ПУКОВНИК ОРОВИЋ: Наша војска на Косову није поражена, поносан сам како смо бранили земљу!

“Поносан сам на све што је војска и моја јединица урадила на Косову. Наша војска није поражена“, изјавио је пуковник Боривоје Оровић у интервјуу за ИН4С, поводом 18. годишњице од почетка НАТО агресије на СРЈ.

“За 78 дана агресије, НАТО пакт нам је уништио само један тенк Т-55, и то не директним поготком у борбено возило, већ посредно поготком у цистијерну, која је у том моменту вршила попуну тенка горивом“, додао је пуковник Оровић, који је током ратних дешавања обављао дужност начелника штаба легендарне 37. моторизоване бригаде ВЈ, јединице одликоване Орденом народног хероја за допринос одбрани земље од НАТО агресије.

• Пуковниче Оровићу, на данашњи дан прије 18 година почела је НАТО агресија на нашу земљу. Гдје сте дочекали тај дан?

На свој рођендан, 24. март налазио сам се у Рашкој, гдје је био и реон мирнодопске локације наше јединице. Са отпочињењем НАТО агресије, 37. моторизована бригада која је припадала Другој армији, претпочињена је Трећој армији, конкретно Приштинском корпусу и добила задатак да запосједне зону која је покривала највећи дио Дренице, укупне површине од 340 квадратна километра.

Послије објаве премијера Момира Булатовића да се налазимо у стању непосредне ратне опасности, спроведена је наређена мобилизација једнице. Одзив је био заиста добар, преко 80%. Након спроведених припрема јединицу смо, у ноћи 30. марта и 1. априла из Рашке, у двије колоне, једну долином Ибра, а другу преко Новог Пазара, пребацили у реон Дренице.

Ову опсежну операцију, која је подразумијевала пребацивање више стотина борбених и неборбених возила, артиљеријских оруђа, инжињеријских машина и друге технике, те преко 6000 војника, непосредно сам осмислио и спровео, јер се командант бригаде, тада пуковник Љубиша Диковић, већ налазио у зони нашег будућег ангажовања.

Доласком на Косово престали страхови

• Пребацити толико механизације и људства у условима непосредне изложености НАТО авијацији, нимало није једноставан задатак. Да ли сте осјећали страх?

Слагао бих, када бих рекао да нисам. Искрено бојао сам се губитака до доласка у мјесто гдје треба да будемо ангажовани. Приликом покрета и марша јединица је најосјетљивија и најрањивија, изложена је дејству непријатеља са земље и из ваздуха. У двије ноћи, под ратним свијетлима пребацити по 500 возила, заиста је био изазов. Међутим када смо успјешно стигли стигли у зону ангажовања, сви моји страхови су престали.

• Током НАТО агресије ваша јединица била је размјештена у реону Дренице, једног од најтврђих жаришта отпора ОВК-а, родног мјеста злогласног Адема Јашарија. Поред стално пристуне терористичке пријетње, били сте изложени непрекидним ударима авијације НАТО. За 78 дана агресије, какве губитке је НАТО пакт нанио вашој јединици?

Војска, па и наша јединица, имала је неколико задатака. Наш први задатак је био да заштитимо људство, борбена средства и материјалне резерве од дејства НАТО авијације. Следећи задатак је био да у зони дјества блокирамо и уништимо шиптарске терористичке снаге. Трећи задатак је био да посједнемо положаје за одбрану и да до одређеног времена те положаје утврдимо, са крајњим циљем да то буде остварено до 15. априла. Ми смо све задатаке реализовали у предвиђеном року.

Наше ангажовање на простору КиМ било је комлексно. Јединица je била изложена трострукој пријетњи. Прву је представљало дејство НАТО авијације, другу шиптарске терористичке снаге, а трећу бројне противтенковске мине, постављене у зони наше одговорности, што је ометало маневар и кретање.

Дреница је представљала легло шиптарских терористичких снага. Дреница је за ОВК била једна од оперативних зона. Тамо су се налазиле 4 редовне и једна специјална бригда ОВК, укупне снаге преко 2500 људи. Ово наводим на основу података, које смо пронашли након освајања њихове базе и команде у селу Ликовац.

Од дејстава НАТО авијације, укључујући и официра који је погинуо приликом бомбардовања зграде команде наше јединице у Рашки, погинуло је 17 официра, подофицира и војника. Што се тиче технике, наши губици од дејства НАТО авијације су заиста били минимални. Поштовали смо све процедуре и примјењивали различите мјере тактичког маскирања, избјегавали покрет када су дејства авијације била најављена. Имали смо заиста добре најаве о налету авијације од оперативног центра приштинског корпуса, који је са успјехом хватао поруке са авакса и авиона, те тако могао направити ваљану процјену гдје се могу очекивати дејства.

За 78 дана агресије НАТО пакт нам је уништио само један тенк Т-55, и то не директим поготком у борбено возило, већ посредно поготком у цистијерну, из које се у том моменту вршила попуна тенка горивом. Том приликом је страдао и возач тенка. Уништена су нам такође 2 противавионска топа 20/3 mm и неколико моторних возила.

Дана 8. априла, у окршај наше извиђачке чете са шиптарским терористима у реону села Трдевац, укључила се НАТО авијација и погодила пинцгауер у коме се у том моменту налазио један официр, један подофицир и шест војника, који су том приликом погинули. Губитке смо имали трпјели и од шиптарских терориста и дејства противтенковских мина. На крају, укупни губици наше јединице били су 60 људи, од укупно 7500 војника, колико је јединица са ојачањима бројала на крају агресије.

Од старих душека направили невидљиви тенк

• Када је дошло до повлачења са Косова, НАТО официри су били у потпуном шоку, када су пребројали борбене ефективе наше војске. На који начин сте успјели да код њих створите лажну слику о губицима наших снага?

Крајем априла и почетком маја добили смо неколико макета тенкова, а неке смо и сами израђивали и намјерно излагали НАТО авијацији. То је свакако утицало да се код њих створи лажна слика о ефектима дејства њихове авијације.

Када је видио која је војна сила напустила територију КиМ, један НАТО генерал нас је касније питао, да ли смо ми тенкове уопште покретали. У свим борбеним акцијама које смо спроводили тенкови су били укључени, били су важна подршка приликом напада на утврђене ватрене тачке. Када вам откријем како смо наше тенкове учинили невидљивим НАТО авијацији, гарантујем да ћете се смијати.

НАТО авиони летјели су на великим висинама и користили ракете са термовизијским навођењем, која тражи циљ који емитује топлоту. Због тога смо направили својеврсну маску за мотор, коју је представљало неколико старих тродјелних војничких душека сашивених у једну цјелину. На тенку се такође налазило неколико бидона са водом. Када би добили информацију да смо могући циљ, тенкови би се угасили, а душеке смо наливали водом и постављали их позади на мотор тенка и тако тенк начили непримјетним за НАТО авионе.

Једини тенк, који нам је како сам горе поменуо НАТО уништио поготком у цистијерну, ми смо повремено “оживљавали“, палећи ватру на мјесту гдје му се налазио мотор. И овај тенк је НАТО погодио најмање још 10 пута.

• Помоћу старих душека сте тако направили невидљиви тенк?

То можда звучи невјероватно, али је истинито. Наш тенк је можда личио на чергу, са стране су висили бидони и душеци, али ма колико то изгледало смијешно, омогућило је да се тенк могао користити у борби, као подршка пјешадији. Нашалио бих се да су нам уништили онолико тенкова, колико и ми њихових невидљивих авиона.

• Да ли је истина да је наша војска успјела да НАТО пакт обмане у питању мостова и неких других важних објеката?

У нашој зони одговорности, између Глоговца и Коморана налазио се важан мост. Та комуникација је била веома важна за нас због кретања возила и технике и снадбијевања наше и других јединица. Од нашег Војно-техничког института добили смо тзв. пасивне противрадарске рефлекторе. Ови мали уређаји облика тетраедра, када се поставе у пару и по договарајућим упутствима, слали су НАТО авијацији радарски одраз као да је неки циљ у питању.

Наши инжењери су нас савјетовали да на стотинак метара низводно и низводно поставимо по два пара ових уређаја, који су НАТО авијацији давали лажну слику да се мост налази стотињак метара узводно. Мислим да су мост покушавали да “сруше“ најмање 20 пута. Док су они више десетина пројектила испалили су најлон који је повезивао противрадарске рефлекторе, ми смо уредно користили мост.

Нијесмо војнички поражени

• Често понављате, “да је било до војске ми би се и даље налазили на Косову“. Да ли то значи да сте потпуно били спремни и ријешени да се супроставите копненим снагама НАТО?

Одговорно тврдим да су Војска Југославије и јединице Приштинског корпуса на простору КиМ, могле да до дана данашњег да ратују са НАТО-м. Шиптарске терористичке снаге у зонама одговорности разбијене су и стављене под контролу.

Након разбијања шиптарских терористичких снага, војска је заузела одбрамбене положаје и спремно смо очекивали копнену интервенцију НАТО. Губици Приштинског корпуса, иако је сваки људски живот вриједан и представља ненадокнадив губитак, нијесу били високи, нијесу утицали на морал и борбену готовост наших једница.

Поносан сам на све што су војска и наша јединица урадили на Косову. Наша војска није поражена.

Како сте у јуну 1999. примили вијест, да иако непоражени морате напустити територију КиМ?

Ја нећу да се бавим политиком. Ако политика своје циљеве не може да оствари мирним путем, одређује циљ вођења евентуалног рата. Задатак војске је да политици обезбиједи да, ако се већ ратује, постигне оне циљеве које није било могуће остварити мирним путем, те тако обезбиједи повољне услове за вођење преговора. За војску није важна сила која напада, важно је да ли је те борбе вриједна светиња која се брани, а Косово је за нас била заиста светиња.

Ја властима СРЈ и Србије замјерам што прије него нам је поставила задатак, није дефинисала колике је жртве држава била спремна да поднесе. Задатак који смо ми испунили.

Није ми било драго када сам чуо, да у околностима када нијесмо поражени морамо отићи са Косова. Међутим. то је војничка судбина. Држава је донијела одлуку да се војска на простору КиМ дезангажује и ми смо ту наредбу спорвели. Били смо људски, а не војнички поражени. Било је много емотивних момената, па чак и суза.

Оптужбе против генерала Диковића најобичније лажи

• Команданта бригаде, гдје сте ви обављали дужност начелника штаба, генерала Љубишу Диковића, Наташа Кандић је последњих година прилично агресивно оптуживала за ратне злочине на КиМ. Како ви коментаришете оптужбе на рачун вашег непосредно претпостављеног?

Љубиша Диковић је частан, одговоран и добар официр. Он је мој пријатељ и претпостављени старјешина у вријеме НАТО агресије. Ни он, ни ја, ни било ко други у војсци није издао наређење којим би се организовано починио неки злочин. То одговорно тврдим.

Од његовог постављања на дужност начелника генералштаба почели су напади са циљем да се омаловажи, не само Љубиша Диковић као човјек и као генерал, већ и институција начелника генералштаба. Оптужбе на рачун генерала Диковића су најобичније конструкције, без конкретних доказа и утемељења, које ја са индигнацијом одбацујем.

Генерала Љубишу Диковића, чак ни Хашки суд ниједном није поменуо. Подсјетићу да је он у трибуналу био свједок одбране у поступку против генерала Лазаревића. Фонд за хуманитарно право поднио је пријаву против генерала Диковића Специјалном тужилаштву за ратне злочине, али те оптужбе тужилац Вукчевић одбацио је као неосноване.

Ипак, да се разумијемо, злочина и кривичних дијела на простору КиМ је било. Жалосно је што се то догодило. Међутим свако поступање мимо закона и обичаја рата, Војска Југославије је најстрожије санкционисала. Свако за кога смо сазнали да је убио некога ван борбених дејстава, или нешто украо, процесуран је уз кривичну пријаву Војном суду у Нишу.

Књига ‘‘Примена правила међународног права оружаних сукоба“, објављена је 2002. године, приказује факсимиле докумената издатих почев од врховне команде, па до најнижих нивоа командовања гдје се јасно наводи да ће свако поступање мимо међународног права бити најстрожије санкционисано. Конкретне информације о броју злочина, које је наша војска санкционисала и процесуирала такође можете наћи у овој књизи. Ова књига је свједочанство, колико смо озбиљно приступали проблему нарушавања ратних закона од стране наших припадника.

Слободан и демократски референдум о НАТО пакту минимум

Како оцјењујете могућност да Црна Гора, 18 година након агресије постане чланица НАТО пакта?

НАТО је, по мом суду, злочиначка организација и рецидив блоковске поделе света из доба хладног рата. Ако Црна Гора није променила свој морални код светионика слободе и части на Балкану,њој није место у тој организацији. Војна неутралност Црне Горе и блискије везе са природним савезницима,посебно Србијом и Русијом су прави пут.

Досадашња сарања са НАТО кроз програм Партнерства за мир је сасвим довољна. И свакако, ради поштовања воље народа,смањивања садашњих и будућих тензија око овог питања, минимум онога што би ова власт морала урадити, а опозиција издејствовати је фер и демократски референдум о уласку у НАТО.

Ако отаџбина позове сјутра бих кренуo опет на Косово

• Како видите будућност простора КиМ?

Ја сам одрастао на Косову, иако сам рођен у Подгорици, а поријеклом из Васојевића, из Лијеве Ријеке. Мој отац, професор се 1961, због службе године преселио на Косово, био је директор школе у Витомирици. У Метохији сам завршио основну школу, гимназију у Пећи. Службовао сам на Косову. Ми смо сви одрастали на косовском миту.

У своје лично име могу да кажем, уколико ме отаџбина опет позове, ја имам униформу, спреман сам да одмах обујем чизме, ставим опасач, спакујем транспортну врећу и одем поново на Косово.

Пуковник у пензији Боривоје Оровић живи у Подгорици. Пише пјесме и афоризме, члан је Удружења књижевника Црне Горе и Књижевне заједнице Југославије.

Тагови: Боривоје Оровић, НАТО