РАТНИ ИЗВЕШТАЧ ББЦ: Лондон зарад трговинских повластица пристао, на инсистирање Немачке, да се призна насилна сецесија Хрватске

Британски новинар и ратни извештач ББЦ из бивше Југославије Мартин Бел описао је улогу његове земље у распаду бивше Југославије, наводећи да је Лондон зарад трговинских повластица пристао, на инсистирање Немачке, да се призна насилна сецесија Хрватске.

Један од најискуснијих ратних извештача на свету и добар познавалац прилика на Балкану о томе је, између осталог, писао у својој књизи „Рат и смрт вести“. Бел је 32 године радио за „ББЦ“ и извештавао из 11 ратова, међу којима су они у бившој Југославији, Вијетнаму, Блиском истоку, Алжиру, Родезији, Салвадору, Никарагви и Ираку. Преносимо одломке из његове књиге „Рат и смрт вести“ о томе како је Велика Британија признала сецесију Хрватске:

– Лорд Kарингтон је био председник Хашке конференције задужен да пронађе мировна решења пошто се Југославија распадала. Невоље му је задавала кампања Немачке у корист Хрватске. Другог децембра 1991. године, он је написао европским министрима спољних послова: „Рано признање Хрватске би несумњиво значило слом конференције. Постоји реална опасност, а могуће и вероватноћа да би и Босна и Херцеговина такође затражила независност и признање што би било потпуно неприхватљиво за Србе у тој републици… То чак може бити варница која ће запалити Босну и Херцеговину“. Ово је управо оно што се десило.

У то време, дугогодишњи министар спољних послова Немачке Ханс-Дитрих Геншер је одговорио да напомене Лорда Kарингтона, „вероватно охрабрују оне снаге у Југосавији које су се до тада чврсто опирале закључцима мировног процеса“.

Немачка је притискала за признање Хрватске и због притисака које је имала у својој владајућој коалицији. Геншерова Слободно-демократска партија је тада била у коалицији са Хришћанско-демократском унијом тадашњег канцелара Хелмута Kола и тај посао признања су прижељкивали за себе. Геншер, који је раније као министар спољних послова одиграо важну улогу у реунификацији Немачке, сада је предводио кампању за признање Хрватске. Он се лично солидарисао са Хрватима, сагласио се са владом у Хрватској и молио у њиховој катедрали. Неке улице и тргови у Хрватској су по њему названи.

Судбоносни састанак Савета министара Европске заједнице одржан је у Бриселу 16. децембра 1991. У почетку су Немци на својој страни имали само Данце и Белгијанце, који су подржавали њихов став према Хрватској. Остали су се томе супротстављали. Међутим, након дугог састанка и радне вечере, аритметика се променила. У раним јутарњим сатима 17. децембра, „Дванаесторица“ се договорила да прихвати признање. Kако се десила промена?

Kасно те ноћи, Даглас Херд, тадашњи британски министар спољних послова, позвао је телефоном своју владу у Лондону. Тешко је одупрети се закључку да је то било у вези са министарским састанком који је одржан две недеље раније, када је Немачка била од изузетне помоћи Британији да добије изузећа из Мастрихтског уговора, који се тада преговорао. Европом је био од пресудне важности за британску политику. Тадашњи британски премијер Џон Мејџор је сматран заслужним за изузећа која је Британија добила Мастрихтским уговором и добио је генералне изборе који су убрзо уследили. Мајџор је ту победу назвао, „гејм, сет и меч“.

– Дебата је била врло, врло оштра, али је резултат бољи него што смо га очекивали“. Уговор у Мастрихту и признање Хрватске су, наравно, биле две одвојене и неповезане ствари – Геншер је о том састанку рекао. И Џон Мејџор и Даглас Херд су негирали постојање неке везе и трговине њима. То је било више као незаписана размена услуга између пријатеља, незаписана, али не и да се о њој није говорило.

– Оно што је истина је да када смо дошли до одлучујућег момента у Бриселу по питању Хрватске и Словеније, Немци су ми стварно рекли – рекао је Даглас Херд. Сетите се да смо се побринули за ваше проблеме прије 2-3 недеље у Мастрихту, тако да вас замолимо да имамо један морални и политички проблем – додаје он. Предвиђања Лорда Kарингтона су се остварила и рат једном када је почео постао је незаустављив. Након четири дана од избијања, рат је већ беснио на 17 различитих фронтова.”