ПРЕКО 2250 ПОТПИСА, И ЈОШ БРОЈЕ: Студенти не дају светиње!

Студенти Црне Горе, стали су у одбрану светиња. Њих тренутно је преко 2200 потписало студентски проглас, који преносимо у цјелини.

Студентски проглас

Уважено свештенство и монаштво, владике, браћо и сестре у Христу, помаже Бог! Поздрав, љубав, молитвену бригу и позив да се окрену према Богу шаљемо и онима који нијесу са нама и којима наша окупљања нијесу баш јасна!

Након више од годину дана отворене борбе за правду, истину и љубав и након изјаве наших уважених професора, љекара, након јавног изношења свог става многих часних и храбрих појединаца дошао је и ред на нас студенте! Међу нама нема подјеле према факултетима, граду, држави гдје студирамо нити има првих који су се покренули нити последњих који су се придружили- сви смо једнаки у овој борби! Спонтано, без било чијег подстицаја у нашим свакодневним разговорима се родила идеја да се окупимо и као једно дамо подршку нашој Светој Цркви!

Једини притисак који смо осјетили је био глас наше савјести да треба да учинимо нешто конкретно, истакнемо да смо присутни на свим литијама и да се оштро противимо било каквом безакоњу јер студирати не значи само учити оно што се сервира већ детаљно изучити- простудирати па смо способни распознати и анализирати и свакодневне прилике! Са уобичајеним студентским проблемима се некако и носимо. Мора се признати да су изазови све већи.

Пошто смо захвални за то што у XXI вијеку приликом похађања наставе у просторијама често нема већих проблема од понеке капљице која зна бити безобразна па доспије и на радне површине или ситинијих проблема са температуром само у току цијеле године ми ћутимо. Није ништа страшно ни то што нам се исти проблеми јављају у студентским смјештајима, превозима који би требали бити контролисани. У студентским домовима, читаонама, аутобусима, просторима за рекреацију ми се често увјеримо да је напољу киша или врућина али ваљда је то префињена брига да не мијењамо нагло климу у којој боравимо. Осим тих ситница није проблем ни то што изучавамо и дивимо се достигнућима која су одавно превазиђена а онда чујемо како неко тамо, најчешће на западу, показује велико знање и умијеће, без обзира да ли се ради о недокучивој и прескупој опреми у лабораторијама или средствима за рад која се такође не могу никако набавити. Ваљда да би се та средства очувала и за наредне генерације не смију се излагати честим посјетама па онда ми сви одемо у великим групама и тако испунимо само прва два постулата Цезарове изјаве ,, Veni, vidi, vici! “.

Дакле, увјек дођемо и видимо али када ћемо побиједити?! Свакодневно слушамо како наше колеге које су принуђене да оду или су ,, имали среће“ па су отишли остварују велике резултате и нижу побједе у име неких других и нама страних људи. Сугерише нам се да је неко тамо бољи али и да има оних који су лошији од нас и да то треба да нас утјеши. То значи да ми треба да се поставимо на скали супериорних и инфериорних и да са дивљењем гледамо на боље јер су негдје тамо а на оне који нијесу напредни као ми са гордошћу!

Ту се јављају проблеми које не смијемо толерисати! Када нас као будуће интелектуалце, академске грађане, спортисте и уопште генерацију младих који се још увјек формирамо и сазријевамо имплицитно упућују на то да овдје не може бити биље, да нас дијеле по критеријумима који се не тичу знања, реалних заслуга, вјештина, труда и напора, амбиција него према припадностима одређеним круговима најнеправилнијег облика, познанствима у нама се ствара невјерица, разочарање, сумња у себе и неуроза због које неки често и поступе према њиховим очекивањима. Када нас затекну на путу између жеље да успијемо и будемо своји људи са јаким знањем, независни и неустрашиви од нечијег ега, лоших жеља и намјера, и у граду и на селу, гдје год смо ми млади- студенти и они који то нијесу, упорно настоје да нас одвуку гдје не треба! На жалост, много је наше драге браће и сестара који не остану довољно истрајни па поклекну пред окорелим и поквареним навикама и намјерама оних којима је дато право да одлучују и да нас воде!

Дискриминације по свим основама- националним, језичким, регионалним, вјерским, повластице за оне који су подобни или су само нечији и имају оно што може замијенити знање а за чим жуде ти људи с лошим навикама су постале сасвим уобичајене и осим њиховог помињања нема ничега више што је са моралне тачке апсолутно поражавајуће и неприхватљиво јер најгоре је бити равнодушан и мирити се са свиме што нас засипа! Исти ти људи се користе флоскулама права, части, слободе, морала док њихове ријечи имају тежину мјехура из сапунице јер иза њих стоји само гарант и покриће лажи оличен у вишедеценијском дјелу уништавања!

У реду је да неко одабере да лаже, подмеће, краде јер човјек има слободу дату од Бога па нека размисли шта ће једнога дана са собом учинити али није у реду трпјети лажи, неправду, подметање, лоповлук, дискриминацију, неморал јер смо онда гори од таквих људи! Од кад је свијета увјек се крало, лагало, подказивало и изадавало али је ево дошло вријеме да се краде и оно што се не може украсти и што је за некога метафизички појам у потпуности далек а што се гради цио живот и преноси с кољена на кољено. Данашњи лопови желе да украду образ, храброст, поштење, труд, морал, истину, историју, језик и да наш народ натјерају на само дно пакла, да нас отму с Љествице што ка небу води заогрнути мраком, лажима, кукавичлуком и свим оруђима нашег непријатеља! Чему ли ће њима то што желе отуђити а чему ли ће нама такви људи?!

Одбранити њих од себе својим достојанством и стрпљењем а себе од њих храброшћу и вјером је оно чему нас је научио један од оних чија се имовина не може украсти нити је мољци овога свијета појести а ни он сам отуђити и присвојити ! Ми на овај начин кажемо и нећемо да ћутимо о промјенама у етичком смислу у нашим основним и средњим школама и факултетима. Тај етички аспект наших будућих професија нас и позива на изјашњавање!

Ми за њега не бисмо ни знали нити би марили када о њему и користили би га с лицемјерјем као што се данашњи лажни пророци користе у осудама оваквих изјава! На жалост они нијесу имали ни уши да чују ни очи да виде па због својих духовних неспособности раде најгоре ствари у име очувања својих житница и својег господара!

Ми се не гордимо што нијесмо као они већ смо поносни на то што имамо! Имамо нешто што не смијемо никада, никоме и нипошто предати! То што чува све нас када одемо из топлине породичног дома у други град или у свијет да би учили јесте то божије у нама чему нас уче док смо мали. Малим корацима нас родитељи, баке, дједови и дух нашег народа који у пуном смислу те ријечи постоји тек од нашег заштитника и учитеља, светитеља Саве, окрећу нас Богу да би тек након тога као последицу његовог присуства у нама имали достојанство, образ, храброст, разум и прави живот, јер без Њега ништа и не бива! Наш је народ увјек знао ако је Бог са нама да се немамо чега плашити а ако није видјели смо да се не можемо ничему ни надати. Зато, ми студенти, ученици, спортисти, млади радни људи у овом добу осим стицања животних вјештина којима ћемо касније хранити наше породице које треба да заснивамо што прије и што бројније морамо стицати и благослов и Бога у себи! Иза ријечи образован је особа која има лика, образа божијег у себи и по томе својег образа и која стоји иза својих дјела одговорно. Треба знати и да су богати они који имају такође Бога у себи! Култура младих се данас односи опет негдје тамо а у култури мора постојати култ око кога се као коло воде животне навике и принципи. У средишту свог живота једино желимо Бога!

Управо због тога, да би били с Њим морамо као Његова дјеца и чувати Његов и наш дом и доказати да истински вјерујемо у једну свету, саборну и апостолску Цркву а вјера се најбоље доказује дјелом! Наша браћа и сестре свих генерација који не мисле тренутно као ми али кад осјете љубав ће бити са нама имају могућност покајања и треба знати да никада није касно ако је часно али и ми не смијемо никога осуђивати већ задобијати љубав и ловити људе као што су то чинили свети апостоли ријечима и дјелом живота у вјери! Ми никада не смијемо заборавити коме увјек притекнемо када се нешто лоше деси или желимо да нам нешто успиј е- испит, научно дјело, утакмица, представа, усјеви и труд! Не смију ни наши родитељи заборавити кога моле кад се брину за нас и треба да знају да ни један лакат своме расту не могу придодати бригом без молитве!

Не смијемо ни заборавити коме се ми због бурности своје младости и грешака које чинимо па притиснути проблемима идемо исповиједити, ко нас тјеши, ко благосиља наше постове и труд с осмјехом али и тихом тугом бриге за нас, чији крст држимо у руци, пред чијим иконама стојимо и цјеливамо их! Зар се усуђујемо прљати удове нашег јединог и правог пријатеља и свега што нам је потребно чијим се Тијелом и Крвљу причешћујемо а прљамо их ћутањем и слагањем с Његовим непријатељима?! Господа Исуса Христа нећемо наћи нигдје осим у Цркви па иако је свуда и увјек присутан ми морамо поћи на извор да би преживјели!

Зато лопову који не долази ни због чега другог у наш дом него да нас покраде и који га одмјерава одавно, ми морамо стати на пут и с правдом божијом га поразити! Једина наша порука коју шаљемо свима који бише да му се придруже је да НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ, НЕ ДАМО ВЛАДИКЕ, НЕ ДАМО СВЕШТЕНИКЕ И МОНАХЕ и ако желе да њима науде прво морају све нас да прођу! Чувамо своју Цркву, народ и отаџбину од свих који нас желе потријети! НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ!