „обојена револуција“ у заметку није успела да поништи резултате избора у Републици Српској – има везе с тим што „међународна заједница“ личи на хајдучку дружину која не стиже где је пре стизала. И што је у свету све више оних којима је њихова претња, што би рекла деца, смарање.

Десетина специјалних изасланика из НАТО држава на Западном Балкану нема наредника који зна како се „то“ ради. Одавно је најважније у моћи Запада оно што ми мислимо и причамо да они – све знају, све контролишу, нико им ништа не може, итд. Па су као такви, пред нама свемогући, нама послали и Кристијана Шмита, западно надбиће да се уподоби у улози Високог представника „међународне заједнице“.

И Шмит,адвокат са искуством парламентарног државног секретара у немачком Савезном министарству одбране (2005- 2013) и парламентарни државни секретар у немачком Савезном министарству за економску сарадњу и развој (2013-2014), развија БиХ до њеног коначног пада. Човек који зна шта је закон заседне противно основним правилима увођења у функцију и – ради.

Кад смо већ почели с причом како Немачка „држи лекције“ Кинезима, подсетимо се да је и Шмит на – тим теразијама. Кина не признаје његово устоличење без сагласности Савета безбедности УН, која је обавезан, најобавезнији део устоличења.

Добро, поред улога као што су куповање трећине удела једне четвртине луке Хамбург од стране кинеског државног бродарског редузећа и кинеског удомљавање 12 немачких гиганата као што су Фолскваген, Дојче банка, Сименс, БАСФ – мали полигони у којима Немачка подиже свој его, као што је БиХ, нису на столу. Што не значи да неће бити.

Немачки улог је велики. Остати у првој лиги или се преселити у нижи ранг такмичења на светском тржишту.

Кинески улог је – време. Постати најмоћнија економија сутра ујутро или сутра у подне.

„Не плашите се што идете споро, плашите се да се не зауставите.“ (кинеска пословица)

Имали су и Немци сличних пословица: Langsam, aber sicher! (Полако, али сигурно!) Међутим, они су од Американаца научили да је традиција глупост коју треба бацити на сметлиште историје. А то се плаћа.

У мери у којој смањимо своје самопоништавање на „европском путу“ имаћемо снаге да разумевамо где се успостављају – принципи будућег света. Кад би то схватили било би нам много лакше. Јер, ми немамо где да журимо.

На Западу ће нам разбити главу. Ако буде требало и два пута. И више пута. Једном Американци, једном Немци и – једном заувек Велики ресет Клауса Шваба.

Ово се не односи само на Србе у БиХ. Нити на Србе на Западном Балкану (који је, иначе, на истоку полуострва). Већ на све народа на Западном Балкану.

Парадоксално, с обзиром шта нас учи западни (пост)демократски систем – одговорност је овде, пре свега на народу. Све што пустите данас удариће вас сутра.

А они које пустите – они који себе производе у класу која се зове „елита“ и с којима западни управљачи бришу под (а надокнађују их нашим парама) – они не планирају да буду с народом. Они немају свој народ. Њима је домовина тамо где им је добро.

Они имају своје „кућице слободице“ по Швајцарској или у индијским државама на рубу европског континета, њихова деца тамо уче школе и тамо се вежбају пословању с парама које су скинуте с народне коже, они неће СМС скупљати неки ситниш да се лече по најскупљим клиникама…

То је ексклузива народне деце.

Народи способни да наступају у будућности то схватају на време, а они други нестају у муљу историје. Све то кошта. Али, залог је опстанак.

Пошто смо своје школе догурали дотле да смо побацали оне мале књижице са насловом „Народне пословице“ (кога то занима у XXI веку!) учимо од оних који знају да је врло важно да се то (са)чува.

„Ако си се спотакао и пао, то не значи да идеш погрешним путем.“ Пословица, кинеска наравно.

Не би ваљало да сад помислимо како је пропаст идеје да постанемо Европљани (унијатски), назнака да би требало да учимо кинески – да бисмо постали Кинези. Кинези немају потребу да нам намећу да будемо другоразредни Кинези, као што нам из Париза и Берлина нуде да будемо – доњи спрат ЕУ.

Биће сасвим довољно, и најбоље што може да нам се деси, да кинеско гурање западњачког у други план искористимо за сопствено ослобађање. Од европских доброчинстава. Да се изборимо да можемо да – и са Запада и са Истока – изаберемо оно што мислимо да нам треба. То није лак посао, али је смисленији него „добровољно ропство“ које нам нуди Запад.

За то ваља прихватати да то све траје. И да подразумева жртву. И да шопинг-мол није црква.