ПРОМОЦИЈА НОВЕ КЊИГЕ: О СРБОЦИДУ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 19141-1945.

У Београду је 09. априла у Градској библиотеци одржана промоција књиге Владимира Умељића „СРБОЦИД ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945. (Крвави чвор српско-хрватских односа)“.

Претходно је српској Народној скупштини уручено 250 примерака, поклон за сваког члана српског парламента. Уз сваки примерак је ишло следеће пропратно писмо: 

„Поштоване даме и господо,

Пред Вама лежи књига научно утемељених прилога о највећем страдању нашег народа у историји, о Србоциду хрватске државе 1941-1945. Она почиње текстом „Декларација о Србоциду хрватске државе и Јасеновцу“.

Молим Вас усрдно да усвојите ту Декларацију и да се она потом пошаље на усвајање релевантним институцијама у читавом свету, од УН и других светских организација, до свих Влада и националних парламената.

Да би историјска истина о овом страшном злочину ушла путем УН у међународно право, као што је био случај и са Холокаустом над јеврејским народом. Но први корак је на Вама, највишим политичким представницима српског народа.

Тешка хипотека српско-хрватских односа, једна врста у колективном сећању дубоко усађеног „Гордијевог чвора“, може се разрешити само путем дијалога а на основу историјске истине, јер су се сви досадашњи покушаји његовог разрешавања на начин Александра Великог (мачем) више пута показали као погрешни и трагични.

То је наш дуг према невиним жртвама, али и према потомцима.

Јер не постоји нити колективна нити наследна кривица у односу на било које и било чије историјске девијације из прошлости, већ само и императивно постоји заједничка одговорност за садашњост и будућност.

Закључно, подсетимо се на пут, који су после 2. светског рата заједнички прешли Немци и Јевреји а захваљујући спремности немачке стране (науке, политике, система образовања, уметности, медија, релевантних социјалних установа и институција) да искрено и беспоштедно погледа у очи историјској истини о најгорем делу заједничке прошлости, јер даје наде да ће то и Хрватима и Србима једног дана успети.

Тај пут је био инициран закључком УН о претходно извршеном злочину геноцида над Јеврејима, Холокаусту. На Вама је да учините тај први и одлучујући корак у односу на сопствени народ, у односу на Србоцид хрватске државе 1941-1945. Сигуран сам да ћете за то добити масовну и одлучну подршку и захвалност свог народа, да је тај друштвени конзезус одавно учвршћен у колективној свести.

Поштоване даме и господо,

наша држава је, Ви сте врло оправдано подржали Резолуцију Генералне скупштине Уједињених нација, којом се поробљавање Африканаца током трансатлантске трговине робљем дефинише као „најтежи злочин против човечности“, коју је предложила Гана и подржале је још 123 државе. Српско страдање у време Србоцида хрватске државе 1941-1945. сасвим сигурно не заслужује мање пажње, обзира и пијетета од стране српске Народне скупштине и од читавог света. Донесите ту одлуку и уђите у историју.“

ДЕКЛАРАЦИЈА О СРБОЦИДУ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945.

У сенци Другог светског рата у Европи су извршена три велика геноцида. Најмасовнији је био Холокауст над Јеврејима, истовремено су се десили Порајмос (Самударипен) над Ромима и Србоцид хрватске државе 1941-1945.

Овај последњи се до данашњег дана од стране хрватске историографије, као и дела западних социјалних наука највише игнорише или оспорава и умањује, већ принципијелно политизује и у екстремном случају шта више пориче.

При свом учешћу у Холокаусту и у Порајмосу (Самударипену), тадашња хрватска држава је „само“ слепо и горљиво следила убилачком расизму геноцидног злочинца Адолфа Хитлера.

Tо несумњиво показују и хрватски „Расни закони“, које је тадашњи шеф хрватске државе Анте Павелић потписао већ 30. априла 1941. а који скоро потпуно преузимају текст одговарајућих нацистичких закона.

Србоцид, међутим, као аутохтони и специфични пројекат дотичног режима, био је у најмање исто толикој мери условљен и једним атавистичким схватањем и, може се рећи, первертирањем римокатоличке „светске мисије“, које је заступао један део хрватског римокатоличког клера.

Жртве су дакле биле масовно мучене и убијане, протериване и – насилно покатоличаване.

Дефинитивни број жртава није утврђен, примарни историјски извори дозвољавају процену од око 750.000 убијених, преко 100.000 протераних и око 240.000 насилно покатоличених Срба. Њима припадају стотине свештеника и епископи Српске православне цркве.

Логор смрти Јасеновац представља страшну парадигму Србоцида хрватске државе 1941-1945. Један хрватски историјски извор из 1942. указује на став и намере, односно на изузетно значајно место овог логора смрти у геноцидном плану тадашњег режима:

„Главни стан поглавника, Заповједништво усташке надзорне службе – Главно побочништво шаље 27. травња 1942. окружницу свим заповедницима у НДХ“, у којој констатује и обавештава да „Сабирни радни логор у Јасеновцу може примити неограничени број заточеника“.

Није заиста потребно много маште да би се схватио смисао овог саопштења, јер с обзиром да на земљиној кугли не постоји физички ограничени простор са неограниченим физичким капацитетом, то је само могло да подразумева перманентну, ефикасну и врло брзу флуктуацију затвореника.

Концентрациони логор Јасеновац се, значи, неуморно пунио и празнио а пражњење, као што свеукупност примарних историјских извора потврђује, значило је превасходно убијање заточених.

Заслужује да буде подвучено, да је од свих концентрационих логора у историји човечанства само Јасеновцу указана крајње сумњива част, да од стране својих оснивача и управљача буде проглашен местом „неограниченог (примерено је допунити – убилачког)  капацитета“.

То чињенично стање образложава захтев Симона Визентала:

„Злочини фашистичких усташа над Србима у по злу познатом логору Јасеновац се морају познавати, јер то су нагори злочини, заједно са онима, који су почињени над Јеврејима у Холокаусту.“ („The crimes of the fascist Ustashe against the Serbs in the notorious camp of Jasenovac must be known — crimes that are the worst ones along with those committed against the Jews in the Holocaust.”).

Придружујући се овом захтеву, ми апелујемо на светску јавност, на све научне, политичке и друге социјалне институције, као и на свест и савест појединаца, да препознају историјску истину, очекујући – а у складу са основним принципима просвећености и хуманизма, морала и етике, индивидуалне и социјалне одговорности – једно недвосмислено признање и осуду Србоцида хрватске државе 1941-1945, као што је то случај у односу на геноциде над Јеврејима, Ромима, Јерменима и другима.