Православље на удару: Чанак, Курти и лажни митрополит, да ли је СПЦ следећа

Синод Молдавске православне цркве, која је под окриљем Руске православне цркве као аутономна Митрополија кишињевска и све Молдавије, позвао је власти у овој земљи да престану да врше притисак на ову цркву изражавајући забринутост због изјава посланика Васила Соимаруа да митрополију треба забранити због веза са Москвом.

У саопштењу објављеном на званичном сајту Митрополије кишињевске наводи се да су веома узнемирени због застрашивања свештеника које спроводе одређени државни органи. Како су набројали, појединим свештеницима представници органа реда долазили су у кућу и вршили притисак на њих да потписују некакве изјаве, док су одређени свештенослужитељи заустављани су на граничним прелазима и претресани без разлога.

Подсећа се да је Молдавска православна црква институција са дугом историјом на тим просторима, да је увек била уз свој народ и да се залагала за независност државе, као и да је промовисала добре односе са суседима, помажући избеглицама из Украјине након почетка сукоба у овој земљи.

Упркос црквеној аутономији од Москве и искреним покушајима да гради хармоничне односе са државом, молдавска црква је на удару власти: јер није раскинула односе са Руском православном црквом и постала „државна црква“ или Црква Молдавије.

Због истих „грехова“ Украјинска православна црква је практично забрањена у овој земљи, иако ужива највиши степен аутономије од Московске патријаршије и стоји уз државу у којој делује. Али није јавно и декларативно пресекла везе са руском црквом.

У Естонији је априла ове године министар унутрашњих послова Лаури Ланеметс изјавио да ће предложити да се православна црква прогласи за терористичку организацију. Московска патријаршија подржава рат у Украјини, образлагао је овај политичар, и због тога су и она и сви повезани с њом – терористи.

Ако вам реченица: „Забраните цркву чија је централа у Москви“ звучи познато, то није случајност. И у неким бившим југословенским републикама чуо се позив: „Нећемо цркву чија је глава у Београду“.

Пре свега у Црној Гори, чији је тадашњи председник Мило Ђукановић више пута изговарао сличне реченице, а због Закона о слободи вероисповести, који је претио да озбиљно наруши живот и мисију Митрополије црногорско-приморске и других епархија СПЦ у овој земљи, покренуо у својој земљи талас народног незадовољства оличен у вишенедељним огромним литијама. Један од резултата је био и његов пад с власти.

У Хрватској овакве реченице углавном изговарају припадници или љубитељи разних „домобранских“ покрета, као и човек који се представља као поглавар некакве Хрватске православне цркве. Њима смета СПЦ као „непријатељска“, али им не смета тековина злогласне НДХ, Хрватска православна црква, која је очигледно за њих пријатељска.

И Црна Гора има своју „државну цркву“ тзв. Црногорску православну цркву која је легендарног распопа Мираша Дедеића заменила младим снагама – „митрополитом“ Борисом, додуше не без хуле старог „црногорског патријарха“ и међусобних оптужби за финансијске проневере.

Не треба пoсебно наглашавати да је у случају и једне и друге пара-црквене структуре број верника СПЦ у односу на број присталица „државних цркава“ у толикој несразмери да потоње остављају смешан и отужан утисак.

Али, не треба сметнути с ума да већинска припадност православног света у бившим совјетским републикама Руској православној цркви није била препрека да се цркве забрањују, свештеници прогоне и хапсе, а верници застрашују.

Један такав поштовалац православне цркве и Срба, уопште, премијер привремених приштинских институција Аљбин Курти недавно је угостио себи сличне поштоваоце православне цркве и Срба уопште: „црногорског митрополита“ Бориса и српског аутономаша Ненада Чанка, бившег лидера Лиге социјалдемократа Војводине.

Није нека велика тајна да би и Курти, као уосталом и Борис, па и Чанак, вероватно најрадије забранио СПЦ по украјинском рецепту а српске средњовековне манастире доделио митским Ниманијима, измишљеној албанској лози. Такви светоназори највероватније су их и довели за исту софру.
Формула Анте Павелића

Да бисмо уопште разумели зашто се иста ствар дешава у Молдавији, Естонији, Украјини а покушало се 2020. и у Црној Гори, морамо да јасно поставимо ствари, указује за РТ Балкан протојереј Дарко Ђого, професор Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву.

„Пројекти тзв. државних цркава нису се појавили самоиницијативно већ су одраз геополитичке хијерархије у којој саме те ‘државе’ играју споредну, вазалну улогу на глобалном нивоу али се користе државним ‘монополом на моћ’ за унутрашње ствари. Дакле, оне су покорне слуге правих центара моћи и сурови насилници према православнима који не желе да се покоре глобалним господарима те тзв. државе“, каже Ђого.

Он додаје да глобални господар тј. колективни Запад притиска локалне вазалне господаре да униште тачке отпора њиховим налозима.

„Онда вазал схвати да је најважнија тачка отпора – канонска Црква и труди се да је ликвидира или бар контролише и препакује у формат који је лакши за манипулацију. То их на крају доводи у нешто што називам формулом Анте Павелића, будући да је приликом оснивања тзв. ХПЦ поглавник изјавио да је православна вера у НДХ дозвољена али да она не може бити српска већ само хрватска. Дословно су ту формулу понављали Мило Ђукановић 2019-2020. и Владимир Зеленски и украјински политичари данас“, напомиње Ђого.
Нове нације и аутокефалне цркве

Процес разградње историјских, православних, аутокефалних, словенских цркава је дуготрајан и вођен интересима Запада на подручју Интермаријума, подручју између три мора, Балтичког, Црног и Јадранског, каже за РТ Балкан професор канонског права са Правног факултета у Крагујевцу Зоран Чворовић.

„То подручје је Запад још у средњем веку определио као свој стратешки појас, и некада Римокатоличка црква, а данас водеће западне државе имају за циљ да разбију кључне историјске нације, руску, српску и бугарску, како би њиме доминирали. Са процесом разбијања историјских нација повезан је процес формирања вештачких, синтетичких, политичких нација“, каже наш саговорник.

Он додаје да је немогуће у православним земљама да постоји синтетичка нација као трајна категорија без аутокефалности и то је Западу јасно.

„Јер на православном истоку национална свест се рађа добијањем аутокефалне цркве, тако је и код Срба, и код Бугара и код Руса“, наводи Чворовић.

Отуда је Западу преко потребно да нове нације добију аутокефалне цркве, а у том процесу му је од двадесетих година 20. века кључни помоћник била Цариградска патријаршија која је још тада основала цркву у Пољској, припајала епархије руске цркве у Естонији, додаје наш саговорник.

„Ако имамо у виду такве интересе Запада на подручју Интермаријума, онда можемо да очекујемо да се тај процес који је започету у руској цркви на најбруталнији начин настави и у српској цркви. Искуство РПЦ говори да је у борби против аутокефалистичких тенденција врло опасно када се излази у сусрет таквим тенденцијама“, каже Чворовић.

Како напомиње, Московска патријаршија је почетком деведесетих година прошлог века у тренутку када се распао Совјетски Савез мислила да ће црквено јединство очувати давањем веће аутономије црквама у бившим совјетским републикама.

„Показало се да то није сузбило већ је само распалило аутокефалистичке тенденције. У СПЦ је такође било притисака, посебно од стране западног фактора и појединих политичких домаћих структура, да се изврши нека врста децентрализације кроз формирање Епископских савета у бившим југословенским републикама. Међутим, СПЦ је почетком ове деценије схватила да је то опасно за очување црквеног јединства“, наводи Чворовић.

Црква не мора да прилагоди своје епархијске границе са новим државним границама, додаје наш саговорник.

„А посебно не сме да изврши унутрашњу, организациону децентрализацију прилагођавајући се политичким границама које су променљиве. Црквене границе су на нашем простору трајније од политичких“, истиче Чворовић.