РАКОВИЋ: Хрватска је „посљедња мочвара нацизма“ у Европи

Историчар Александар Раковић оцијенио је да Хрватска није само „Посљедња мочвара фашизма“ у Европи, како су је назвали аутори истоименог француско-њемачког филма, већ нешто много горе „посљедна мочвара нацизма“ и указао да је оно што се у Хрватској дешава Србима деценијама несвакидашњи ужас који треба да оголи и презентовати свијету.

Раковић је рекао Срни да усташка и нацистичка идеја у Хрватској има непрекинут континуитет од Другог свјетског рата и да је та идеја само накратко била „пресељена у дијаспору“, када су усташе изгубиле Други свјетски рат.

Према његовим ријечима, то што је актуелни предсједник Хрватске Колинда Грабар Китаровић у недавном „вербалном рату“ са сплитским свештеником Прцелом, који јавно глорификује НДХ, осудила ову злочиначку творевину, није ништа друго него продукт наметнутог мишљења.

„Да директор Центра `Симон Визентал` Ефраим Зуроф недавно није боравио у Хрватској Китаровићева не би осудила злочиначку творевину НДХ. Дакле, САД и ЕУ су Китаровићевој наметнули то мишљење, али министри хрватске Владе и даље глорификују усташтво. То што је свештеник осудио Китаровићеву – то је у великој мјери глас хрватске јавности“, сматра Раковић.

Према његовим ријечима, оно што се дешава у Хрватској страшно је и Римокатоличка црква у Хрватској мора да буде упозорена од Ватикана због свог сегрегационог понашања.

Он је указао да је Римокатоличка црква један од посебних колосијека хрватског друштва у ком живи усташка идеја.

„То је посебно страшно. То мора да изазове тугу у сваком достојанственом грађанину, не само наше земље већ региона и читавог свијета. Управо сада преко покушаја канонизације кадринала Алојзија Степинца видимо кулминацију тог односа“, навео је Раковић.

Он је рекао да „баштињење морбидне усташке идеологије“ и инсистирање на канонизацији Степинца крије намјеру да се путем њега спере заслужена љага са хрватских екстремиста током Другог свјетског рата, а да се касније оде и корак даље.

„Ја се плашим да је овде реч о првом кораку који води ка рехабилитацији и канонизацији усташког поглавника Анте Павелића у неким наредним деценијама“, сматра Раковић.

Он наглашава да је неспорно да је канонизација Степинца при Ватикану имала подршку јаког хрватског лобија, али и симпатизера код других земаља у врху Ватикана, али се сада чини да се то промијенило и да је тај хрватски екстремизам постао „кост у грлу чак и дијела ватиканске администрације и то оног важнијег дијела са папом Фрањом“.

„То је условило да је папа Фрањо рекао да неће потписати канонизацију док је жив“, рекао је Раковић.

Он је подсјетио да се папа Фрањо током недавног сусрета са руским патријархом Кирилом на Куби у заједничкој Декларацији обавезао да Католичка црква више неће користити недозвољена средства за превођење православаца у католике.

„Пошто је то већ потписао, то значи да треба тога да се држи и када је ријеч о Алојзију Степинцу и његовој канонизацији јер је управо Степинац подржавао најнелегитимнија могућа средства превођења Срба у римокатоличку веру. Папа само да се држи потписа на Куби“, рекао је Раковић.

Он је оцијенио да ће Српска православна црква морати да, због морбидног дјеловања, Римокатоличке цркве у Хрватској морати да са њом
заледи односе.

Тагови: Александар Раковић, Хрватска