Прво, посматрајући форму, ради се о кратком сочињенију, у верзији на француском језику од свега 873 речи или 5.778 карактера укључујући празнине. Довољно за какву декларацију, резолуцију или најаву нечег озбиљнијег, али не и за стратегију.

Друго, невероватно делује да нешто названо стратегијом буде „пуштено у јавни промет“ објављивањем на сајту Амбасаде Француске у Скопљу, а још невероватније је да се тај документ, само два дана после публиковања, могао на тој истој страници пронаћи тек после краћег претраживања, пошто га на насловној страни једноставно нема.

Када се каже „Француска стратегија за Западни Балкан“, то „звечи“, има своју тежину, изазива заинтересованост у међународној заједници, привлачи пажњу на Балкану. Француска није било која држава, она је стална чланица СБ УН, нуклеарна сила, пета највећа светска економија, велика сила са израженом војном, политичком и економском моћи, у неколиким историјским периодима и те како присутна у нашем региону.

Ако се најављује нови стратешки приступ према Балкану, то мора да саопшти најмање шеф дипломатије, можда и сам председник, у неком пригодном тренутку, да добије на значају. Не обзнањује се овако, „између читуља и временске прогнозе“. Таман и да је садржина другачија, оваквим пласирањем се ипак омаловажава „западнобалканско“ у сваком погледу, што је грешка у првом кораку: како јачати утицај на такав начин!?

Треће и најважније јесте — садржина.

Суштина представљеног никако не иде у прилог тврдњи да се то може назвати стратегијом. Стратегија је општи план акција, укључује планирање и извођење операција у циљу остваривања јасно дефинисаних циљева. Политичке стратегије су дугорочно оријентисане, појам „стратешко“ везује се за визију, оне траже одговор на питање како из постојећег превести систем у жељено стање.

У уводу „Макроновe стратегије“ може се препознати да је циљ „стабилизација шест земаља (?) региона“ кроз промовисање реформи зарад превазилажења потешкоћа „у сталном успостављању владавине права, безбедносним питањима и спољним утицајима који преусмеравају регион из његове европске перспективе“. Због тога ће Француска „интензивирати своје политичке односе“ са западнобалканским земљама.

Циљ је, дакле, високо постављен, али њега не прате адекватне мере којима се он може досегнути.

Како Француска жели да оствари све ово?

У документу се наводе следеће области које ће бити у билатералном и регионалном фокусу званичног Париза: енергетска и еколошка транзиција, такође и територијална транзиција, мада се даље не прецизира шта то значи, а зарад достизања „климатских циљева“ које су утврдиле француске власти; у области безбедности биће подстицане акције за оштрију контролу поседовања и трговине недозвољеним малокалибарским и лаким наоружањем, затим за борбу против трговине људима, борбу против нарко-картела, борбу против трговине културним добрима и заштићеним врстама које могу бити извори финансирања терористичких група, предвиђено је и успостављање платформи за извештавање о илегалном садржају на интернету који подстиче бујање тероризма и радикализма; интензивираће се војно-политичка сарадња кроз политичко-стратешке дијалоге и обуке на Институту за високе студије националне одбране, а биће потенцирано и даље укључивање земаља Западног Балкана у заједничке операције очувања мира у иностранству; напослетку, ту је и подршка већ незаобилазној Регионалној канцеларији за сарадњу младих. У активности ће бити укључена Француска развојна агенција са буџетом од 100-150 милиона евра, а тражиће се и други донатори.

Из овога се назире да су детектовани проблеми на Балкану који представљају претње по унутрашњу безбедност Француске: готово да није било терористичког акта у тој земљи, а да у њему нису учествовали појединци или групе из нашег региона, коришћено је шверцовано оружје заостало из југословенског грађанског рата, те групе се углавном финансирају илегалном трговином свега и свачега, и очигледно је да имају солидно залеђе у институцијама појединих држава и ентитета. Плус делови о енергетској безбедности, а што је највероватније у вези са интересима француских корпорација које губе корак на источноевропском тржишту од руских, кинеских, немачких и америчких конкурената.

Тачнији назив документа зато би могао бити: Француска платформа за борбу против терористичких ћелија на Западном Балкану. Али и ништа више од тога.

Да ли ће применом овакве платформе бити испуњен циљ — стабилизација западнобалканских држава?

У одређеној мери можда, неке активности ће постићи ограничене ефекте у Северној Македонији, Албанији, муслиманском делу БиХ и албанском делу јужне српске покрајине, али је то у сваком погледу далеко од плана свеобухватне стабилизације и потреба (западно)балканских народа и држава.

Због тога се ни не ради о „стратегији за Западни Балкан“. И са овим француским документом и без њега, наше стратешке дилеме остају исте, визија магловита, песимистичност хронична, а бесперспективност трагично раширена. Тако се не може превести стање из постојећег — неповољног, у жељено — повољно.

Закључак је зато једноставан: тресла се гора, родио се миш! Иза помпезно насловљеног документа не крије се ништа епохално и значајно, што може променити ток стратешких процеса који се одвијају на Балкану.

Са једне стране, то је штета. Јер, Француска је морала активније да се укључи, требало је да буде један од значајнијих чинилаца регионалне безбедности, историјска искуства нам говоре да је Балкан био стабилнији када је Париз водио своју политику на овом простору.

Нажалост, Митерановом одлуком о несупротстављању стратегији Хелмута Кола којом је разбијена Југославија, Француска је изгубила иницијативу, а каснијом подршком америчко-британским плановима, што је кулминирало агресијом НАТО 1999. године и било какав маневарски простор да одржи важнији утицај на регионалне процесе. Сада је тешко вратити раније позиције.

С друге стране, немогуће је мењати ток процеса контроверзном политиком. Док је председник Макрон говорио у Берлину о демократији, саговорник му је био Зоран Заев, који је на нелегитиман и сумњиво легалан начин (куповина посланика) променио име земље, о правној држави је расправљао у присуству Дениса Звиздића, који је на скупу више саопштавао своје ставове, а не оно што би морала да буде позиција целокупне БиХ, о борби против корупције су слушали и климали главама Еди Рама и Мило Ђукановић (то је за рубрику веровали или не), а о европским вредностима чувени миротворци Хашим Тачи и Рамуш Харадинај.

Да није трагично, било би смешно. Стратешки токови се не могу променити нити трагичним, нити смешним политикама, већ озбиљним приступом и поштовањем утемељених принципа. То се код Макрона не може препознати, нити тога има у објављеном документу.

Што се улоге Француске на Балкану тиче, и после објављивања Стратегије — све остаје по старом. Иста мета, исто одстојање.