Празник без народа није празник: Поштена порука из Пљеваља и Херцег Новог

Илустрација ИН4С

Одлука двојице градоначелника да не организују прославу 21. маја није чин непоштовања државе, већ одраз стварног стања у друштву – подијељености, неповјерења и изостанка аутентичне народне воље да се тај датум слави као заједнички празник.

Умјесто наметања једног наратива као општег и обавезујућег, предсједници општина Пљевља и Херцег Новог одлучили су да поступе у складу са расположењем грађана. Предсједник Општине Пљевља Дарио Вранеш то је формулисао једноставно и суштински – прославе неће бити јер „нема заинтересованих“. Та кратка реченица носи више политичке истине него бројне декларативне поруке о „обавезности“ славља.

С друге стране, предсједник Општине Херцег Нови Стеван Катић саопштио је да у тој општини „немају у плану“ обиљежавање 21. маја. Иако без ширег образложења, суштина је иста – локална власт не жели да организује прославу која нема реално упориште у вољи грађана.

А управо је у томе кључ. Референдум о државно-правном статусу из 2006. године није затворио питања, већ их је отворио. Озбиљне сумње у регуларност тог процеса и даље су присутне у јавности. Обимна „Бијела књига“, коју је уредио публициста Јован Маркуш, на 1290 страна документује бројне неправилности – од притисака и уцјена до куповине гласова. Игнорисање тих чињеница и инсистирање на безусловном слављу значило би наметање једне „истине“ као једине дозвољене.

Додатни проблем представља чињеница да је значајан дио грађана након референдума био политички маргинализован, док су поједини актери тадашњег система касније довођени у везу са организованим криминалом. Бројна хапшења у годинама које су услиједиле само су појачала утисак да се радило о процесу који није био ни чист ни праведан.

Уз све то, Црна Гора данас живи у условима економских изазова, социјалне несигурности и неријешених проблема у здравству и инфраструктури. У таквом амбијенту, инсистирање на свечаностима које дијеле грађане више личи на политичку демонстрацију него на стварну потребу друштва.

Да одлука Вранеша и Катића није изолован случај, показује и шира слика – у бројним општинама изостаје ентузијазам грађана да се 21. мај прославља. То није питање протокола, већ питање легитимитета самог датума у колективној свијести.

С друге стране, реакције дијела медијске сцене показују висок степен нетолеранције према другачијем ставу. Самир Растодер у тексту за портал Стандард оцјењује да је одлука локалних власти „непоштовање државе“, додајући да је „службени мук често политички искренији од десет конференција за медије“ и да изостаје „тробојкашка бука и сирова идеолошка демонстрација“.

Управо у тој синтагми – „тробојкашка бука“ – открива се суштина проблема. За једне је то „бука“, за друге историјски симбол и идентитет. Омаловажавање тих симбола не гради грађанско друштво, већ продубљује подјеле које ова земља већ дуго носи.

Покушај да се одсуство прославе прогласи „понижавањем државе“ у суштини је покушај да се један политички став наметне као једини исправан. А држава која претендује да буде демократска мора бити довољно широка да прихвати и неслагање – па и право да се не слави оно што није општеприхваћено.

Зато одлука двојице градоначелника није акт негације, већ акт политичке одговорности – да се не глуми јединство тамо гдје га нема и да се не намеће празник који дијели грађане.