15.03.2025. - 9:04
Нови Устав Републике Српске треба на најснажнији начин да заштити дејтонску БиХ, односно саму Републику Српску унутар дејтонске БиХ. Он одсликава дејтонску БиХ, штити Устав БиХ и штити положај српског народа у складу са међународним правом и са уставним правом БиХ. Ни у једном члану нови Устав неће повредити Дејтонски споразум.
Овако један од аутора нацрта новог Устава Републике Српске, Марко Ромић са Правног факултета у Бањалуци описује документ који је усвојен у Народној скупштини Републике Српске.
Према његовим речима, доношење Устава представља специфичну и посебну фазу државно-правног развоја једног државотворног ентитета, па и кад је реч о Републици Српској као специјалном државно-правном ентитету унутар БиХ.
Нови Устав има неколико новина, које су, према Ромићевим речима, посебно маркантне и које би требало посебно истаћи. Пре свега, нацрт предвиђа враћање свих надлежности које су Републици Српској (али Федерацији БиХ) одузете на неуставан и антидејтонски начин.
Међу надлежностима које би требало да буду враћене Републици Српској је и одбрана, што је директно у складу да Уставом БиХ, објашњава Ромић и додаје да у њему постоји члан који каже да ниједан ентитет другоме неће претити оружаном силом, нити да ће оружана сила једног ентитета прелазити на територију другог ентитета.
„Ту се јасно ставља до знања да ентитети имају право на оружану силу. Друга ствар је враћање Високог судског и тужилачког савета који егзистира и у постојећем Уставу. Међутим, сада се његова уставотворна позиција ојачава и удахњује му се један нови живот јер је било потребно операционализовати такве уставне одредбе. Надаље, трудили смо се да у тексту новог Устава буду уграђене и нове тековине у погледу људских права и слобода“, истиче Ромић.
Промена је и проглашење Бањалуке за главни град Републике Српске, јер Бањалука је то више од двадесет година де факто главни град, чиме се Устав усклађује са реалним стањем.
Поништава самовлашће високих представника
Нови Устав Републике Српске доноси се, како наш саговорник каже, у правом тренутку, када је сазрела правна и политичка свест да претходни, важећи Устав из 1992. више не може да испуни своју друштвену и политичку улогу.
„Најважнији моменат због којег се руководство Републике Српске одлучило да се приступи промени Устава и због којег је Народна скупштина ушла у уставотворну процедуру јесте због неуставног мењања Устава Републике Српске који је рађен у претходном периоду. Наиме, Устав Републике Српске мењан је више од стотину пута. Неколико десетина пута од тих стотину мењан је на начин који није предвиђен самим Уставом“, објашњава Ромић.
За такве насилне промене одговорни су високи представници, додаје он. Високи представници представљају својеврсне консултанте и координаторе које именују међународна заједница – међутим, Анекс 10 Дејтонског споразума ниједним словом не говори о односу високог представника и вршења уставотворне власти. Анекс 10, који је заправо Устав БиХ, високим представницима не даје ниједно уставно овлашћење.
„Међутим, прешироким и никако прихватљивим тумачењем Бонске декларације поједини високи представници узимали су себи за право да неуставно мењају Устав Републике Српске. Управо због жеље да се успостави ситуација потпуне и целокупне уставности у држави било је потребно приступити доношењу новог Устава“, категоричан је Ромић.
Последња шанса за спас дејтонске БиХ
Ако се одлука о доношењу новог Устава стави у контекст политичке кризе, која у БиХ траје више од десет година, а кулминирала је налогом за хапшење највиших функционера Српске, нови Устав се може посматрати као одговор на кризу.
Немогуће државе су по дефиницији оне државе које никада нису имале назнаке да ће моћи да постоје, нити су икада у историји успеле да оправдају своје постојање, објашњава наш саговорник.
„БиХ је тренутно држава или државна заједница која никада у историји никада није имала своју, како се то данас каже, политичку независност. Она је увек била одређени део српског државотворног простора или део одређених светских империја: Османске, Аустроугарске или прве или друге југословенске државе. Тек са Дејтонским мировним споразумом и уношењем државности Републике Српске, БиХ први пут постаје независна држава, међутим, држава састављена од два ентитета, три конститутивна народа. То је базична чињеница која тридесет година након Дејтона постаје спорна у пракси“, наглашава Ромић.
Све чешћи је наратив је да је БиХ држава једног народа без било каквих унутрашњих подела – покушава се са брисањем граница ентитета, покушава се са укидањем кантоналне поделе унутар Федерације БиХ. Држава се своди на један град – Сарајево се представља као ексклузивна престоница целокупног простора у коме доминира један народ.
„Међутим, политичка воља тог народа није усаглашена са политичким вољама Хрвата и Срба. Разлика између воља Хрвата и Срба и политичког Сарајева је у томе што Хрвати и Срби траже оно на шта су пристали и дали свој потпис, што је ратификовано у оквиру међународног мировног споразума, а код Бошњака имате једну потпуно антидејтонску изражену политичку вољу, стварањем унитарне и централизоване државе. То је немогуће, никада у историји није се десило да уопште буде могуће да мултиконфесионалне заједнице буду сведене на унитарне и централизоване државе“, констатује Ромић.
Зато се на сваком кораку БиХ појављује као немогућа држава – Сарајево не жели да прихвати децентрализовани и федерално-конфедерални облик БиХ, како је она предвиђена Дејтонским споразумом, додаје он.
Према Ромићевим речима, сада је можда последња прилика да се дејтонска БиХ очува – било који наредни покушај оспоравања вршења уставотворне власти Народне скупштине Републике Српске могао би довести до дисолуције БиХ, закључује он.
