Међутим, цитиран је један од тих лидера с којим су експерти Атлантског савета разговарали незванично, „процес проширења (Европске уније) није само заустављен – он је прекинут“. А „ослањање на Европу све више постаје слаба тачка пред разочараним бирачима који су уморни од слушања о неиспуњеним обећањима“.

Штавише, како је показало недавно истраживање Европског савета за спољне односе, забрињавајући тренд растућег евроскептицизма откривен је и у најважнијој чланици бриселске уније, у Немачкој, чијих 55 одсто грађана сматра да је „политички систем ЕУ сломљен“, док свега око трећине Немаца и даље верује да систем функционише – што је пад од чак око 15 одсто у односу на претходно истраживање из новембра прошле године.

Тек, суочени са сазнањем да се једини могући, односно, једини дозвољени избор, овековечен у пароли да „Европска унија нема алтернативу“, претворио у избор који заправо не постоји, лидери Западног Балкана окренули су се једни другима и покренули иницијативу „Отворени Балкан“, указује магазин „Форин полиси“. И, помало изненађујуће, открива да су „и амерички и европски лидери забринути“ због те иницијативе. „Европске дипломате“, како је наведено, „питају се да ли би овај пројекат могао да преспоји регионалне иницијативе које је покренула сама Унија (такозвани Берлински процес), или, још горе, да створе алтернативу приступању Европској унији“.

При чему је овај геостратешки проблем утолико израженији што саму Европску унију, кад немачка канцеларка Ангела Меркел оде у пензију ове јесени, „чекају и још већи проблеми“, предвиђа утицајни Немачки савет за спољне односе, уз упозорење да „даља подршка ЕУ интеграцијама не треба да се узима здраво за готово“. Ово уз напомену да ће, штавише, „трауматично искуство“ дебакла у Авганистану, у коме су Американци и своје европске савезнике оставили на цедилу, „имати велике импликације по будућност НАТО-а“.

„Може ли НАТО да преживи авганистански дебакл?“, усудила се да постави питање немачка спољнополитичка елита. А то, чак и ако само остане на питању, наговештава потрес у трансатлантским односима какав не може а да се не осети и на такозваном Западном Балкану.

Како ће изгледати балканска стратегија Запада након фактичког прекида процеса ЕУ интеграција? Како ће нестајање фамозне ЕУ перспективе овог региона утицати на његове односе са Русијом и Кином? И шта нам о америчким намерама открива најава да ће изасланик америчког председника Џозефа Бајдена за наш део света постати Габријел Ескобар, дипломата кога већ 20 година прате инсинуације да је заправо агент ЦИА-е, умешан у неке од најозбиљнијих афера које су потресале овдашњу јавност?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали историчар Милош Ковић и публициста и издавач Слободан Деспот.

„Слична врста подвојености између самозваних елита и остатка народа постоји и у самим чланицама ЕУ“, примећује Милош Ковић. „Што се Србије тиче, објашњење неповерења је сасвим једноставно – чланице ЕУ, које су и чланице НАТО-а, бомбардовале су и Србију и Републику Српску, и дан-данас држе своје окупационе трупе на делу наше територије. А додатни разлог за неповерење у обећања која су дале државе Запада – као што је обећање европске перспективе Западном Балкану – налази се у дугом историјату обећања која су дали иако су и сами унапред знали да их неће поштовати; сетите се, само, обећања да се НАТО ни педаљ неће ширити на исток ако се тадашњи СССР сагласи са уједињењем Немачке. То је производ колонизаторске свести која себе не сматра дужном да поштује обећања која су дата онима који се сматрају расно или културолошки инфериорним.“

С тим у вези, наглашава Слободан Деспот, „велика је заблуда било и схватање да Европска унија представља грађански и економски интегративни модел. А она је све време, заправо, пре свега геополитички пројекат у склопу похода ка истоку, ка Русији. О томе сведочи и исхитрени пријем држава Источне Европе, попут Румуније и Бугарске, које нису испуњавале ниједан од услова за пријем у ЕУ. О томе је, најзад, отворено говорио и Доналд Туск спомињући тај геостратешки избор. Проблем Запада је, међутим, у томе што има све мање снаге за ту врсту похода, од кога, узгред, страда сам тамошњи народ који због тога и постаје све незадовољнији. Зато и ми морамо да изађемо из хипнозе пред западним моделом; он више не постоји.“

Ипак, опомиње Милош Ковић, „њихови интереси на овом простору и даље трају, без обзира на то што изговори морају да се мењају када се потроше, као што се дешава сада услед овог дугог одумирања Европске уније…“

А исто се, додаје Слободан Деспот, осврћући се на именовање Габријела Ескобара за специјалног изасланика за Балкан, „односи и на Сједињене Државе, које више не располажу средствима за спровођење политике једине светске силе. То се видело и у Авганистану, види се и на Блиском истоку, и стога се може претпоставити да ће тежиште свог деловања Америка покушати да сведе на оне територије које још мисли да може да контролише, као што је Европа… Али и та парадигма почеће да се руши чим први гас почне да тече кроз цеви Северног тока 2 који ће спојити Немачку и Русију.“