Када је грофица Катарина Властелиновић 1833. године купила дио острва знајући за његову светињу, она је обновила дио конака и саградила цркву Свете Тројице и предала је Његошу.

У склопу прославе 800 година од аутокефалности СПЦ и осам вјекова година од оснивања прве Зетске епископије на Превлаци урађени су пројекти обнове, на основу археолошких истраживања на овом локалитету.

Фото: in4s.net

У манастиру Михољска превлака свакодневно се врше крштења и све је више оних који у љетном периоду желе да се крсте погружавањем у море. Због тога је и одлучено да Крстионица буде обновљена и постављена на води. Непосредно испод остатака манастира налазила се манастирска стара понта која је ојачана, а на њој подигнута мала црква – Крстионица, и посвећена Светом Ловћенском тајновидцу – Петру другом Петровићу Његошу.

Црква са Крстионицом има укупно 11 квадрата и по многима је и овако недовршена украс обале и девастираног острва. Она је не само у складу са потребама и обновом будућег манастира, већ и са архитектуром  9. вијека са ових простора – црква је осмоугаона, на стубовима.

Да власти неће извршити оно што пријете, слабе су наде. Није први пут да се држава бори против Цркве рушењем њених објеката.

Подсјетимо колики је притисак и дан-данас да се сруши црквица на Румији. Међутим, највећу трауму још увијек представља рушење Његошеве капеле на Ловћену, гдје ни гроб ни аманет светог владике властима нису били битни. Управо у спомен на овај трагичан догађај, као и на рушење манастира на Превлаци, Крстионица је и названа „Суза Његошева“.

У једнакој ситуацији као 1968. године су и данашњи вјерници. Слабе су наде и да ће појавити неки нови Исо Махмутовић чија ће савјест бити јача од наредбе државе. Ипак, вјерници намјеравају да се против силе боре јединим оружјем које им је у рукама – молитвом. За спас својих, али и душа оних који би да руше Крстионицу.