Бећковић је својевремено написао и песму коју је посветио свом пријатељу владики Амфилохију.

Онај бистри дечак из Доње Мораче,

што је продавао зукве петроваче,

да се домогне књиге и обуће,

и у пустињу побегне од куће.

И у време јагме за значке и прње,

своје голо тело обуче у трње

и купи чивија по најскупљој цени,

да Христа на крсту бар мало одмени.

Али, чим се крсним знаком знаменов’о,

нема тога ко га није каменов’о;

и то камење поста му имање,

сваки камен њему, један Христу мање.

И сад, оне руке, од зукава грубе,

гологлави старци прилазе да љубе.

И на окрст Христове целе васионе,

сем изван неба црне земље оне,

нигде не дође да звона не звоне!