Реакције на Свесрпски сабор не престају: Како је „забава за широке масе“ узнемирила регион

„Забава за широке масе и јефтин национализам без суштине и поенте“ – то је за прозападне медије у Србији недавно одржани Свесрпски сабор, који им упркос томе што, како кажу, нема ни „суштину ни поенту“, толико смета да прича о њему ни неколико дана касније никако не јењава.

Хиљаде и хиљаде словних знакова потрошено је да се скуп Срба из региона представи као безначајан, иако је очигледно довољно значајан да се, на пример, „Новој“ и три дана касније, нађе у рубрици „У фокусу“.

„Сад кад је остало само формално признати независност Косова, потребно је хитно скренути пажњу грађана са овог пораза, и наћи им нову наду. А то је већ месецима република Српска“, пише „Нова“ која оцењује да уместо „Догодине у Призрену“, власти нуде „догодине у Бањалуци“.

Научна сарадница у Фондацији за заштиту демократије у Вашингтону Ивана Страднер, има другачије виђење: Сабор, како рече у разговору за „Данас“, за њу показује да је „Србија 2024. године оно што је Русија била пре деценију“. Додик се, како примећује, недавно вратио из Москве, „где се видео са Путином одакле и црпи подршку“.

Русе у причу о свесрпском јединству, уз Страднерову, уводи и Ранко Пивљанин, у ауторском тексту за „Нову“.

„Била је то режирана демонстрација бриге за српство, пријемчива оку и уху њихових гласача (заједничких, судећи по овим скорашњим изборима) и још једна промоција Александра Вучића као ‘председника свих Срба’ и Милета Додика као његовог прекодринског пандана који је једини у стању да тамошње Србе сачува од бошњачког унитаризма, замки ‘колективног Запада’ и осталих ‘шмитова’. И приде да , с времена на време, може скокнути код Великог Тате у Москву, где Вучић или не сме или више није баш радо виђен“, оцењује он, наводећи да је Сабор „нека врста одговора на Резолуцију о Сребреници“.
Кад се Срби сложе

Сабор на коме је, како је то рекао председник Србије Александар Вучић, склопљен договор о српском јединству које ће трајати довека, узнемирио је бројне духове, јер, изгледа, напокон се остварило оно „дај Боже да се Срби сложе“.

Приче о српским хегемонистичким намерама, али и замешатељству „злих Руса“ у грађење нове српске империје чији су темељи ударени на Свесрпском сабору, стигли су и до региона. Где су, непотребно је рећи, реакције поприлично бурне с обзиром на то да је реч о „безначајној фешти“.

„Анализе“, одјеци и реаговања не стају, иако, по свему судећи нико од оних који коментаришу овај скуп не одмиче даље од: Косова, Велике Србије и Русије.

Заједнички именилац свих ових тумачења је – да Сабор није битан, али није ни добар. Њиме се, како веле, лансира великосрпска идеја, а Вучић устоличује као лидер те неке будуће Велике Србије. А с тим, кажу, и Руси имају везе.

Шта је била поента Сабора увелико покушавају да открију и у Црној Гори, а један од оних који износе своје „анализе“ је и писац Андреј Николаидис, колумниста црногорског портала „ЦДМ“, који је својевремено био и саветник председника скупштине Црне Горе Ранка Кривокапића. И својим писанијем нам можда даје савршену слику односа некадашње Црне Горе према Србима.

„Такозвани Свесрпски сабор није био демонстрација моћи, већ спектакуларни фестивал слабости. Није то био орао, већ паун. Организован је, не да се посао заврши, већ управо зато што посао није и неће бити завршен. Косово није Србија. Република Српска није и никада неће бити држава. Босну нећеш делити. Црна Гора, ма шта Андрија Мандић рекао о томе, неће се придружити групи ‘српских држава’, између осталог и зато што нема множине – постоји само једна српска држава“, уверава Николаидис.

Но, да није Николаидис једини заостали „милоид“ у Црној Гори, показује и случај бизнисмена Александра Дамјановића коме је код Сабора највише засметало то што се на њему појавила црногорска народна ношња.

„Ако су већ хтели ношњу стране земље, онда је народна ношња Републике Турске била најпопуларнија, јер је Србија дуго била у ропству ове земље, па би коришћење ношње Турске било једини исправан потез“, поручује Дамјановић, преко портала „Актуелно“, где извесни Милутин Л. Церовић пише и како је Сабор „још безочније и пронационалистичкије штиво од процурелог меморандума САНУ“.

Најдаље је, међутим, коментаришући скуп, отишао улцињски писац Сами Фламури, упоређујући на Твитеру слоган „Један народ, један Сабор: Србија и Српска“ са мотом нацистичке Немачке: „једна нација, један рајх и један вођа“.

Попут Подгорице, нервозно је и Сарајево.

Члан Председништва БиХ из хрватског народа Жељко Комшић се поприлично уплашио од ове демонстрације српског јединства. Његов бошњачки колега из Председништва такође слично мисли.

„Посебно су агресивне одредбе које се односе на Косово, Босну и Херцеговину и Црну Гору. Свако потцењивање ове платформе је изузетно опасно“, оценио је он, додајући да су аутори декларације „спремни чекати и годинама, све док им неке нове геополитичке околности не омогуће да крену у насилну реализацију пројекта Велике Србије, још из доба Илије Гарашанина“, каже Комшић.

Бећировић уверава да је реч о „реинкарнацији великосрпског пројекта“.

„Ниједном председнику државе у модерној Европи не би пало на памет да организира ‘свефранцуски’, ‘свенемачки’, ‘свеиталијански’, ‘свепољски’, ‘свешпански’… сабор. Овај опасни пројекат србијанског председника директно је повезан с покушајима Русије да дестабилизује Југоисточну Европу и скрене пажњу с руске агресије на Украјину“, уверава он.