Петнаест година од развода Србија је дочекала без амбасадора у Црној Гори, проглашен је непожељним крајем прошле године, истовремено, Србија као помоћ шаље вакцине против корона вируса у некадашњу јужну републику заједничке државе.

Црна Гора – 15 година од одвајања од Србије

Званичници Београда и Подгорице декларативно се залажу за што бољу сарадњу, али тај природни и вероватно незаустављиви процес, ипак, услед бројних наслеђених и нових политичких баласта, одмиче милиметарским корацима.

Шта је Црна Гора добила, а шта изгубила одвајањем од Србије, шта је раскид значио за обе земље?

Историчар Предраг Марковић пре свега каже да је он био неминован, зато што је било немогуће да заједничка држава буде способна за живот као потпуо несразмерна заједница.

„Та заједница била је мртворођенче, нигде се није десило да таква федерација опстане. Имали смо својеверемено Малајску Федерацију која се исто тако распала, јер су били непропорционални. А што се тиче губтка, дугорочно ће Црногорци бити губитници, зато што у било каквој југословенској држави Срби никад нису доживљавали Црногорце као други народ, што су они обилато користили да граде своје каријере у Србији“, каже Марковић.

Он додаје да после распада велике Југославије распад Савезне Републике Југославије и није изгледао као велики губитак.

Његов колега историчар Чедомир Антић с друге стране тврди да је распад СРЈ за Србе био највећи, коначни губитак од када смо деведесетих слободу коју смо тражили за браћу преко Дрине, дали прво Словенцима и Хрватима, а затим и Бошњацима.

„Пустили смо низ воду земљу која је била 90 одсто српска до 1945. године, која је увек била несумњиви савезник Србије, у којој нисмо имали спорове, чак је и 90 процената на несрећном Цетињу 92. године гласало за заједничку државу“, каже Антић.

Српско питање отворено када се Црна Гора отцепила

Он додаје да смо српско питање отворили тек када се Црна Гора отцепила, када је Мило Ђукановић осетио моћ и схватио колико је тада Србија била слаба.

„Ипак, доживели смо после 80 година борбе са фашизмом, национал – социјализмом, комунизмом, монтенегризмом и атлантизмом у којој Србија уопште није помагала Србе из Црне Горе, 2019. годину и велику Ђукановићеву грешку. На покушају да отме имовину цркви, он је учинио да наша нација тријумфује у Црној Гори, да наша црква после 800 година тријумфује. И коначно, наши људи су дошли на власт“, каже Антић.

Он додаје да је Србија након разлаза много боље прошла;

„Србија је у последњих 15 година само напредовала. Међутим, због унутрашњих проблема и због притисака није напредовала довољно брзо. Такође, због истих, спољних притисака, није демократска у мери у којој би требала да буде, па бржи напредак не може ни да очекује“, каже Антић.

Марковић подећа да се највећа промена од осамостаљивања десила у спољној политици Црне Горе, окретањем леђа Русији, те да би она могла имати далекосежне последице.

„Црна Гора је увек била земља на дотацијама, у 19. веку Русије, касније Југославије и Србије. Окретање евроатланским интеграцијама може да делује као државнички потез и окретање ка будућности, међутим, за ових 15 година не види се нека конкретна корист од окретања леђа Русима. Нисмо видели велике западне инвестиције у Црну Гору, а нисмо ни сигурни да је чланство у НАТО нека нарочита награда“, истиче Марковић.

Антића чланство Црне Горе у НАТО– у не брине, каже, од толико земаља у медитеранском басену у неком систему ове војне алијнсе није само Сирија.

„У Црној Гори 90 одсто становништва говори српски језик, где су његова права, 34 одсто грађана се изјашњава као Срби, где су они у скупштини, јавним предузећима, у амбасадама? Кад то постигне, Црна Гора ће бити оно што је била, држава свог народа“, истиче.

Штете у духовном бићу

Универзитетски професор и књижевник Миливоје Павловић каже да постоји друга, једнако важнија димензија штете од осамостаљивања Црне Горе коју народ са обе стране границе итекако осећа, а онај на југу посебно.

„Ако се сетимо прошлогодишњих „гибања“ народа у Црној Гори, ако погледамо резултате избора за парламент од 30. августа прошле године, као и исход недавних локалних избора у Никшићу и Херцег Новом, можемо закључити да је губитничко осећање ипак доминантно у Црној Гори, што је у знатној мери последица неприродног одвајања, потеза које је претходна власт предузимала, укључујући атланске интеграције и однос према косовском проблему“, каже Павловић.

Он додаје да као неко ко делује у култури и науци, па је непрекидно у контакту са младим људима, жали због грубих и далекосежних интервенција у духовно биће Црногораца и Срба, а реч је о потезима који су подигли тензије и продубили деобе.

„Говорим о односу према Његошу, као трагичном јунаку косовске мисли, према заједничком српском језику, заједничком ћириличном писму и баштини насталој на њему у Црној Гори и Србији. Овде мислим и на однос према писцима из Црне Горе и Србије који су створили велика дела на истом језику, а сада их у школама и на факултатима проучавају као стране писце“, каже Павловић и додаје да је раздвајање отворило дубоке ране у ткиву културе која је сродна и у доброј мери заједничка.

„Од нових деоба нико нема користи. Надам се да ће нова власт порадити на смењењу штета које су у култури настале током ових 15 година непотребним инсистирањем на посебностима, разликама, уместо на ономе што је исто или слично. На томе треба да поради и Србија“, истиче Павловић.