ПРВИ СВЈЕТСКИ РАТ И МЕДОВСКИ МУЧЕНИЦИ: Највеће голготе српског народа

Још се нијесу биле охладиле пушчане цијеви ни залијечиле ране из балканских ратова, за годину дана наступио је још већи и до тада највећи – Први свјетски рат. Званична Црна Гора је, и поред тога што јој је нуђена неутралност, ушла у рат, јер је црногорски суверен краљ Никола једноставно то образложио: „Судбина Србије је и наша судбина!…,“ казао је др Вукић Илинчић, у својој бесједи на Свечаној академији поводом страдања добровољаца код Медове, која је одржавана 29. јануара у Скадру. Илинчић је изразио наду да жртве из Првог свјетског рата неће бити узалудне, те да ће се „у будућем периоду остварити њихови снови, а да ћемо то доживјети ми – њихови потомци“.

Бесједу г. Илинчића преносимо у цјелости:

Високопреосвећени Митрополите, часни оци, сестре монахиње, даме и господо, браћо и сестре,

Чини ми част и задовољство да на овом историјском мјесту и много пута кроз историју судбинском за српски народ у цјелини, Скадру на Бојани, одржим ово слово о Првом свјетском рату и страдању добровољаца код Медове. Захвалност за ову, изузетну и ријетку прилику, дугујем нашем митрополиту Амфилохију који ми је лично указао ту част.

На самом почетку, кад смо на овом мјесту, морам да нагласим да је пред Први свјетски рат, у балканским ратовима у борбама за ослобођење града Скадра погинуо велики број војника Црногорске војске, који су у борбама показали нечувено јунаштво и који су голим прсима ишли на ровове, жице и утврђења. Скоро да нема ни једне породице у Црној Гори, да неко њихов није учествовао у тим борбама. Да нагласим, да је у борбама од Цијевне, преко Дечића, Тузи до Скадра, Црногорска војска имала несебичну помоћ католичких малисорских сјеверноалбанских племена: Груда, Хота и Кастрата.

Због сплета различитих околности и на међународном и унутрашњем плану, борбе су се око Скадра одужиле, и тако изгинуо непотребно велики број црногорских војника.

Најпослије, Црногорска војска морала је да напушти Скадар због притиска великих сила, а приликом предаје Скадра међународним трупама, којим је командовао енглески адмирал Бурнеј, са црногорске стране бригадир Јово Бећир је рекао, између осталог, и ово: „Завидим срећи мојега претходника, јуначког браниоца Скадра Есад-паше, који је с оружјем у руци до потоњега часа морао да брани ову тврђаву, овај примјер достојан чуђења. Слиједио бих му и ја, макар и против и жеља мојега Врховног команданта, да је која усамљена војска покушала да нам отме ово мјесто тако нама драго, за које смо везани историјском прошлошћу и побједоносним заузећем од стране наших трупа. Али моја судбина је сасвим другачија од Есад-пашине, јер попуштам не оружјем у руци, већ под притиском уједињених Великих сила… налазим у овоме жалосном тренутку једину утјеху, што Скадар предајем сину племенитог енглеског народа… пун увјерења и наде, да ви никада нећете допустити, да велики број гробова наших јунака, погинулим на утврђеним положајима ове вароши, буде и од кога оскрнављен…“

У балканским ратовима Црна Гора је имала 10.350 мртвих и рањених, од који у највећој мјери су последице наступања према Скадру и заузећа Скадра као града и утврђења.

Још се нијесу биле охладиле пушчане цијеви ни залијечиле ране из балканских ратова, за годину дана наступио је још већи и до тада највећи – Први свјетски рат. Званична Црна Гора је, и поред тога што јој је нуђена неутралност, ушла у рат, јер је црногорски суверен краљ Никола једноставно то образложио: „Судбина Србије је и наша судбина!…“

Наиме, српски младић из Босанског Грахова Гаврило Принцип хицима из пиштоља узбунио је свијет. Атентат је само убрзао рат који су германски освајачи свакако припремали. Атентат им је био само „добар“ повод, а узроци рата су много дубљи и комплекснији. Међу тим узроцима су независност и јачање Црне Горе, а посебно Србије, као двију независних српских земаља. Наиме, оне су послије балканских ратова и увећања својих територија ослобађањем још неослобођених крајева биле брана даљим освајачким плановима Аустроугарске. Констелација снага и утицаја европских сила у том тренутку била је таква да се двојна монархија једино могла ширити према истоку, на рачун територија које су још биле под турским освајачем, а османска Турска је бројала своје последње дане. То је чувени план Drang nach Osten – Продор на Исток. Тај вакуум, настао слабљењем Турске, Аустроугарска није жељела ником да препусти. На том путу прва и највећа препрека била је Србија. Није случајност што су још прије Сарајевског атентата високи бечки кругови наглашавали, а што свједочи пјесник Карл Краус преносећи полемику из једног бечког клуба, гдје је констатовано да „Serben muss sterben – Србија мора умријети“.

Посјета престолонасљедника Аустроугарске на Видовдан 1914. Сарајеву, између осталог, је с циљем да окупатор покаже своју моћ, мада су знали да је тај дан стално присутан у свијести и надахнућу сваког Србина. За шест вјекова (од Косовске битке – такође на Видовдан), један велики лом на Косову пољу, претворен је у свјетлост вјековног отпора, достојанства и завјета, као и осјећаја припадности народу са јуначком традицијом код кога је поимање Обилића равно Спартанцу Леониди.

То је посебно иритирало младиће свих вјера, посебно православних, који су били окупљени у револуционарној организацији „Млада Босна“. Какав је програм ове организације био, најбоље и најкраће говори њено гесло: „Хоћемо ли да мремо у животу, или да живимо у смрти!?“

Иако је свестрано познавала српски менталитет, аустроугарска власт није могла да избјегне погрешку сваког освајача, да баш тај свети дан изабере као вријеме за демонстрацију и шепурење њиховог престолонасљедника и војног заповједника и главнокомандујућег на претходним војним пријетећим маневрима.

Управо зато што је то била смишљена провокација на Видовдан, који је Србима већи од „предања“, и што је то удар на „празничко и људско радовање“, одлучност и отпор је скупио све силе и добио „пресудан и судбински смисао“. Гаврило Принцип убио је тог Видовдана Фрања Фердинанда.

Гаврило Принцип се ни у једном тренутку није кајао за учињено дјело. Једино му је било жао што је случајно убио надвојвоткињу Софију. Тај метак је био намијењен поглавару Поћореку. Било му је једино жао што је убио жену, јер то нити је мушки, нити је српски. О његовој гвозденој вољи најкраће и највише говоре Гаврилови стихови из ћелије затвора Терезина: „Наше ће сјени шетати по Бечу/Лутати по Двору/плашити господу.“

Двије српске државе, Црна Гора и Србија, у 1914. и 1915. години бориле су се релативно успјешно против неупоредиво надмоћнијег непријатеља.

Најпослије, Српска војска (односно србијанска – али је званичан назив такав, али је терминолошки и суштински погрешан, јер је и црногорска војска била српска) и врховна команда са двором морала је напуштити отаџбину. Одлучила се на велики ризик, али се показало касније да је то била једина солуција. Како је и рекао један од најмудријих српских политичара у историји и предсједник тадашње ратне србијанске владе Никола Пашић: „Нема нам спаса, не смемо пропасти!“ И тако је практично и било. Умјесто Србије и Црне Горе, умрла је на крају моћна црно-жута монархија.

Одступницу Српској војсци пружала је Санџачка војска (као дио црногорске војске), од Дрине до Мојковца, гдје су у завршници тих борби за братску србијанску војску показали нечувено јунаштво и херојско држање посебно на падинама Бјеласице, надомак Мојковца, на Бадњи дан и Божић 1916. године.

Генерал Милан Недић је о Мојковачкој бици рекао, да су то „услуге које је могао да учини само брат за брата и које се никада не заборављају“ и да „само захваљујући великом осећању србизма и братства, црногорска војска је истрајала и потврдила и овога пута старо уверење о црногорском делу српскога народа да је пун чојства и јунаштва“, а једном другом приликом Недић је ускликнуо: „Волем Црногорце!“. Краљ Александар је поводом битке на Мојковцу констатовао да је витешки црногорски дух „храна коју Црна Гора даје, а нема је равне до мајчина млијека“.

Нажалост, због династичких себичних интереса и закулисних радњи и пактирања појединих чланова црногорског двора са представницима непријатељских централних сила, Црногорска војска није одступила за Српском војском и тако се нашла раме уз раме са њима и силама савезницама на Солунском фронту и коначном ослобођењу и уједињењу 1918. године. Само један мали дио добровољаца отишао је самостално према Скадру и придружио се српској војсци. Један од њих је био и Начелник Штаба Санџачке војске, бригадир Петар Мартиновић, који је на Солунском фронту командовао 1. пуком југословенске дивизије, 1918.године.

За разлику од Санџачке војске и успјешних борби од Дрине до Мојковца, као и такође доброг и чврстог држања херцеговачког фронта, такође због нелогичних одлука двора и књажевих синова, посебно принца Петра, који је и командовао одбраном Ловћена, стање на овом сектору је било веома лоше, тако да су историјски Ловћен, а касније и Цетиње, пали у руке непријатељу практично без веће борбе.

Добровољци, страдалници код Медове, кренули су из далеке Америке, управо да бране најприје ловћенске положаје. Бити добровољац у рату, посебно у том времену, доласком из далеке Америке, израз је и синоним највећег патриотизма и јунаштва.

Иначе, у току 1915. и 1916. године била је врло изражена активност исељеника из јужнословенских земаља у организовању и пребацивању добровољаца на фонтовима Црногорске и Српске војске. Одзив је био велики међу исељеницима, посебно из Црне Горе, Лике и Далмације. Јавио се и добровољачки покрет међу руским заробљеницима (војницима из јужнословенских земаља који су били присилно у непријатељској војсци и који су се углавном предавали Русима на фронту). Добровољачку активност директно је одобрио и помагао руски цар. Јуна 1916. године број добровољаца у Русији одговарао је величини једне дивизије, а бројао је 451 официра и 14. 412 војника. Ови добровољци борили су се на многим фронтовима против централних сила а на страни савезника, с намјером да првом приликом дођу у помоћ српској и црногорској војсци.

На други начин је у далекој Америци дјеловао добровољачки покрет. Они нису били заробљеници, већ људи који су из наших крајева отишли на рад у ове далеке земље. За њих је била светиња нападнута отаџбина и преко различитих канала су се сналазили да би дошли у помоћ свој земљи. Једна таква експедиција, по неким записима, средином исте године успјешно се домогла јадранске обале. Друга је кренула из канадске луке Халифакс, као дио мисије Црвеног крста, односно Америчко – чехословачке војне мисије.

По извјештају тадашњег шефа ове добровољачке мисије др Ђура Гуче, поријеклом из Бачког Петровца, ова мисија је понијела: „426 сандука болничког, хируршког и медицинског материјала и 5 000 џакова брашна,“ намијењених за сиротињу и избјеглице из Србије.

Тачан број добровољаца, односно експедиције није ни до данас до краја утврђен, иако има велики број записа, али се ниједан не поклапа. Из тих разлога није умјесно ни лицитирати бројем добровољаца. Важно је истаћи њихову љубав и забринутост за отаџбину и српски народ и њихов високи морал и патриотизам.

Међутим, из обимног материјала, ради оријентације и поређења, навешћу неке податке о овој експедицији. Добровољци су се почели окупљати средином 1915. године. Послије дугог путовања око мјесец дана децембра исте године стигли су у луку Напуљ, а из тог града у Бриндизи, из које их је повезао је истоимени брод „Бриндизи“ према отаџбини. На Бадњи дан 1916. по новом календару били су пред пристаништем у Медови. Пошто је лука била минирана од стране савезника, да не би улазили непријатељски аустријски бродови, лучки брод је требао да дође до њих на пучини и да их безбједно уведе и усидри у луку.

Постоје двије верзије како је брод са добровољцима потопљен: прва, да је наишао на савезничку мину услед грешке по невремену и мраку, јер нијесу имали навигацију и свијетла због непријатеља, и друга, да је брод торпедован, односно погођен са непријатељског аустроугарског брода.

Највише података о бродолому „Бриндизија“ оставио је Саво Вукмановић, који је написао Споменицу потопљним добровољцима под Медовом, 1939. године, поводом и уочи откривања споменика на Цетињу 1940. године. Он сматра да се група добровољаца купила на позив изасланика црногорске владе 1915. године, да је за команданта био изабран др Ђуро Гуча, а за батаљонског барјактара неки млади Рус, по имену Николај поријеклом из Тобољска (у Сибиру).

Вукмановић даље каже да су, због непријатеља, „Бриндизи“ пратила четири италијанска ратна брода торпиљера. Један торпиљер је ишао први, а за њим „Бриндизи“. Торпиљер је пропустио брод са добровољцима пред луком у којој је требало да се искрцају. Брод је улазио у уску медовску луку, али се одједном чула јака и потмула експлозија, а млаз воде шикнуо је увис са црним густим димом. Хладни таласи покрили су највећи број очева, браће и синова многих породица, који су хитали у помоћ својима на фронтовима. Према Вукмановићу, који сам каже да тачан број добровољаца није познат, те да их је било око пет стотина, међу добровољцима је била и једна мисија Црвеног крста од неколико чланова. Ипак, Вукмановић је у својој Споменици објавио бројке од 511 имена: 238 потопљених, 106 спасених, 158 с неизвјесном судбином, седам задржаних успут на лијечењу и два о којима се не зна шта је са њима било.

Други аутор, Славко Стијачић, наводи неке чињенице у ауторском тексту: Трагедија добровољаца са брода Бриндизи, у Добровољачком гласнику, часопису који излази у Београду, у броју 21. из 2003. године. Према прикупљеним подацима о мјесту рођења, установио је од броја 511 добровољаца њихову завичајну структуру: из Црне Горе 205 добровољаца, Херцеговине 98, Горње Крајине (Лике) 86, Боке Которске 48, Војводине 47 и Босне 27.

Американски Србобран, 5. јуна 1934. године обавијестио је своје читаоце да је у српском православном храму у Чикагу, 20. маја те године, одржан парастос жртвама у медовском бродолому, који је држао парох чикашки Петар Стијачић. Он је прочитао 155 имена, а нагласио у проповиједи да је њих триста страдало, те да је око 400 српских добровољаца, који су били насељени ради зараде у Америци, намјеравало да уочи Христова Рождества изађе на копно, на ону страну плавога Јадрана, под Светим Јованом Медовским и да продуже пут Цетиња да чувају „горди Ловћен“.

Амерички исељеници ће касније донирати спомен-обиљежје жртвама у Медовском заливу. Споменик је израдио чувени вајар из Подгорице Ристо Стијовић, под именом Ловћенска вила, а свечано је откривен на Спасовдан, 6. јуна 1940. године.

Предсједник Одбора за подизање споменика, потпуковник Ристо Стојановић, предао је споменик на чување граду, односно тадашњем градоначелнику Цетиња Тому Милошевићу.

Фигура дјевојке симболизује слободу, изливена у бронзи, савршених пропорција и елеганције. Ова прелијепа хероина у десној руци држи мач – симбол позива за борбу, а у лијевој ловоров вијенац којим симболично крунише родољубље и ненадмашни чин.

Постамент овог прелијепог споменика пред Влашком црквом је степенастог пирамидалног облика на који стоји правоугаони стуб. Вила је окренута према Ловћену, западу и мору, одакле је требало да стигну добровољци, а на стубу који држи скулптуру су три детаља, у фронталном бронзаном рељефу: напуштање добровољаца Америке, потапање брода и остаци потопљеног брода.

На крају, најкраће може се закључити, да је српски народ у 20. вијеку, који је срећом прохујао, прошао голготу и искушење, сигурно, ако не највеће, онда једно од највећих у историји. Послије страшног Првог свјетског рата, а касније још страшнијег Другог свјетског рата, српски народ се нашао под заједничким државним кровом у држави званој Југославија. Та племенита мисија уједињења, из данашње перспективе, ишла је очигледно на штету Срба, не сумњајући у добре намјере креатора уједињења. Ту прије свега мислим на оне који су одлучивали о границама и начину устројства те државе 1918. године. Али су и путеви до пакла често поплочани добрим намјерама. Јер и данас је српски народ разједињен и живи у неколико државица Балкана.

Често се сјетим једног текста из Цетињског вјесника, са почетка 20. вијека, непознатог аутора, под насловом Вавилонска Југославија, у ком се пророчански каже да се са југословенством жртвује Српство.

Надамо се да жртве из Првог свјетског рата неће бити узалудне и да ће се у будућем периоду остварити њихови снови, а да ћемо то доживјети ми – њихови потомци.

Нека је слава и Небески мир Медовским мученицима и свима онима који су дали животе за Српство, слободу и отачаство.