Пророковић: Не распакујте `Дејтон`- Русија и Кина нису што су биле Деведесетих

ОДЛАЗЕЋИ председник Комитета за спољне послове Конгреса САД, декларисани албански лобиста Елиот Енгел, фокусирао се приликом расправе о будућим циљевима америчке дипломатије на косовско питање и поручио како је време „да Србија крене даље и призна независност Косова јер блокирање приступа Косова светским организацијама само успорава процес приступа Србије Европској унији.“

Ништа ново и ништа неочекивано. Као што није ништа ново и неочекивано позивање званичног Београда да у пракси прекине своје контаткте са Русијом.

Међутим, ново је што се сада, као препорука за даље деловање Стејт департмента на Балкану потеже у овом контексту и Дејтонски споразум.

Реконфигурација постјугословенског простора сада није циљ сам по себи, што је био случај почетком двехиљадитих, када је једноставно било неопходно да се тај посао, започет деведесетих оконча на једини могући начин. Сада је циљ да се смањи утицај Русије и Кине у источноевропском геополитичком римленду, па преиспитивање постојећих односа и политичких оквира постаје средство за остваривање тог циља.

Упадљивог избегавања повезивања тема Косова и Републике Српске, присутног у наступима представника Обамине и Трампове администрације, те инсистирања на тези како је косовски случај суи генерис уз одлагање сваког разговора о међуентитетским односима у Босни и Херцеговини, изгледа да више неће бити.

Сва средства се стављају на сто, ниједно неће бити заборављено. Логично, пошто време цури, нема се више простора за чекање, тактизирање. Отуда и отприлике координирани ставови Медлин Олбрајт, Јануша Бугајског и Данијела Сервера како „Косово мора да има комплетну независност“ док „Дејтонски споразум више није довољан“.

Бугајски је изричит: „Неопходна је уставна и изборна реформа у Босни и Херцеговини.“

Свакако, идеја о нужности промене Дејтонског оквира није мањкало ни претходних година, свака годишњица дочекивана је уз презентацију аргументације како нешто ваља мењати, јер је нефункционалност изражена, реформе касне, упитна је због тога интеграција у евроатлантске структуре.

Из неког разлога, разни међународни званичници волели су метафоре о возовима, Хавијер Солана је у томе предњачио.

Када би говорили о Косову напомињали су да је „воз напустио станицу“, алудирајући тако да су косовско-метохијски Албанци кренули својим путем. Али, када би говорили о Босни и Херцеговини, онда су наглашавали да „Дејтон није последња станица.“ Има ту још да се путује, да се возамо до коначног одредишта!

Преговори у Дејтону били су неопходни да се заустави рат, Ричард Холбрук је о томе јасно говорио, али остаје отворено – колико се у Вашингтону са дугорочношћу Дејтонског оквира уопште рачунало.

Данашњи иступи Медлин Олбрајт указују да је коначно одредиште требало да буде на другој адреси!

Зашто се раније стало? Неколико је разлога.

Први је пословична „инерција посредника“, који су током година губили интерес не само за босанско-херцеговачко, већ генерално за балканско питање, бавили су се за њих важнијим стварима.

Оно везано за Балкан остало је архивирано као решена ствар, готово, нешто што ће пре или касније бити приведено крају.

Други разлог је што се мења структура светског политичког система, што се, упркос перцепцији на „балканском локалу“ у првој деценији двадесетпрвог века детектује опадање војне, економске и политичке моћи западних актера, које је сада већ постало очигледно.

Једноставно, оно што су могли чинити средином деведесетих већ деценију касније било им је теже изводљиво. У међувремену, неубедљива су постала и обећања о европерспективи.

Трећи разлог је регионалног карактера и тиче се давања предности косовском над босанско-херцеговачким питањем.

За НАТО и Европску унију Косово је далеко битније, и стратешки, и геополитички, и посматрано са становишта међународног јавног права, и посматрано са становишта планова политичких елита о будућем уређењу светског политичког система. Косово се ту за њих намеће као одличан пример, случај који ће користити другде по свету, заобилазећи Уједињене нације, непоштујући дотадашња начела и принципе.

Што се Косова тиче, „воз је напустио станицу“, што се требало завршити променом Резолуције 1244 и прихватањем „нове реалности“.

У фази креирања те „нове реланости“ није било опортуно провоцирати српски корпус, већ баш напротив, анестезирати јавно мњење причом о уникалности косовског случаја, па се и о „реформама у Босни и Херцеговини“ више говори као о процесу који треба да „надогради Дејтонски оквир“.

Прудски споразум, као и дуга припрема Бутмирског процеса углавном се образлажу на такав начин. Али, суштински, и поред свих мера које се предузимају, уз повећавање овлашћења Високог представника, укидање појединих ентитетских надлежности, језивих мера које спроводи Педи Ешдаун против појединаца, званичног покретања тезе како „Дејтонски споразум више није довољан“ – ипак нема.

Са овом мером се закаснило, након 2008. године она више није ни била могућа.

Дејтонски оквир са двоентитетским уређењем преживео је сва искушења и насртаје током четврт столећа, дуже траје од свих уставних решења у двадесетом веку, једино са чим се у том контексту може поредити јесте „привремена мера“ установљена на Берлинском конгресу.

Изгледа да оно што је планирано као „привремено“ само и може на дуги рок опстати, пошто су сви „трајни планови“ брзо пропадали, а неки од њих остављали иза себе и драматичне последице.

Што је најважније, Дејтонски оквир је, уз све мањкавости, које су бројне и о којима је са разних страна много писано, донео мир и стабилизовао Босну и Херцеговину, учинио међусобни дијалог могућим, успоставио заједничке институције, допринео одржавању тензија и напетости под контролом.

Дејтонски оквир је издржао тест времена, без обзира што са њим нико није задовољан, упркос томе што су га скоро сви схватали као привремено решење.

Због тога се и може закључити да, посматрано из садашње перспективе, Дејтонски оквир нема алтернативу.

Сваки покушај разградње или деконструкције ове структуре може угрозити достигнуто и узроковати потпуно ресетовање односа, како унутар Босне и Херцеговине, тако и у регионалном оквиру.

Без Дејтонског оквира неће бити ни постојеће стабилности, нити дијалога у формату какав данас егзистира, ни функционисања заједничких институција.

Ризик „распакивања“ онога што траје овако дуго, што је засновано на консензусу незадовољних, јесте да неки постану задовољнији од других, али да нестане консензуса. Историја нас учи да у таквим приликама свака прогноза постаје неизвесна, сваки план упитан, није могуће контролисати тензије и напетости.

Мантре Енгела и Олбрајтове, уз терцирање Бугајског и Сервера, нису се промениле за протеклих двадесетпет година. Иако се свет променио, иако су околности другачије, иако је време за такву политику давно прошло.

То је стара прича како „Дејтон није последња станица“.

Ако је неопходно тражити алтернативу Дејтонском оквиру, онда се у тај посао морају укључити сви заинтересовани актери, како унутрашњи, тако и спољни. Ако је неопходно тражити алтернативу, онда се морају намирити интереси различитих страна, у одређеној мери и стварањем политичке равнотеже. Што у овом тренутку није реално.

Исто као што није реално да се истовремено покрећу косовско и босанско- херцеговачно питање. Повезивање та два случаја, дијаметрално супротна по примењеној методологији и завршним предлозима представљаће увод у кризу која ће се тицати тражења одговора на начелнија питања.

Без обзира што то креаторима западне политике изгледа мало вероватно, без обзира што и на Косово и на Босну и Херцеговину они гледају као на пука средства за борбу против „малигниг руског утицаја“ и још опаснијег „чинфлуенса“ – једноставно је тако.

Да је другачије, они би до сада завршили посао, привели би планирано крају.