Први пут у историји – Коме смета долазак патријарха на устоличење митрополита у Црној Гори

Српски патријарси су вековима устоличавали митрополите и владике у Црној Гори, баш као што су то радили великодостојници других конфесија, а да то никоме није сметало све до сада, пише у ауторском тексту портал ИН4С поводом медијске кампање против доласка патријарха Порфирија на устоличење митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу.

Текст преносимо у целости:

„Сведоци смо, ових дана, невиђене и неразумне медијске кампање бившег режима у Црној Гори и његових експозитура – како ће долазак српског патријарха и владика из Србије и БиХ на устоличење новог митрополита црногорског на Цетињу, бити „удар на Црну Гору“ и акт против „црногорског идентитета“! Сваком здравомислећем човеку је јасно да у секуларној држави, никакав верски скуп не може угрозити државу уколико он у себи нема елементе прекршаја ни кривичног дела.

Али поред тога – упадају у очи двоструки аршини које испољавају критичари Јоаникијевог устоличења на Цетињу. „Критичари“, ако их уопште можемо назвати тако пристојним изразом, проблематизују долазак верских поглавара из, како они кажу – „стране државе“, називајући то „чином окупације“. Поред тога што је такав приступ и однос сам по себи веома споран у социо – културолошком смислу, посебно упадају у очи двоструки аршини које „критичари“ испољавају. Наиме, пре само неколико месеци, имали смо сличан догађај у Црној Гори, само у организацији друге верске заједнице. И нико од њих није имао никакву примедбу на манифестацију која се под истоветним околностима (какве су планиране на Цетињу) одржала 50 километара јужно од Цетиња. Уз све то, поредећи устоличење планирано за 4.и 5.септембар у Цетињском манастиру – са истим таквим обредима СПЦ одржаним на Цетињу у протеклих 100 година, не можемо наћи никакву разлику која би оправдала данашњу медијску хајку и раст екстремизма у односу на атмосферу свечаности коју су имала устоличења митрополита СПЦ на Цетињу у прошлости.

Устоличење которског бискупа у априлу ове године одржано је у присуству њему надређених римокатоличких старешина из Хрватске и Босне и Херцеговине. Бискуп=епископ се устоличава у месту његовог службовања, у граду по ком његова црквена столица носи име. И код римокатолика, и код православаца – новог епископа (бискупа) у трон уводи њему надређени црквени старешина, који (у оба случаја очигледно) долази изван граница Црне Горе. На тој свечаности, поред представника Скупштине Црне Горе, председника приморских општина, као и представника наше СПЦ, били су монс. Марин Баришић, надбискуп и метрополита сплитски, монс. Дражен Кутлеша, надбискуп коадјутор Сплитско-макарске надбискупије и апостолски управитељ Поречко-пулске бискупије, монс. Мате Узинић, надбискуп коадјутор Ријечке надбискупије и апостолски управитељ Дубровачке бискупије, монс. Ђуро Хранић, надбискуп ђаковачко-осјечки, монс. Томо Вукшић, врхбосански надбискуп коадјутор и војни апостолски управитељ у БиХ, монс. Рок Ђонлешај, надбискуп барски, монс. Станислав Хочевар, надбискуп београдски, монс. Зеф Гаши, надбискуп барски у миру, монс. Доде Ђерђи, бискуп призренско-приштински, монс. Симон Кули, бискуп из Сапе (Албанија) и многи, многи други.

Сваком иоле упућеном знано је да је овакав поредак устоличења которских бискупа и барских надбискупа – од давнина. Универзални хришћански канони говоре о тиме да епископа (бискупа) Цркве није могуће произвести у његову службу, нити га устоличити у његову службену столицу (катедру) пуком вољом грађанства (верника) – а да у том чину не учествују и њиме не руководе црквене старешине из околних (суседних) области.

На исти начин, ствари се одвијају и у Српској православној цркви као вековно присутној духовној институцији у Црној Гори, чији је саставни део (од свога настанка) Цетињска (Црногорско – приморска) митрополија.

Хиротонија владике Јоаникија (јун 1999.), устоличење митрополита Амфилохија (децембар 1990.) а пре њега Данила Дајковића (јул 1961.) обављена су у Цетињском манастиру од стране српских патријараха (Германа и Павла). Све се то одржало у најразличитијим друштвено-политичким околностима (доба комунизма; моменат комунистичке транзиције; парламентарна демократија). Током 20. века на овај начин су устоличени и митрополити Гаврило Дожић (1921.), Јоаникије Липовац (1940.) и Арсеније Брадваревић (1947.).

Није забележено да се икада ико од грађана Црне Горе, верник или неверујући, противио оваквој црквеној пракси, утемељеној у црквеним канонима, да српски патријарх хиротонише и устоличава (уводи у трон) митрополита Црногорско-приморског“, пише ИН4С.