ПРЕЖИВЕЛА ЈЕ УСТАШКУ ЈАМУ, ЦЕО ЖИВОТ НОСИЛА ОЖИЉКЕ: Преминула Боја Лалић, сведок масакра код Ливна 1941. године
Foto: B. Simonović, Novosti
ОТИШЛА је Божана Боја Лалић, удато Радета, последња од 14 који су преживели крвави усташки пир на Огњену Марију 1941. када је у јаму Равни Долац код Ливна бачено 218 живих Срба. Уснула је у понедељак, у 92. години, у Великом Губеру, а сахрана је сутра у 13 часова на Српском православном гробљу у овом ливањском селу.
– Боја је преминула 23. августа, око 19.30, у својој кући у Великом Губеру код Ливна – потврдила је за „Новости“ Вјерица Радета, Бојина блиска рођака. – Здравље јој је током последње деценије било нарушено, а последњих пет година изузетно тешко. Све то време о њој је бринула њена ћерка јединица Јорданка. До вечне куће на гробљу у Губеру, Боја ће бити испраћена данас у 13 часова, где ће бити сахрањена у породичну гробницу где почива и њен супруг, мој стриц ЛЈубо, који је преминуо крајем осамдесетих.
Језив злочин у којем су усташе, 30. јула 1941, у јаму Равни Долац, дубоку 48 метара, бациле 218 живих Срба – жена и нејачи из породица Бачковић, Бошковић, Глигић, Ерцег, Лалић, Козомора, Стојић, Вулић, преживело је њих 14, један дечак и 13 жена. Међу њима и тада дванаестогодишња Боја. Без хране и само захваљујући капима воде, успели су да у јами преживе 42 дана. Тада су чобани чули њихово дозивање, а извукле су их комшије Хрвати који у злоделу нису учествовали. Посмртни остаци у јами уморених, изнети су тек после пола века, 9. јуна 1991, и похрањени су у крипти спомен-капеле посвећене Огњеној Марији у порти цркве Успења Пресвете Богородице у Ливну.
У потресној исповести Буди Симоновићу за књигу „Огњена Марија Ливањска“, Боја је испричала све детаље страшног злочина од којег се дуго опорављала. Придигла се тек у јануару 1942. године:
– И, ај, ај, тако неђе до иза Божића. Ја почег помало да се опирем на ноге. Све ме Благоје стринин, вазда му благо у дом, узме па ме води, ко мало дите. И ето, за муку моју, ја претеког, а и данас не знам како. Некаква сила пресудила да ми буде вика, а коме је вика томе је и лика.
Живот је текао даље, удала се и родила ћерку, али равно 80 година и 24 дана носила је Боја ожиљке од усташких рана на телу, а за оне у души које никад не зацеле, само је она знала.
