Рељић: Мени не би било чудно кад би Бошњаци одбијали да уведу санкције Турској

СТАЛНИ колумниста портала Све о Српској Слободан Рељић дао је интервју сарајевском дневном листу «Ослобођење».

Преносимо га у целости.

* Сукоб у Украјини доводи до неминовног сврставања на једну или другу страну. Шта за Србију и БиХ значи евентуално приклањање Русији, а шта приклањање Украјини?

– Украјина није страна за приклањање, она је полигон рата Русије и НАТО-а, односно Америке. Плус, даје живу силу за топовско месо. Ово и буквално. Јер, у Пентагону се већ изучава руска “невиђена масовност артиљеријске ватре”. ‘Током читаве операције Пустињска олуја, испалили смо 60.000 артиљеријских граната. Руси испаљују 50.000 гранта дневно у Украјини’, објављује један амерички експерт. Ту пешадија не може да дигне главу. Ернст Јингер је говорио да је Први светски рат био доминација технике над људским фактором. Ова доминација технике је досад незамислива.

Кад говоримо о снакцијама Русији, то се чека, мислим да ће тај притисак на нас да слаби. Западу се се гомилају проблеми. И каква је веза Саудијске Арабије, Израела, Турске иИрана? Све те земље би могле да сутра зарате између себе. Једино их веже што неће да уводу санкције Русији. Грађани држава које су увеле санкције само су 14 одсто светске пополације. Једна седмина!

* Да ли је неутралност по „украјинском питању“ уопште могућа за Србију и БиХ?

– Говорите о државама а ради се о Србима, српској држави и српском делу БиХ. Девет од десет грађана Србије одбија увођење санкција. Истоветно је у Српској. Друге националности у БиХ ће подносити и добре и лоше стране тога. Као што видите, Европљани који су увели санкције углавном говоре о лошим последицама по њих.

Однос Срба је ту рационалан. Једино смо ми имали санкције и не бисмо смели да то подржавамо – никад и ни према коме. Санкције су део ратних операција. А друго, Еди Рама је у праву: Морате да схватите да је Србија у битно другачијем положају, због своје историје, због посебних веза са Русијом. Мени никад не би било чудно кад би Бошњаци одбијали да уведу санкције Турској. А немојте мислити да је то сад немогуће.

* Сукоб у Украјини враћа старо питање: да ли је објективно извјештавање у таквим приликама могуће или је све пропаганда?

– Опште је место да је у рату прва жртва истина. Али ово данас надилази досад познате улоге медија у рату. Данашњи ратови су хибридни. Све је у ратним операцијама, а медији су прва линија борбе. Руси нису дозволили приступ ратиштима америчкој медијској артиљерији – Си-Ен-Ен, Њујорк тајмс, Тајм, итд. То знатно отежава пропагандне операције Украјине. Главни извор информација је Володимир Зеленски. То је занимљиво политичарима, али неуверљиво у јавностима.

* Лавров није дошао у Србију. Формални разлог за недолазак је забрана прелета три земље. Да ли је то и суштински разлог?

– Забрана прелета које су објавили наши суседи, није разлог ни за шта. Они не одлучују ни о чему у овако великим играма. То је била демонстрација моћи Запада. Не знам колико успешна. Лавров је сутрадан одлетео код Мевлута Чавушоглуа.

* Са друге стране, српски члан Предсједништва БиХ, Милорад Додик, се састао и са Лавровим и са Путином. Да ли је то добра политичка одлука или само још један предизборни трик Милорада Додика који је давно рекао да политичар који хоће да Срби гласају за њега мора бити „добар са Србијом, црквом и Русијом“?

– Политичари увек мисле на изборе, али ови Додикови гестови превазилазе предизборне трикове. То су јаки потези који носе и ризике и значајне поене. Додик је био на Економском форуму у Санкт Петербургу који се одржавао под слоганом “Нове могућности у новом свијету” и у друштву државника из 70 земаља. Неком у Сарајеву то може изгледати неважно, али нови светски поредак управо настаје. Ужурбано се ради и у Давосу и у Петрограду, и у Шангају. Пакс Американа се растаче. Белрускони је пре неки дан упозорио да Запад заиста изолује Русију, али свет изолује Запад. Украјинска криза ће много више утицати на данашњи свет него што је Запад спреман да прихвати. Али, процес је незаустављив. Мислим да је за сваког добро да то има на уму и да се не стављају, што би рекли Американци, сва јаја у једну корпу.

* Какав је однос Србије и БиХ? И у којем правцу би тај однос требало да иде, а у којем ће ићи?

– Ми имамо своје размирице и није изгледно да ће се оне скоро решити. Посебно не уз помоћ споља. Али, добро би било да разумемо да у свету расту проблеми који нас угрожавају пре свега као људска бића, а онда и као народе. Сваки пут ми буде драго кад чујем хрватског заступника у Европском парламенту Мислава Колакушића с чијим разумним наступима може да се сложи највећи део људи који разуме језик којим он говори. Ваљало би да се ми као Срби, као Бошњаци, као Хрвати уједињујемо пред Великим ресетом или претњом обавезне вакцинације, мајмунским богињама. Свако од нас има веће шансе да одбрани себе ако и ови други около прате здрав разум. Таквих случајева има све више.

* Како оцјењујете однос Александра Вучића и Милорада Додика неколико мјесеци прије избора у БиХ?

– У оваквим системима и у оваквим временима први човек Србије и лидер Републике Српске су упућени један на другог. Стање народног расположења их присиљава на то, ма како они лично калкулисали. И тај однос није нужно хијерархичан. Идеја да Вучић може да ради Додику што год хоће је потпуно погрешна. У Србији постоји национални консензус: нема признања Косова као државе, нема погодби око подривања дејтонског статуса РС и недопустиво је увести санкције Русији. Може Вучић о Додиковом сусрету с Путином имати противно мишљење, али не може терати Додика да се не сусреће с Русима. Таквих разлика ће стално бити и можда све више. Али, упућеност једног на другог ће остати и јачати. И та упућеност остаје ко год да буде на тим положајима.

* Да ли опозиција у РС чека исто што и опозиција у Србији: да неко други уради њихов посао?

– У Србији нема суштинске опозиције. То би значило да је нека политичка групација недвосмислено одустала од бесмисленог таворењу на “европском путу”. Већ четврт века чекамо “воз што доћи неће”. Уосталом, обећавајући реалан однос према ЕУ Вучић је дошао на власт. Чим је добио народну подршку адоптирао је две трећине разних “демократа” и омрзнутих Г-17 “издајника” и ухватио се “европског пута”. Они то обећају Западу. И онда је политика играња на жици – између народне воље и испуњавања обећања западним емисарима и амбасадорима.

Овде се ради о томе да би опозиција морала опонирати систему који је Запад имплементирао (тај глагол су они користили) да би остваривао своје интересе. Колoнијалне, неоколонијалне. Какве год. Пошто је ово преломно време, таква опозиција настаје и појавиће се. Што пре, то боље.