РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: Свет је сасвим полудео

У свету никаква правила не важе. Откад су нас бомбардовали и на нама извршили свој дивљачки експеримент, прекршили међународно право и све што се могло прекршити, ови светски полицајци су тај обичај уводили и по сређеним, па чак и стабилним земљама, каже за Спутњик Рајко Петров Ного.

За збирку „Преко пепела“ недавно му је уручено признање „Марко Миљанов“ које додељује Удружење књижевника Црне Горе.

— Само кад помислим како је завршио Гадафи и како је, заправо, набијен на колац. И како су све редом и листом, ево до Сирије, у пепео сурвавали или што би Његош рекао „пржили земље и народе“… А пошто смо ионако раздробљени, уситњени после ових ратова које су такође они произвели а ми истински томе додали наше страсти, кад смо се након пада Берлинског зида нашли на том простору кроз који је шибао земљотрес — ту смо где јесмо. И што би се простачки рекло, „тесно нам га кроје“.

У награђеној књизи „Преко пепела“ опевали сте, како кажете, свој лични иконостас. Ко се све нашао на том иконостасу?

— Описивао сам оно што у мојој кући свакодневно и сваконоћно гледам. Одједном су те иконе и слике почеле да ми говоре „опеваваш све, а не опеваваш нас у које гледаш“. Између уводне песме „Сат ти је стао“ и изводне „Пођимо кући“, ту је Свети Сава, недремано око, анђео мучања, Богородица са Христом, наш светац чудотворац Василије Острошки… У том мом личном иконостасу је и онај чије је име и презиме, како би рекао Црњански, направљено од једног начела и једног архангела — Гаврило Принцип.

За вас је Принцип „наш преки путовођа из охолог заборава до потиснуте прошлости“. Део Србије и данас полемише са њим и не дели Ваше мишљење.

— О, да је само део. И да је само део Србије. Поуздан знак да је нешто тако изразито живо је да се и после сто година тако интензивно спори. Чак ми је Михиз у једном не баш пријатном разговору рекао да се могао избећи Принципов пуцањ. Да се могао избећи — избегао би се. Али, тај пуцањ је дошао равно са Косова, из Косовскога боја, из Видовдана. И због тога је тај пуцањ морао бити непогрешив. Тај је пуцањ, како у овој песми кажем, наводио владар над сенима, а то је нико други до „трагични јунак косовске мисли“, како је Андрић рекао за Његоша. У стопама које су залили у Сарајеву, из којих је Принцип пуцао, види се извесна наивност. Као да се мисли да ће — ако их побришу у асфалту — моћи да их побришу и у времену. Те стопе су утиснуте у време и избрисати се не дају. Ова је икона, како видим, и код критичара проблематична, али песник се не држи канона, или не увек, и због тога је — песник.

Кажете да су се по поезији препознавали народи док свет није полудео. Како Вам то данас изгледа, по чему се данас препознаје свет и народи у њему?

— Свет је очигледно полудео, у то нема сумње. Најгори су они који су најекспониранији. Ту се десила подвала на којој је систематски рађено, да се вредности изједначе, измиксају. Оно што је петпарачко и тривијално има исти статус као и елитно и високо. А онда временом се висока књижевност маргинализује а ова тривијална улази у центар. И то није само у књижевности. То је у свему. Ми на делу имамо јунаке наших дана који су, да драстично кажем, олош.

Каква су мерила и каква правила важе у данашњем свету, где је наше место у свему томе?

— Није шала у оваквом свету — варакати се. Погледајте само: они су нам узели Косово. Када једном народу узмете његов почетни простор, заветну земљу, разуме се да ће након тога тај народ бити обезглављен. „Кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови“, говорио је Његош. Ми ту главу морамо повратити, та се глава мора спојити са телом, барем на онај волшебан начин на који се спаја Лазарева глава са телом кад је ваде из кладенца, у једној красној епској песми. Све је урушено или се покушава урушити. Разорили су војску, полицију, школство, здравство, једном речју државу.

Ко су они, где је наша одговорност, нисмо ваљда све то увезли?

— То се код нас увезло, али се веома добро примило. Примило се пре свега код интелектуалаца и политичара — о њима да не говорим, они су на директној вези; уосталом Викиликс је то показао. Интелектуалци су по дефиницији најкоруптивнији, тако је говорио Слободан Јовановић, а ако је било у његово време, како ли је тек сад кад су интелектуалци углавном наследници Брозове епохе, и Брозова сирочад. Отпора истинског, систематског, правог нема. Када је понављајући једну реченицу Милоша Црњанског Мило Ломпар упозорио да би могло постојати и неко српско становиште са кога бисмо могли видети ствари — узбунило се све оно што у кругу двојке покушава да мисли онако како му кажу.

Овом причом и Ви ризикујете да поново завредите статус српског националисте.

— Част ми је. Немам потребу да се од тога браним. Сваки српски песник који ишта вреди морао је бити национално маркиран. Ми обделавамо у језику, једној дубоко националној творевини.

Србија се и песнички и политички дели на прву, другу, трећу… А то није нешто што нас добро препоручује. Да ли верујете да је могуће наћи неки заједнички именитељ, темељ на ком би се градила чвршћа будућност?

— Кад год помишљам да бих можда своје ставове могао релативизовати или бар благородније казати, ја окрећем главу ка најбољим пре мене. И када тамо главу окрећете, они вас изоштравају, и ако знате да ослушнете гласове прошлости — смешкају се и одобравају. Ово је једна скоро лудачка позиција, али ја те енергије добијам отуда. Стар сам да се мењам. Не мењам пријатеље, не мењам жену, не мењам навике. Такав сам какав јесам. Узми или остави. Никог не гоним ни да буде са мном ни да ме чита, а неће, богме, ни мене нико присилити да будем с којим нећу и да читам оне које не читам.

Медији прво Вас зову када треба дати изјаву о Радовану Караџићу и Ви одговарате на те позиве. Зашто — због пријатељства, ината, потребе да изнова заталасате ту причу или из неких других разлога?

— Такав ме пријатељ запао. И ја се не жалим, напротив, почаствован сам. Сваког месеца ми се јавља два или три пута и сваки пут такорећи он мене бодри да не будем депресиван. Па чак и након ове пресуде се прилично бодар јавио и казао ми: „Немој да се бринеш. Та је оптужница шупља као швајцарски сир. То ћемо да разбуцамо. Ћераћемо се још“. Мислим да је он човек који је свестан да је то што је његово највеће дело — успело, и да је он један од главних твораца Републике Српске која је једина наша утеха након свих пораза од ′90-их до данас. Ако се одржи РС, он може бити спокојан.

Шта мислите шта ће се дешавати са Републиком Српском?

— Ово што се данас догађа дубоко ме онеспокојава. Актуелна власт и опозиција заиста су разиграле међусобице тако и толико да се поделио народ. У рату четничка и партизанска деца нису окренула пушке једна на друге, а овде се може дестити и тако шта. Ово је такодје увезено. И јасно се зна ко то оркестрира. Али запањило ме је да се то догађа у РС, која је тако скупо платила своју ентитетску слободу. Не бих у овом тренутку желео да говорим ко је више крив. Али ако се не тргну у последњем тренутку и не кажу — не важи све ово, бришемо, из почетка од слоге и саборности од онога на чему смо градили и скупо платили РС…

Како Вам изгледа куда иде Србија данас, може ли се претпоставити шта ће се догађати у блиској будућности ако наставимо овим курсом?

— Све ово што се већ дуго догађа је једна врста кетмана. Та оријентална мудрост састоји се у томе да увек непријатељу говориш супротно од оног што осећаш и мислиш. У политици се може испољавати тај кетман, а докле ће моћи да се испољава, не знам. Ово хрљење у Европску унију која се и сама, као што видимо распада, за мене је ћорсокак. Ја, разуме се, не спадам у оне који мисле да треба да будемо руска губернија, али ми не можемо у тешким околностима опстати уколико се истински и дубоко не наслонимо на словенско православно руско море. Јер, кад нам је год бивало тешко, то је било спасоносно. Тим пре што нам у Јељциново време, кад нам је било најтеже, нису могли помоћи јер су и сами били срозани, „козирјевски“. Али сваки озбиљан Рус, и то може да сведочи свако ко тамо дуже бива, има зрнце стида што се тада Србији и Црној Гори није могло помоћи.

Тагови: Рајко Петров Ного