Послије успјешне промоције у Београду представљање књига „Усамљеност“ и „Дуг љубави“ у Никшићу и Бару

Након веома успјешне и посјећене промоције представљања књига „Усамљеност“ и „Дуг љубави“ оца Нектарија (Морозова), старешине Петропавловског храма у Саратову  издавачке куће „Свевиђе“ Епархије Будимљанско никшићке у крипти Храма Светог Саве у Београду, одржаће се још двије промоције и то у Никшићу и Бару.

Никшићка промоција биће одржана у суботу, 29. новембра са почетком у 19 часова у Парохијском дому.

Промоција у Бару ће бити уприличена у недељу 30. новембра, са почетком у 19 часова у крипти Храма Светог Јована Владимир.

На представљању књига у оба града, говориће аутор о. Нектарије Морозов и уредник издавачке куће „Свевиђе“ Епархије Будимљанско никшићке, протојереј-ставрофор Слободан Бобан Јокић.

„Књиге које смо издали баве се савременим изазовима пред којима се налазе данашњи Хришћани. Оне нам помажу да на прави начин спознамо истину живота и да се суочимо са сваким искушењем које живот доноси – казао је о. Бобан Јокић.

Игуман Нектарије Морозов (световно име Родион Сергејевич Морозов; рођен 1. јуна 1972. у Москви) је свештеник Руске Православне Цркве и старешина цркве Светих апостола Петра и Павла у Саратову. Он је црквени писац, публициста и аутор 19 књига. Такође је председник фондације за социјалну подршку „Добри људи“, која помаже најсиромашнијима.

Рођен је у Москви 1. јуна 1972. године. Од детињства је писао поезију, приче и водио дневник. Као дете је био атеиста. Веру је открио у тинејџерским годинама и испоставило се да је то било повезано са вољеним псом, немачким овчаром по имену Дан.
„Имао сам 10 или 11 година, тада смо имали пса кога сам много волео. Комшије су га отровале и умирао је. Није било шансе да преживи, јер му је сва слузокожа била спаљена. Инсистирали су да га успавамо како се не би мучио. Али нисмо могли да се одлучимо на то. И из разлога који још увек не могу да објасним, први пут у животу сам се обратио Богу са молитвом која је звучала отприлике овако: „Господе, нека се опорави, па ћу због тога поверовати у Тебе!“ Мало је вероватно да је ова молитва настала спонтано у мом срцу; пре је то био одзив на неки Божји додир моје душе, који је претходио мојој молби. И најчудесније није било то што се буквално тог истог дана Ден опоравио из потпуно безнадежног стања и потом живео још десет година… Најчудесније је било нешто друго: када сам изговорио ове речи, доживео сам оно што би се могло назвати мојим првим сусретом са Богом, барем мојим првим свесним сусретом. С једне стране, осетио сам нешто познато и блиско, а са друге, нешто што никада раније нисам осетио — одговор на моју детињу молбу.“
Прва црква коју је Родион посетио била је Црква Васкрсења Господњег у Брјусовом пролазу. У то време тамо је служило неколико истакнутих, касније познатих московских свештеника: покојни протојереј Генадије Огризков, протојереј Артемије Владимиров и протојереј Владимир Ригин.
Након завршетка школе, будући свештеник се уписао на Факултет новинарства Московског државног универзитета.
„У почетку су ме новинарству привукле две дивне могућности: да упознам живот, како ми се то тада чинило, и да боље упознам људе. Од детињства сам схватао да је најзанимљивија, најдивнија ствар на земљи – човек.“
Са 18 година почео је да ради као новинар, радећи за публикације као што су „Аргументи и факти“ и „Обшаја газета“. Као новинар, више пута је путовао по задацима на разна жаришта у земљи.
„Прва тачка на овом путу била је депортација Ингуша из Пригородног округа Северне Осетије 1992. године, који је историјски припадао Ингушетији, а онда је после депортације предат Северној Осетији и остао споран до данас. Тамо су се дешавали страшни, веома крвави догађаји. И то је био први пут да је, поред ванредног стања, уведена и информациона блокада: ништа се није смело писати, преносити, снимати и слично. И тако скоро нико није знао шта се тамо заиста дешава. Једна репортажа је емитована на Останкину, што је тадашњег његовог председника, Јегора Владимировича Јаковљева, коштало посла. А друга ласта која је некако продрла у информативни простор, био је мој интервју у Московским новостима са Русланом Аушевим, који је касније постао председник Ингушетије.“
Хероји његових публикација и колеге често су му постајали пријатељи и учитељи, а међу њима су и последњи шеф совјетске обавештајне службе, Л. В. Шебаршин и познати совјетски и руски новинари А. Н. Тихомиров и В. Н. Снегирјов.
Током тих година, будући свештеник се први пут сусрео са темом монаштва: 1991. године, пријатељ са којим је Родион радио у часопису „Аргументи и факти“ донео је са путовања у Оптински манастир књигу потпуно непознату у то време – „Отачник“ Светог Игњатија (Брјанчанинова).
„И тада је моје срце заувек ранио одређени бол. Бол је био зато што сам схватио: ови људи о којима сам читао постоје – није важно што су живели вековима раније, они и даље постоје, такав живот постоји… Али мене нема тамо. И чинило ми се да никада нећу ни бити, да никада нећу моћи да направим тај избор. С једне стране, видео сам лепоту Божанског живота, лепоту хришћанског, монашког живота, за којим сам чезнуо, али с друге стране, нисам разумео како да пређем границу између ова два света. И то ме је уплашило: уплашило ме је што знам куда да идем, али нисам могао да идем… Тако се од тог тренутка јавила чежња за овим посебним, монашким животом.“
Други значајан сусрет на овом путу била је књига о Светом Николају… Одатле је сазнао за град у Италији – Бари – где почивају мошти Светог Николе. Сад вероватно сви знају за ово, али тада – било је то 1995. године – мало ко је то знао. И тако се догодило да је успео да оде у Италију. Архимандрит Марко (Давити), Италијан и свештеник Руске Православне Цркве, служио је у то време у Барију. Отац Марко је према будућем оцу Нектарију био прилично резервисан, али онда неочекивано – прихватио га је раширених руку. Остао је са оцем Марком у кућици поред цркве неколико дана.
„Већ првог дана, када је већ успео да замени своју подозривост потпуном љубазношћу и понуди ми чај, питао је: „Дакле, желиш да будеш монах?“ – „Како сте то схватили?“ – „’Не знам ни сам…“ И тако, из тог разлога, он је сам почео да ме свакодневно води у базилику код моштију Светог Николе: „Теби треба да му се помолиш?“ И ја сам долазио и молио се сваки дан само за једну ствар: да ми Господ његовим молитвама подари прилику да започнем монашки живот, превазилазећи све препреке – и унутрашње и спољашње – које су стајале на путу.“
Године 1996. примљен је у братство Тројицког московског подворја Свето-Тројицке лавре Светог Сергија, а 1999. године је замонашен са именом Нектарије, у част Светог Нектарија, митрополита пентапољског. Исте године рукоположен је у чин ђакона (јерођакона), 2000. године у чин свештеника (јеромонаха), а 2006. године је уздигнут у чин игумана.
Богословско образовање стекао је у Московској богословској семинарији, где је дипломирао 2001. године. 2013. године је завршио магистратуру на Санкт-Петербуршкој богословској академији и стекао звање магистра богословља. Тема његовог рада била је: „Организовање рада у интеракцији између епархијских прес-служби и секуларних медија као облик хришћанске мисије у савременом свету“.

Духовник оца Нектарија био је архимандрит Кирил (Павлов).
Један од најчешћих савета оца Кирила – и лично и у његовим писмима, која сам читао – био је: „Заволите читање Светог Јеванђеља.“
Отац Нектарије је живео у Тројицком московском подворју Свето-Тројицке лавре Светог Сергија до 2003. године, испуњавајући разна послушања. Посебно је под његовим руководством отпочела и процветала издавачка делатност подворја. Тиражи књига су достигли десетине хиљада примерака. Од 1996. до 2003. године објављено је 129 књига (1-3 књиге месечно), укључујући оригинална издања, прва издања, прештампане књиге и репринте: Свето Писмо, дела Светих Отаца и учитеља Цркве, житија светих, богослужбене књиге, дела из богословља, црквене историје, црквено-друштвених питања и преводе са грчког и српског језика.
Године 2003. дошао је у Саратов. Мајка оца Нектарија, Људмила Борисовна Морозова, такође је дошла у Саратов, где је примила монашки постриг и добила име Ефросинија у част Свете Ефросиније Полоцке.
Од 2003. до 2019. године, отац Нектарије је руководио информативно-издавачким одељењем Саратовске епархије Руске Православне Цркве, где се такође наставила издавачка делатност. Под његовим руководством објављено је преко 100 књига. Током ових година, разне црквене издавачке куће почеле су да објављују његове сопствене књиге. 2023. године наставио је свој издавачки рад у приватној издавачкој кући при фондацији за социјалну подршку „Добри људи“, чији је руководилац.
Аутор је блога LiveJournal (активан до јула 2021. године), YouTube канала „Једноставно о хришћанству“, као и блогова на Telegram-у и VKontakte-у, где се могу наћи одговори на разна питања о хришћанском животу. Отац Нектарије је многима познат као аутор чланака на веб-сајтовима Pravmir и Pravoslavie.ru. Према litres.ru, игуман Нектарије (Морозов) континуирано пише промишљене и мудре књиге, као и чланке психоаналитичког карактера, корисне не само хришћанима већ свима.
Од 2003. до 2014. године био је старешина саратовске цркве Иконе Богородице „Утоли моје туге“, изграђене почетком 20. века према пројектима архитекте П.М. Зибина. Током совјетске ере, црква је коришћена као планетаријум. Године 2004, под руководством оца Нектарија, започета је велика обнова цркве „Утоли моје туге“, која је првенствено обухватала радове у олтару и постављање новог иконостаса. Након што је црква добила иконостас у староруском стилу, почела је замена њене унутрашње опреме (кивоти, аналоји) како би се успоставило опште стилско јединство. 2005-2006. године, сличне промене су се догодиле у параклису Светог Сергија. Штавише, унутрашњост капеле је реконструисана (проширена уклањањем помоћних просторија, додат је сводни плафон), а у складу са Црквеним уставом постављена је и крстионица за крштење потпуним погружењем. Кров црквене зграде је замењен бакарним. Од 2006. до 2008. године изведени су рестаураторски радови на спољашњости цркве. При цркви је основана једна од најбољих парохијских библиотека у епархији, са каталогом који садржи преко 8.500 наслова. Своју просветитељску делатност имали су недељна школа, православно омладинско друштво и поклоничка служба „Православни свет“. Недељом, након вечерње службе у цркви, отац Нектарије је водио разговоре са парохијанима. Ови разговори су били основа за неколико књига: „Разговори о уцрковљењу“, „О хлебу насушном наших срца: Кратак водич за молитву“ (издање Саратовске епархије) и „Шта нас спречава да будемо са Богом“ (издање Никеа).

Од 2007. до 2011. године бавио се изградњом цркве у част Владимирске иконе Мајке Божије у селу Багајевка у Саратовском округу. Радови су изведени уз подршку А.П. Зотова (шефа Саратовске окружне администрације до 2012. године) и под покровитељством Саратовске добротворне фондације „Православље и савременост“ (фондација је основана лета 2008. године и постала је прва јавна фондација у Саратовској области која је ујединила напоре Саратовске епархије и саратовских предузетника са циљем духовног препорода у региону. Фондација је тренутно затворена). Велико освећење цркве обављено је 6. јула 2011. године.
2007. године почела је и изградња велике цркве у Лењинском округу Саратова – цркве посвећене Светим апостолима Петру и Павлу. Од првих дана, Литургија се служила у привременој цркви, а до 2013. године, у једном од параклиса цркве, где су били готови завршни радови. Велико освећење целе цркве обављено је 2018. године. Посебну вредност за парохију представљају иконе из 18. и 19. века, које је Петропавловској цркви поклонила Федерална служба за надзор културне баштине (Росохранкултура). У цркви делују библиотека, недељна школа, клуб за проучавање хришћанске вере за старије особе; пружа се добротворна помоћ онима којима је потребна, укључујући храну и одећу. Тренутно су у току радови на уређењу екстеријера, а планови укључују изградњу двоспратне зграде у коју ће се сместити недељна школа и мали културни, образовни и друштвени центар.
2020. године, како би живот најсиромашнијих људи који живе у Саратову учинила мало лакшим и пријатнијим, фондација за социјалну подршку „Добри људи“ (регистрована 2018. године, са игуманом Нектаријем као једним од оснивача и председника) почела је са радом. Од тада, фондација је добила грантовску подршку из Председничког фонда за креирање четири пројекта: „Нада за самохране мајке: професије будућности, помоћ у адаптацији и запошљавању“, „Подршка тинејџерима: Будите јаки и добри, волите отаџбину“, „Хуманитарни аутобус: свеобухватна мобилна помоћ“ и „Пекара: Фабрика хлеба и кадрова“. Након истека грантова, пројекти настављају да раде и развијају се искључиво захваљујући приватним донацијама. Фондација се труди да обезбеди да свако коме је потребна помоћ, помоћ и добије. Према подацима Росстата, више од 310.000 људи у Саратовској области живи испод границе сиромаштва – то јест, са приходима испод нивоа егзистенције. Данас најмање 85.000 људи редовно добија помоћ од „Добрих људи“. Пројекти укључују Центар за добротворне сврхе, добротворну мензу у центру града, кризни центар за мајке са децом, програм стипендирања за децу из породица са ниским приходима, службу за негу старијих. Бесплатни топли оброци се деле на 6-7 локација широм града сваког радног дана, а они којима је то потребно, добијају и помоћ у храни. Године 2023, Фондација „Добрих људи“ била је један од добитника награде „Транспарентна филантропија“, победивши у посебној номинацији за нове чланове: „За посвећеност отворености“. Скоро 100 непрофитних организација из целе земље учествовало је у том конкурсу. Фондација је такође прошла процес провере од стране “Добро Mail.ru” платформе која помаже пажљиво провереним непрофитним организацијама да прикупе средства за добротворне сврхе.
Године 2025, фондација је почела са реализацијом новог великог пројекта – медицински центар „Острво светлости“ за децу са аутизмом и церебралном парализом.
У фебруару 2021. године, игуман Нектарије је именован за руководиоца Одељења за социјални рад и добротворне делатности Саратовске епархије.

КЊИГЕ
Морозов, игуман Нектарије. О хлебу насушном наших срца. Издавачка кућа Саратовске епархије, 2010.
Морозов, игуман Нектарије. Ко себе сматра достојним, недостојан је. Одговори на питања о исповести и причешћу. Издавачка кућа Саратовске митрополије, 2010.
Морозов, игуман Нектарије. Хришћанство је начин делања. Издавачка кућа Саратовске епархије, 2011.
Морозов, игуман Нектарије. О Цркви без предрасуда. Разговори са световним новинаром. Издавачка кућа Саратовске епархије, 2013.
Морозов, игуман Нектарије. Шта нас спречава да будемо са Богом. Школа живота у Христу за савременог човека. Издавач: Никеа, 2014.
Морозов, игуман Нектарије. Са надом на Сусрет. Издавачка кућа Сретењског манастира, 2015.
Морозов, игуман Нектарије. Труд буђења. Издавачка кућа Саратовске епархије, 2015.
Морозов, игуман Нектарије, И. В. Стромилова. Ходање у тами. Зашто је опасно обраћати се видовњацима и маговима? Издавачка кућа Саратовске епархије, 2016.
Морозов, игуман Нектарије. Усамљеност. Начини превазилажења: у Цркви, породици и друштву. Издавачка кућа Никеа, 2018.
Морозов, игуман Нектарије. Тајна Исповести. Како научити да се кајемо и престанемо да се кријемо од Бога. Издавачка кућа Никеа, 2018.
Морозов, игуман Нектарије. Пут ка слободи. О зависности од ствари, људи и мишљења. Издавачка кућа Саратовске митрополије, 2018.
Морозов, игуман Нектарије. Дуг љубави. Издавачка кућа Вољни страник, 2018.
Морозов, игуман Нектарије. Једноставна тајна. Издавачка кућа Вољни страник, 2019.
Морозов, игуман Нектарије. Тајна дуга цео живот. Издавачка кућа Никеа, 2020.
Морозов, игуман Нектарије. Подвиг срца. Издавачка кућа Сретењског манастира, 2020.
Морозов, игуман Нектарије. Белешке за узрастање. Издавачка кућа Вољни страник, 2021.
Морозов, игуман Нектарије. Право на радост. Издавачка кућа ФСП „Добри људи“, 2024.
Морозов, игуман Нектарије. Не залутати на путу ка Христу. Издавачка кућа ФСП „Добро људи“, 2025.
Морозов, игуман Нектарије. Шта нам је потребно за срећу. Како да не проживите туђи живот. Издавачка кућа Ексмо, 2025.